Temelji EU – vrednosti ili prava

Uvodni tekstovi iz nove knjige Biblioteke XX vek „Evropske vrednosti: pitanje demokratije“ Justine Lacroix u prevodu sa francuskog Slavice Miletić.

Predgovor srpskom izdanju

Četiri predavanja koja čine ovu knjigu održana su u Parizu, na poziv Francuskog koleža (Collège de France), nekoliko nedelja posle napada Hamasa 7. oktobra 2023. i početka izraelske ofanzive na Gazu, i godinu dana pre ponovnog izbora Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država. U ovoj knjizi sam pokušala da podsetim ljude da demokratija nije stvar identiteta već sposobnosti zajedničkog delovanja u uslovima nezaobilaznog pluralizma društvenih položaja i pogledâ na svet. Zahvaljujući spoju principa uključenosti i priznavanja unutrašnjeg pluralizma, prava i slobode su neodvojivi od moderne demokratije, čiji su pokretači i istovremeno nužni uslovi.

Malo je reći da su događaji u poslednje dve godine podstakli opadanje te političke koncepcije demokratije u korist jedne identitetske verzije pripadanja. Preziranje zakona, posebno međunarodnog prava, i odbacivanje manjina (etničkih, verskih, kulturnih ili političkih) sad bezmalo svugde ide ruku podruku s veličanjem koncepcije nacionalne volje, oslobođene od ograničenja koja postavljaju ljudska prava i zasnovane na veličanju navodno homogenog „naroda“. Te pojave se redovno ujedinjuju pod etiketom „populizma“ – pojma od kog se u ovom radu ograđujem. Taj zbrkani termin u koji sve može da stane sugeriše da poslednjih deset godina prisustvujemo jednoj vrsti masovne pobune protiv demokratskih institucija i javnih sloboda. Imam utisak da se na taj način zataškava izdaja demokratskih principa od jednog dela elita i potpora koju nativističkim i autoritarnim pokretima daju grupe vezane ekonomskim interesima da bi širile obim svog delovanja neometane društvenim ograničenjima ili ekološkim imperativima.

U Sjedinjenim Američkim Državama, Donald Tramp više nikad ne bi mogao da se kandiduje za predsednika da nije bilo abdikacije Republikanske stranke, čijih je samo deset članova Predstavničkog doma glasalo za postupak opoziva Trampa, pokrenut posle napada na Kapitol. Upravo je Vrhovni sud, navodno garant Ustava Sjedinjenih Država, u julu 2024. doneo presudu kojom je predsedniku dat bezmalo potpuni imunitet u vršenju njegovih funkcija. I u Evropskoj uniji mnogi politički lideri tradicionalnih stranaka sve više se distanciraju od međunarodnog i evropskog prava koje je uspostavljeno posle Drugog svetskog rata. Napadan već više od dve decenije, Evropski sud za ljudska prava bio je meta besprimerne ofanzive 24. maja 2025. kad je devet država, među njima Italija, Danska, Austrija, Poljska i Belgija, potpisalo otvoreno pismo u kom je izrazilo zabrinutost da bi tumačenja ovog suda Evropske konvencije o ljudskim pravima moglo ograničiti njihov „kapacitet donošenja političkih odluka“, posebno kad je reč o proterivanju kriminalnih migranata.

Sud, međutim, i te kako uzima u obzir zabrinutost država za odbranu od zločina – naime, dopušta oduzimanje državljanstva dvojnim državljanima okrivljenim za terorizam, kao i mere za proterivanje stranih kriminalaca s teritorija evropskih država. Samo u jednoj situaciji sudska praksa Suda ne dopušta nikakav kompromis, bez obzira na opasnost koju neka osoba predstavlja i na bezbednosne imperative nacionalne zajednice: kad proterivanje za sobom povlači opasnost da ta osoba bude izložena nečovečnom i ponižavajućem postupanju u drugoj zemlji. Mada se Francuska nije pridružila pomenutom demaršu devet evropskih država, krajem 2023. bez oklevanja se oglušila o privremenu meru Evropskog suda za ljudska prava, kojom se od nje tražilo da jednu osobu ne protera u Uzbekistan, pošto je postojala opasnost da će ona biti izložena torturi.

