Kriza koja besni Evropom nije kriza evra, već kriza Evrope.
Ako neko želi da razume zbog čega se ova kriza dogodila, najbolje bi bilo da pročita govor koji je ser Vinston Čerčil održao u Fultonu, država Misuri, 5. marta 1946. Pošto je u istoriji ostalo zabeleženo da je zapravo ovim govorom objavljen „hladni rat“ SSSR-u, mnogi znaju za njega, ali ga je malo ko čitao.
Malo je onih koji pamte da je hladni rat ustvari bio objavljen samo zato da bi se sprečio pravi rat. U svom obraćanju, Čerčil je rekao da jedino što SSSR stvarno ceni i uvažava jeste vojna nadmoć, da se Drugi svetski rat zapravo dogodio zbog uobražene i komotne bezbrižnosti zapada i da demokratske zemlje nipošto ne smeju da daju povoda totalitarnim režimima za bilo kakva iskušenja. Zahvaljući poštovanju ovih principa, čak više nego zbog posedovanja atomskog oružja, nije nam se dogodio treći svetski rat, a komunistički totalitarizam je izgubio bitku sa zapadom.
Prošlo je dvadeset godina od raspada SSSR-a i pokazalo se da je Evropa takođe izgubila svoju bitku. Nju nije porazio SSSR, već su je porazili drugi, mekši oblici totalitarizma, odnosno njihovi sopstveni socijalisti, islamski fundamentalisti i međunarodna birokratija, čija je glavna „briga“ regulisanje emitovanja ugljendioksida u atmosferu. Nju nije slomila Staljinova čelična pesnica, već su je izjele vaši.
Evropa, kolevka slobode i privatnog vlasništva, uspela je da za poslednjih dvadeset godina protraći svoje opšte preimućstvo u svetu, prednost u tehnologijama, primat u prirodnim u društvenim naukama, tj. sve što je teškom mukom vekovima stvarala. Čak je i uvažavanje privatnog vlasništva, uz pomoć poreza i birokratije, postalo do neprepoznatljivosti razmazano.
Evropa je izdala sve principe koji su bili proglašeni Čerčilovim govorom na Vestminsterskom koledžu u Fultonu.
Uzmimo kao primer Amnesty International. Ova je organizacija bila osnovana radi zaštite sloboda, a danas se bavi zalaganjem za to da žene nose hidžab i podrškom bivšeg zatvorenika iz Gvantanama, Moazama Bega. Njemu je novcem Amnesty International-a omogućeno da putuje po čitavoj Evropi i drži predavanja o dželatima iz SAD. Kada se jedna od službenica ove organizacije usudila da napomene da je Beg pripadnik Al-Kaide, istog momenta je dobila otkaz. A Moazam Beg nije prosto samo pristalica ben Ladena. On je stalni službenik Al-Kaide zadužen za propagandu, odnosno novi tip teroriste. To je terorista koji saglasno instrukcijama ove terorističke organizacije, iskorišćava kaure-zaštitnike ljudskih prava i sloboda za svoje propagatore.
Baviti se zaštitom Moazama Bega potpuno je bezopasno. No zato za protestvovanje protiv islamskih fundamentalista možete vrlo lako, kao režiser Teo van Gog, da zaradite nož u srce.
Drugi primer je Human Rights Watch, organizacija koja skoro i ne pominjući Hamas, ubrzanim tempom piše izveštaj za izveštajem o povredi ljudskih prava Palestinaca u Izraelu.
Za one koji nisu dovoljno upućeni, Izrael je demokratska država koja se brani od fanatika kojima je cilj da ovu zemlju do kraja unište. A Hamas je organizacija koja je sebi postavila neostvarive ljudožderske ciljeve samo zato da bi mogla da ostvari totalnu kontrolu nad svojim siromašnim narodom i da istovremeno neograničeno vlada novcem koji taj narod dobija od UNRWA (Agencija UN za pomoć Palestinskim izbeglicama).
Što se tiče organizacije Human Rights Watch, možda bi se i moglo govoriti o nekoj vrsti nepromišljenosti. No zato u slučaju UNWRA, ne može biti reči ni o kakvom obliku pogrešnog prosuđivanja. Na delu je očigledan slučaj strateške saradnje između Hamas-a koji je životno zainteresovan da nemaština palestinskog naroda potraje večno i međunarodne birokratije zainteresovane da se proces raspodele subvencija produži, takođe večno. A kada se malo bolje razmisli, i Human Rights Watch je postala organizacija koju teško možemo svrstati među idealiste. Naime, oni novcem koji dobijaju od tako čuvenog bastiona humanizma kao što je Saudiska Arabija, već godinama izučavaju probleme zaštite ljudskih prava u Izraelu.
