Vest da je Jirgen Habermas preminuo 14. marta 2026. godine, u 96. godini, istog datuma kao i Karl Marks, poziva nas na pažljivo i slojevito promišljanje jednog izuzetnog filozofskog nasleđa dugog preko sedam decenija. Habermas ostaje verovatno najznačajniji nemački filozof druge polovine 20. i početka 21. veka, ali i jedan od najuticajnijih mislilaca savremenog sveta. Njegov opus predstavlja retko dosledan i sistematski pokušaj da se racionalnost, demokratija i pravo iznova promisle i utemelje na komunikativnim pretpostavkama razuma.
U središtu njegove rane filozofije nalazi se ideja da je javna sfera prostor u kojem se politička volja formira kroz racionalnu argumentaciju, a ne kroz silu ili manipulaciju. Teško da možemo da promišljamo javnu sferu bez dijaloga sa njegovom najprodavanijom knjigom – Strukturalna promena javne sfere iz 1962. godine. Kasnije će on, kroz javno shvatanje komunikacije, insistirati na normativnom idealu diskursa kao temelju demokratskog legitimiteta, i u tom smislu shvatiti demokratske procese koji nisu usmereni ka potpunom konsenzusu, već ka institucionalnom upravljanju neslaganjem: izborni ishod obavezuje poražene da ga prihvate, ali i da nastave sa legitimnom kritikom unutar političke sfere, pod uslovom da su procedure očuvane i neiskvarene.
U takvom normativnom okviru njegova filozofija može se razumeti i kao filozofija protiv nasilja, ukorenjena u tradiciji tzv. frankfurtske škole. U govoru povodom dodele Adornove nagrade, 1980. godine, Habermas je istakao da jedino „nenasilna snaga boljeg argumenta“ može biti legitimni temelj društvenog poretka, čime reafirmiše osnovnu intuiciju kritičke teorije: da racionalnost ima emancipatorski potencijal samo ukoliko ostaje oslobođena dominacije. Sada, nakon njegovog odlaska, njegov prijatelj i direktor Instituta za društvena istraživanja u Frankfurtu, Aksel Honet, kao i mnogi od nas, pita se da li je sa njegovom smrću moćna intelektualna tradicija frankfurtske škole stigla do svog kraja?
Habermasov projekat prevazilaženja subjektivnih osnova društva istovremeno je rekonstruktivan i interdisciplinaran. Za razliku od Hegela, kod koga se priznanje razvija unutar spekulativne dijalektike duha, Habermas intersubjektivnost premešta u ravan normativno strukturisane komunikacije. Ona više nije metafizički horizont samorazumevanja duha, već praktični, jezički posredovan prostor u kojem se kroz argumentaciju uspostavlja uzajamno priznavanje. U tom smislu, Habermas se može razumeti kao mislilac koji istrajno traga za uslovima mogućnosti priznate intersubjektivnosti i istovremeno je „čuva“ kao normativnu osnovu modernih društava: ne kao datu činjenicu, već kao krhki, stalno ugroženi rezultat komunikativnih praksi koje zahtevaju institucionalnu zaštitu.
Upravo u toj normativnoj konstrukciji pojavljuju se i njene granice. Sloboda koja može biti institucionalizovana, te time obećana i zaštićena, ostaje vezana za intersubjektivne društvene kapacitete. Za Habermasa, njihovo institucionalno priznanje od strane društvenih aktera čine osnov deliberativnih političkih procesa. Ovi procesi definišu se sposobnošću društvenih aktera da učestvuju u komunikativnim odnosima i da ih usmeravaju unutar racionalnih diskursa, po principima univerzalnosti shvaćenim kao „viši nivo intersubjektivnosti“. Međutim, ostaje nejasno na koji način ovaj ideal može biti u potpunosti realizovan unutar njegove teorije demokratije, naročito imajući u vidu apstraktnu prirodu ovih normativnih temelja i izazove koje postavljaju savremeni društveno-politički uslovi.
Ova politička orijentacija usko je povezana i sa njegovom intelektualnom praksom. Habermas je često označavan kao „poslednji Evropljanin“, upravo zbog svoje trajne posvećenosti Evropskoj uniji kao jedinstvenom modernom, pravnom i političkom projektu, institucionalnom izrazu post-nacionalne demokratije, koji se bazira i na novoj formi ustavne solidarnosti. Za njega Evropska unija nije tek pragmatični savez država, već moderni projekat koji potvrđuje mogućnost političke zajednice zasnovane na pravu, komunikaciji i uzajamnom priznanju. Upravo zato, ona je nešto što treba promišljati i kritikovati, ali pre svega očuvati, čak i po cenu odricanja od određenih oblika suvereniteta, a time i moći. Zamišljanje transnacionalne javne sfere i ustava, kao i evropskog građanina, spada među njegove doprinose promišljanju novih institucija koje mogu da nose novu formu moderne politike.