Postepeno slabljenje vladavine prava, u kombinaciji s podeljenošću država-članica, izvesno je jedan od elemenata koji objašnjavaju upornu nesposobnost Evropske unije da preduzme oštre sankcije protiv zločinačke politike vlade Benjamina Netanjahua. Kada određene evropske zemlje više ne podržavaju međunarodne konvencije koje su same potpisale da bi zaštitile integritet i dostojanstvo pojedinaca, nije neobično što ih teško mogu mobilisati masovna kršenja ljudskih prava van njihovih granica. Jačanje jedne koncepcije „političke odluke“ kao izraza većinske volje koja ljudska prava shvata kao ograničenja, ne samo što slabi naše demokratije već nas čini još nesposobnijim da se odupremo kriminalnim ludostima nacionalizama širom sveta, zasnovanih na insistiranju na identitetima tih nacija.

Očigledno je da nemam rešenje „ključ u ruke“ kojim bismo se oduprli komplikovanim vremenima u kojima živimo. Štaviše, uverena sam da odgovor ne može doći ne samo od sugestija jedne univerzitetske profesorke, već ni od društvenih snaga kojima je u interesu borba protiv potkopavanja principa kolektivne autonomije, erozije planete i uništavanja sloboda. Ovom prilikom želim samo da podsetim na to da ljudska prava nisu samo način ograničavanja raznih vrsta moći, već nas ona osposobljavaju za delovanje koje počiva na zahtevima pravde. Borba da se ona očuvaju ili obnove može za nas postati izvor moći, o kojoj Arent kaže da se razlikuje od dominacije. Ona nas poziva da pravimo razliku između moći i dominacije imajući u vidu da moć odgovara „sposobnosti čoveka za usaglašeno delovanje“.¹

Počastvovana sam prevodom svoje knjige na srpski jezik i zahvaljujem Ivanu Čoloviću na odluci da je njegova izdavačka kuća objavi.

Predgovor

Četrnaestog i petnaestog septembra 2022. u Kazahstanu je održan VII Kongres poglavara svetskih i tradicionalnih religija. Patrijarh Kiril nije bio prisutan, ali je poslao poruku u kojoj je „prehrambene, energetske i ekonomske probleme“ današnjeg sveta pripisao pokušajima da se izgradi jedan svet „bez pozivanja na moralne vrednosti”.² Šta god da o tome kaže poglavar Ruske pravoslavne crkve, pozivanje na vrednosti je sveprisutno u strategijama komunikacije i mobilizacije Evropske unije najmanje dvadeset godina.

Uvedene u preambuli Povelje o osnovnim pravima iz 2000. godine, „vrednosti“ su deo evropskih sporazuma od 2009 (u ranijim tekstovima pominjani su samo „principi“). Vrednosti su se postepeno nametnule kao glavno sredstvo čelnika Evropske unije za obrazlaganje javnih aktivnosti u svim domenima, od obrazovanja i zdravstva do napada na vladavinu prava ili trgovinsku politiku.

Reklo bi se je sad pozivanje na evropske vrednosti zamenilo pozivanje na evropski identitet (koje je preovladavalo od 80-ih godina 20. veka do kraja prve decenije 21. veka) kao glavni stub legitimiteta evropske celine.³ Zato se zaštita „naših građana i naših vrednosti“ nalazi među prioritetima Komisije u periodu 2019-2024, pod parolom „Promocija našeg evropskog načina života“, što može izgledati neobično kad imamo u vidu da je tu reč o principima kao što su dostojanstvo, sloboda ili jednakost, kojima se obično pripisuje univerzalno važenje.