U Indiji je svojevremeno sipajski ustanak bio izazvan time što je britanska kolonijalna vlast zabranila udovicama široko rasprostranjeni mesni običaj samospaljivanja. Ustanak Acteka protiv Kortesa dogodio se zato što je Kortes razrušio njihove toteme i idole, jer, mada je bio čovek žestoke naravi i ne baš sklon liberalnim idejama, nikako nije mogao da podnese te vračeve „s kosama ulepljenim ljudskom krvlju“ i njihovu monstruoznu praksu prinošenja ljudskih žrtava. Šteta što Kortes prilikom svojih kolonijalnih ekspedicija nije sa sobom poveo Amnesty International ili Human Rights Watch. Oni bi s aboridžinima odmah našli zajednički jezik i podržali njihove lokalne običaje za koje im je, u cilju zadovoljavanja religioznih potreba, bilo neophodno svega dvadesetak hiljada ljudskih života godišnje.
Evropa je kapitulirala pred islamskim fundamentalizmom ne samo na Bliskom istoku, već i kod kuće, na tlu Evrope. Nebili uvećali broj nezaposlenih, milioni muslimana svake godine žure da se nasele u Evropi. I to se ne događa slučajno. To je posledica proračunate politike socijalista u čitavoj Evropi, jer da bi se proširila ovlašćenja države, neophodno je stvoriti birače koji će glasati za to da ta ista država raspolaže sa što više novca i fondova, i to takvog novca koji će se kroz razne vidove raspodele deliti svuda naokolo. Idealni birač za takav vid raspodele je siromašni imigrant koji vrši obred obrezivanja svoje ćerke domaćim nožem na svom kuhinjskom stolu, iz dna duše mrzi kaure zbog njihovg bogatstva i prosvećenosti, prezire njihovu lakovernost i glasa za socijalnu podršku.
Problem muslimanske imigracije u Evropu uopšte nije problem muslimana, odnosno problem pripadnosti muslimanskoj religiji. To je problem pripadnosti socijalnom sloju čija je osnovna životna filozofija zasnovana na svetoj reči – „mufte“. Zašto u SAD nema problema s muslimanima? Zato jer su oni tamo zaposleni i zato što prosečni musliman zarađuje šest puta više od prosečnog Amerikanca.
U Evropi se posao oko njene birokratizacije razvija s takvim uspehom, da se poslednjih godina iz Nemačke iselilo preko 150 hiljada Nemaca, a 52 posto mladih je izrazilo želju da iz nje emigrira. Jedini koji se ne spremaju da odu iz Evrope su džabalebaroši kojih je svakim danom sve više i koji u sve većim talasima pristižu da bi se u nju naselili.
Evropa je kapitulirala ne samo pred islamskim fundamentalizmom, već i pred raznim vidovima diktatura. SSSR je zbog napada na Finsku 1939. bio izbačen iz Lige naroda. Tada, ni Čemberlenu, a ni Daladjeu, nije ni na kraj pameti bilo da tim povodom sazivaju nekakvu komisiju i da potom slušaju njen izveštaj u kome SSSR govori kako su ih napali Finci, a Finci govore da je SSSR taj koji je izvršio napad i da ona, ta ista komisija, ustvari ne zna ko je od njih u pravu. Rusiju su za ovaj poslednji rat s Gruzijom malkice ukorili, a komisija Hajdi Taljavini je povodom toga sačinila dokument u kome je baš tako rečeno: Rusija kaže da ju je napala Gruzija, Gruzija kaže da je to učinila Rusija, a mi ne znamo ko je od njih u pravu.
Evropa je kapitulirala i pred međunarodnom birokratijom. Poražavajuće je da čak ni skandal izazvan otkrivanjem tajne prepiske klimatologa koja potvrđuje da su se u vezi uzbune oko globalnog otopljenja malo zaigrali i (jer „danas je na Zemlji taman toliko toplo koliko i pre 1000 godina“) zaboravili na naučnu etiku, nimalo nije umanjio uticaj International Panel on Climate Change. Ova organizacija, vršeći regulaciju emisije tobože štetnog CO2, zapravo reguliše celokupnu svetsku i naravno evropsku ekonomiju.
Sveopšta regulacija i farisejska „zaštita prava trudbenika“ pretvaraju Evropsku uniju u rezervat birokratije koja živi na račun petrodolara kojima ih kroz kupovinu elitnih nekretnina, preskupih supermarketa i proizvodnje koja je na izdisaju, plaćaju arapski šeici i Putinovi činovnici.
Zato je glupo praviti se lud i galamiti da je za krizu kriva Grčka, zemlja u kojoj 90 posto zaposlenog stanovništva radi u nekakvoj levoj državnoj službi od 2 do 3. A Andaluzija? U njoj je potpuno uništena poljoprivreda, a seljaci dobijaju subvencije samo zato da ne bi ništa proizvodili. A Lion? Nekada su lionski tkalci podizali bune i borili se za svoja prava. Oni danas sva ta prava imaju, ali tkalaca i tkačnica više nema. Sva proizvodnja se preselila u Kinu. A Nemački zakon za subvencije građana koji koriste energiju sunčanih baterija? Taj zakon je tako sročen, da ispada da je veoma unosno osvetljavati sunčane baterije običnim sijalicama.