Dosledno svojim teorijskim načelima, Habermasa možemo zvati i filozofom dijaloga. Ulazio je u rasprave sa političarima, pravnim teoretičarima, feministkinjama, matematičarima, kao i religijskim autoritetima – posebno je poznat njegov dijalog sa papom Jozefom Racingerom o odnosu vere i razuma u modernom društvu. Održavao je kontakte i sa filozofima različitih tradicija, uključujući i jugoslovensku Praxis grupu, sa kojima je delio interes za kritičku teoriju i emancipatorski potencijal društvene prakse.
U savremenim uslovima, međutim, otkrivaju se i granice ove ambiciozne teorijske konstrukcije. Transformacije medijskog prostora u 21. veku, obeležene dominacijom digitalnih platformi i dezinformacija, ozbiljno potkopavaju pretpostavke racionalne javne rasprave. Habermas je i sam prepoznao ovu krizu u svojoj kasnoj knjizi Nova strukturalna promena javne sfere i deliberativna politika (2022), gde priznaje duboke promene „sveta života“ i javne sfere. Time nam je, zapravo, ostavio otvoren zadatak: da i dalje mislimo javnu sferu – od njenog pojavljivanja u Evropi, do savremenih oblika komunikacije koji izmiču njegovim prvobitnim kategorijama.
Ove teorijske i istorijske napetosti za mene imaju i ličnu dimenziju. Doktorski rad o odnosu konsenzusa i konflikta u Habermasovom shvatanju modernog prava i diskurzivne etike radila sam pod mentorstvom filozofa i prijatelja Miroslava Milovića, učenika Karl-Ota Apela i Habermasa. On je zajedno sa Zoranom Đinđićem i Životom Filipovićem preveo dvotomnu Teoriju komunikativnog delovanja, koja je, iz teško razumljivih razloga, ostala u fioci decenijama i objavljena tek 2022. godine. Za njega Habermasova filozofija nikada nije bila samo teorijski sistem, već deo živog intelektualnog nasleđa, sa svojim snagama i tišinama – posebno u trenucima kada se očekivao snažniji javni glas tokom ratova devedesetih. Moj drugi mentor je bio teoretičar prava, Marselo Neves, čije će uvide Habermas koristiti u svojim kasnijim radovima, posebno u pogledu periferne kritike liberalnog pojma ljudskih prava i razlikovanja između njihove simboličke i normativne moći.
Ova dva „periferna“ teoretičara ukazala su mi koliko je veliki izazov kritikovati Habermasa. Kritika koja podrazumeva duboko poznavanje svog objekta postaje nimalo lagan zadatak sa Habermasovom teorijom. Zbog toga posebnu nelagodu u recepciji Habermasove filozofije, i u Evropi i u Brazilu, gde trenutno predajem, predstavlja uporno svođenje njegovog mišljenja na još jednu varijantu liberalne teorije deliberativne demokratije. Iako se on više puta izričito suprotstavljao pojednostavljenom liberalnom čitanju demokratije, pravne države i osnovnih prava, i iako se intenzivnije bavio deliberativnom politikom tek u jednoj fazi svoje obimne i razvojno složene misli, ovaj redukcionizam se uporno održava. Ono što je posebno simptomatično jeste da se on javlja podjednako i među njegovim kritičarima i među njegovim zagovornicima.
Konačno, modernost u kojoj dinamika kapitalizma ograničava kapacitete racionalizacije sveta života, za Habermasa je ostala nedovršen projekat. Odnos između njegovih prosvetiteljskih pretenzija i praktičkog diskursa njegove teorije demokratije deluje kao da ne uspeva da obuhvati savremene neoliberalne politike, koje pokazuju osobitu sklonost ka antiintelektualizmu i iracionalnosti, nasuprot svakoj ideji društvenog prosvetljenja. Uprkos tome, njegov pokušaj društvene i istorijske rekonstrukcije konkretne modernosti i prosvetiteljstva i dalje može predstavljati put koji vredi slediti kako bismo iznova otkrili razum u ljudskim kapacitetima i univerzalne mogućnosti emancipatorskih konfiguracija naših demokratskih društava. Samo u tom smislu možemo i dalje misliti Habermasa kao kritičkog mislioca koji kritiku shvata kao restaurativnu praksu, a ne isključivo kao rekonstruktivistu.
Sa Habermasom odlazi jedan od poslednjih velikih mislilaca modernosti. Njegova smrt nas ne oslobađa njegove misli – već nas obavezuje da nastavimo da branimo i iznova utemeljujemo dijalog i nenasilje kao uslove demokratskog i društvenog života.
Autorka je doktorirala na temi Habermasove filozofije, objavila više radova o njegovom delu (među kojima je i knjiga Balkan Pathologies of Modernity: The National Question Between Consensus and Conflict / Balkanske patologije modernosti: Nacionalno pitanje između konsenzusa i konflikta), a 2025. je uredila zbornik „Habermas u dijalogu: jezik, kritika i demokratija“.
Peščanik.net, 21.03.2026.
Srodni linkovi:
Nenad Dimitrijević i Dejan Ilić – Jirgen Habermas
Žarko Puhovski – Jürgen Habermas (1929 – 2026)