Naravno, vrednosti korišćene u retorici Evropske komisije za definisanje evropskog načina života – pravna država, jednakost, socijalna pravda, tolerancija – veoma su udaljene od „moralnih vrednosti“ za kojima žali patrijarh Kiril, kao što su „religija“, „porodica“, „autoritet“ ili „nacija“. Ali činjenica da isti termin može označavati tako različite stvari pojačava skepticizam koji neki već dugo ispoljavaju prema pominjanju „Evrope zasnovane na vrednostima“ i koji postaje još dublji zbog toga što promovisanje evropskog načina života obuhvata, kao što se vidi na zvaničnoj veb stranici Komisije, „zaštitu vladavine prava“, ali i „čvrste granice“ i „modernizaciju režima azila Evropske unije“.

Već sam imala priliku da izrazim svoje rezerve prema pozivanju na „zajedničke vrednosti“ u evropskoj celini. Bilo je to 2007. godine, kada sam, na poziv profesorke Samante Beson, učestvovala na seminaru o značenju pozivanja na takozvane „evropske“ vrednosti, koji je ona organizovala sa svojim kolegama Fransoom Šenevalom i Nikolom Levraom u dvorcu Kope, u Švajcarskoj.⁴ Ovde neću ponavljati svoje argumente koji se svode na to da sam sklonija imanentnom jeziku prava i sloboda nego rizicima paternalizma ili identitarizma kojima može voditi veličanje naših „zajedničkih vrednosti“.⁵

Ujesen 2023. imala sam čast da održim četiri predavanja o „demokratskoj Evropi“ u okviru ciklusa „Evropa“ Francuskog koleža, na predlog profesora Samante Beson, Idit Herd, Antoana Liltija, Vensijan Piren Delforž i Tomasa Remera. Tada sam želela da to pitanje vrednosti sagledam iz drugačijeg ugla. Umesto da započnem novu bitku (u međuvremenu izgubljenu) o tome da li je prikladno uneti termin vrednosti u zvanične evropske tekstove, odlučila sam da se bavim nekim pojmovima koji se pojavljuju u preambuli evropske Povelje o osnovnim pravima da bih pokušala da rasvetlim njihovo značenje, ali i tenzije u njima, kao i zbrku koju oni mogu izazvati u našim savremenim javnim prostorima.

To isto važi i za tvrđenje da Evropska unija „počiva na principu demokratije i principu pravne države“. Povezanost ta dva principa se više ne podrazumeva kao početkom prve decenije 21. veka, kad je proklamovana Povelja. Otud potreba da se podseti na složene, ali neraskidive veze između principâ individualne slobode i principâ kolektivnog samoopredeljenja (prvo predavanje), kao i da se očuva značenje razlika između liberalizma i autoritarizma (drugo predavanje). U preambuli Povelje pominje se i volja za uspostavljanjem „prostora slobode, bezbednosti i pravde“. Ta tri pojma ne mogu se lako pomiriti u trenutku kad imperativ bezbednosti vodi izmicanju nekih sloboda (treće predavanje) i kad se može činiti da nas mesto dato slobodi preduzetništva u evropskoj celini udaljava od obećanja jednakosti i zahtevâ za društvenu pravdu (četvrto predavanje).

Zbog toga će se u tekstovima koji slede često govoriti o značenju reči. Iza toga stoji uverenje da u kontekstu bujanja sveobuhvatnih i protivrečnih pojmova, teorija i istorija političke misli, ovi tekstovi možda treba da odigraju skromnu ulogu u rasvetljavanju reči kojima se služimo. Rasvetljavanje ovde ne treba shvatiti u smislu čistote pojmova koju bi posedovali samo politički mislioci. Reč je o nastojanju da se ponovo otvori njihovo istorijsko značenje, da se naprave razlike između njih, da se njihova značenja učine složenijim i da se dobrim delom prepuste sukobima tumačenja, koji su u srži svake demokratske aktivnosti. Filozof Klod Lefor pokazao je da je demokratskom društvu svojstveno postojanje prostora neodređenosti, u kom je uvek moguće započeti raspravu o tome šta bi „zakon, vlast i društvo trebalo da budu da bi bili ono što moraju da budu“.⁶