Po tome koliko Evropska birokratija trubi o alternativnim izvorima električne energije, moglo bi se zaključiti da je Evropa prva u svetu po proizvodnji struje na vetar. Međutim to nije tako. Po broju vetrenjača i količini električne energije dobijene od vetra, prva u svetu je Kina. Broj administrativnih dozvola za postavljanje jedne vetrenjače u Evropi, nije ništa manji od broja saglasnosti neophodnih za izgradnju benzinske pumpe u Moskvi.
Evropa, nekada po svemu mnogo siromašnija i od Kine i od Indije i od Bliskog istoka, od XIV veka na ovamo je istrajno išla samo napred. Zahvalnost za svoju moć zapad ne duguje organizacijama kao što su Amnesty International ili International Panel on Climate Change. Za znanja i moć koje danas poseduje zapad treba da zahvali Kolumbu i Kortesu, Vasku da Gami i ser Frensisu Drejku, generalu Gordonu i admiralu Periju. Za ekonomsku snagu koju danas ima treba da zahvali pronalazaču parne mašine Vatu (treba je hitno zabraniti jer izbacije CO2 u atmosferu!) i pronalazaču mašine za predenje Hargrivsu (spinning jenny! to treba hitno regulisati jer njena primena dovodi ljude u takoreći ropski položaj!).
Za svoju moć u svetskoj trgovini, zapad treba da zahvali Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji (East India Company) koju bi danas u kompletnom sastavu sigurno izveli pred haški sud, između ostalog i zbog trgovine opijumom u Kini. Za sve što danas poseduje, zapad je obavezan pred ljudima koji su branili svoju slobodu, svoju imovinu i svoja prava. Ni jednom od prvih osnivača Amerike, ljudi koji su štitili svoju slobodu boreći se protiv engleskih poreza, ni na kraj pameti nije bilo da proširuje prava koja proističu iz principa Deklaracije o nezavisnosti i na Indijance, jer da su kojim slučajem to učinili, danas se SAD ni po čemu ne bi razlikovale od, recimo, Bolivije.
Iskustva iz naše i istočnoevropske ne tako daleke prošlosti, govore nam da ne treba verovati onima koji štite tuđe slobode i tuđa prava, tj. onima koji danas štite prava Hamas-a da ubija Izraelce, prava žena da nose hidžab ili prava siromašnih da (oni ionako nemaju kud) glasaju. Ti koji u ime pravde štite tuđa prava, potom, skoro redovno oduzimaju vaša.
Još jednom pročitajte fultonovski govor Čerčila. To je govor političara koji je spasao Veliku Britaniju od ratnog poraza i izgubio posleratne izbore jer nije hteo da narodu obećava zlatna brda i doline. To je govor o tome da demokratija preživljava samo u slučaju da je u nju uključena i odgovornost.
Naslednicima Čerčila je bilo dovoljno pet godina boravka na vlasti, da proćerdaju čitavu britansku imperiju. Nakon pada SSSR-a, evropskoj birokratiji je bilo dovoljno samo dvadest godina da proćerda svu Evropu. Na kraju se pokazalo da je ipak Evropa ta koja je izgubila treći svetski rat i to ne zahvaljujući SSSR-u, već zahvaljujući drugim, mekšim oblicima totalitarizma.
Evrope više nema. To što se danas na njenom mestu nalazi jeste Evropska unija, a to je nešto sasvim dugo. Evropa je bila konglomerat država koje su se i na tlu Evrope i širom sveta među sobom žestoko borile za svoje interese, a Evropska unija je postala jedna birokratska celina, jedna kvaziimperija koja stagnira i mesto gde se zapošljavaju bivši predsednici i isluženi parlamentarni deputati. Evropa, noseći u sebi žestoku konkurenciju, osvojila je čitav svet, a ova, ovako ujedinjena, izgubila je samu sebe.
Evropska unija je pobedila Evropu.
Ova sadašnja kriza, to nije kriza evra i to nije kriza nepouzdanih hipoteka. Ovo je kondratjevska kriza, kriza koja se javlja kada se jedan tehnološki poredak smenjuje sledećim, a osobenost ove konkretne krize je u tome što se u ovoj utakmici gube ne samo tehnologije, već i čitave teritorije. Evropa gubi, a Kina pobeđuje.
U strateškom smislu, Evropu može da spase samo jedno, a to je raspad Evropske unije. Evropa će se spasti od sigurne propasti samo ako se vrati na sistem odvojenih ekonomija i odvojenih valutnih jedinica koje će međusobno biti u stalnoj konkurenciji. Ako se to ne dogodi, poraz će doživeti ne samo deo sveta pod imenom Evropa. Poraz će doživeti i sama ideja o tome da je demokratija ta koja može neograničeno dugo da obezbeđuje društveni progres i štiti društvo od parazitirajućeg birača, infantilne ideologije i neodgovornih činovnika.
Poraz te ideje na mestu i u kulturi gde se ona zapravo i rodila, bila bi najveća katastrofa koja je od vremena pada Rimske imperije zadesila civilizovani svet.
Ежедневный Журнал, 27.05.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 01.06.2010.