Ako pratimo tu nit, biće nam jasno da demokratska Evropa nije zajednica ujedinjena vrednostima o kojima navodno postoji opšta saglasnost, već da je pre treba shvatiti kao mesto civilizovanog sukobljavanja između različitih tumačenja pravâ proklamovanih u Povelji Evropske unije o osnovnim pravima.

***

Argumentacija izložena u prva dva predavanja mnogo duguje razmeni mišljenja s kolegom Žan-Ivom Pranšerom,⁷ kome zahvaljujem na tome što me je ovlastio da je ovde produbim i produžim. Servera-Marzalu, Martenu Deleksu, Selin Žuen, Sesil Labord, Polu Manjetu, Pjeru Manonu, Martenu Olivjeu, Izabel Roriv i Selin Spektor hvala na njihovim komentarima i sugestijama za deo teksta ili celinu. Hvala Bernadet Tilken na brižljivoj lekturi.

Neki delovi ovih predavanja objavljeni su ranije, što je pomenuto u tekstu. Ali svi su prerađeni i produbljeni za ovo izdanje.

Zahvaljujući Francuskom koležu i Fondaciji Igo, tokom mog boravka u Parizu, u novembru 2023. godine, imala sam privilegiju da radim u izuzetno prijatnoj i podsticajnoj sredini. Hvala svima koji su se za to postarali, posebno profesorima Samanti Beson, Antoanu Liltiju i Vensijani Piren-Delforž na razgovorima koji su bili kako podsticajni tako i srdačni. Vensijani Piren-Delforž dugujem zahvalnost i za brižljivo čitanje rukopisa ove knjige, a Fani Potije za njen dragoceni urednički trud.

Biblioteka XX vek, septembar 2025.

Peščanik.net, 16.09.2025.

1. Hannah Arendt, „Sur la violence“, L’humaine condition / „O nasilju“, Conditio Humana, Pariz, Gallimard, 2002, str. 943.
2. C. Chambraud, Au Kazakhstan, le pape implore les religieux de ne ’jamais justifier la violence’ / U Kazahstanu, papa moli vernike da ’nikada ne pravdaju nasilje’, Le Monde, 14.9.2022, pristupljeno 20.3.2024.
3. Vidi F. Foret i J. Vargovčíková (ur.), Value Politics in the European Union. From Market to Culture and Back / Političke vrednosti EU. Od tržišta do kulture i natrag, London, Routledge, 2021.
4. Taj seminar je urodio sledećom publikacijom: S. Besson, F. Cheneval i N. Levrat (ur), Des valeurs pour l’Europe? Values for Europe? / Vrednosti za Evropu?, Louven-la-Neuve, Academia-Bruylant, 2008.
5. J. Lacroix, „Europe des valeurs ou Europe des droits? / Evropa vrednosti ili Evropa prava?“ u ibid., str. 27-39.
6. C. Lefort, Le Temps présent. Écrits 1945-2005 / Sadašnje vreme. Spisi 1945-2005, Pariz, Belin, 2007, str. 563.
7. Dopustite mi da se pozovem na knjige J. Lacroix i J.-Y. Pranchère, Le Procès des droits de l’homme. Généalogie du scepticisme démocratique / Suđenje ljudskim pravima. Genealogija demokratskog skepticizma, Pariz, Seuil, 2016. i Les droits de l’homme rendent-ils idiot? / Da li nas ljudska prava zaglupljuju?, Pariz, Seuil, 2019, kao i na poglavlje „Droits humaines / Ljudska prava“ u D. Fassin (ur.), La société qui vient / Društvo koje dolazi, Pariz, Seuil, 2022, str. 384-398.