Jeremy Corbyn na klimatskim protestima u Londonu 20. septembra, foto: Sean Smith
Jeremy Corbyn na klimatskim protestima u Londonu 20. septembra, foto: Sean Smith

Dok smo slušali procene izbornih rezultata po kojima će konzervativci Borisa Džonsona dobiti 86 poslaničkih mesta više od proste parlamentarne većine, prijatelj se okrenuo ka meni i rekao: „Torijevci su upravo dobili izbore 2024“. Ovo nije običan poraz laburista i njihovog levičarskog vođe Džeremija Korbina – ovo je uništenje. Pred partijom koja je od 2010. u opoziciji je još jedna decenija bez vlasti.

Kada je Korbin izabran za vođu laburista pre četiri godine, često su ga poredili sa Majklom Futom koji je vodio stranku u težak poraz 1983. protiv Margaret Tačer. U ono vreme, pričalo se da je Futov levičarski manifest „najduže oproštajno pismo samoubice u istoriji“. Korbinov manifest skoro je tri puta duži i još toliko neuspešniji: odveo je Laburističku partiju u najteži poraz od 1935. „Za proteklih sto godina nijedna opozicija nije izgubila poslanička mesta posle 9 godina u opoziciji. Nijedna“, primetio je bivši savetnik laburista Torsten Bel.

Stranka se toliko promenila da sada pretežno okuplja birače u engleskim gradovima i okolnim predgrađima. Jedno za drugim, njena tradicionalna uporišta širom centralne i severne Engleske i severnog Velsa prešla su u ruke konzervativaca. Izborna noć još nije bila gotova kada je Korbin rekao da neće voditi stranku na sledeće izbore.

Po svoj prilici, sledi žestoka borba za budućnost stranke između Korbinovih pristalica leve frakcije i ostataka prethodne verzije stranke levog centra. Socijalisti protiv socijal-demokrata. Da li je Korbin samo zakazao ovog puta ili je ovakav rezultat diskreditovao korbinizam kao ideju? Da li je dovoljno ukloniti čoveka ili će stranka morati da odbaci i njegovu ideologiju?

Korbinisti su se već oglasili prebacujući krivicu za poraz isključivo na brexit – problem kakav se javlja jednom u životu, a koji stranka nije uspela da savlada – a ne na lidera. „Apsolutno nema želje za povratkom na zastarelu centrističku politiku“, rekla je nakon objavljivanja procena Lora Parker, nacionalna koordinatorka Momentuma, grupe za kampanju koja je osnovana kao podrška Korbinu na čelu stranke. „Laburistička partija će ostati socijalistička“.

Istina je da je brexit ogolio oštru podelu u britanskoj politici, koja se često označava kao Ostanak vs. Izlazak, ali su u njenoj osnovi i grad protiv sela, mladi protiv starih, visoko obrazovani protiv neobrazovanih, kosmopoliti protiv protekcionista. Džonson je izgleda ujedinio glasove za Izlazak, dok se front za Ostanak rasuo. Građani su mogli da biraju između laburista, liberalnih demokrata i Zelenih, uz Plaid Kamri u Velsu i Škotsku nacionalnu partiju, koji su svi podržali drugi referendum o izlasku iz Evropske unije. (U Škotskoj su nacionalisti odneli ubedljivu pobedu, čime su narasle šanse za još jedan referendum o nezavisnosti.)

Kao i gunđanje laburista zato što britanskim štampanim medijima dominira desnica, i problem brexita spada u kategoriju „u redu je, ali sad napravite strategiju“. Pre manje od dva meseca vođstvo laburista je svoje poslanike instruiralo da podrže raspisivanje opštih izbora, dok su se o brexitu još uvek vodile rasprave, uz novo produženje roka do 31. januara. To je značilo da će Džonson neizbežno osloniti kampanju na svoj dogovor za izlazak – i obećanje da će lično on da „završi brexit“.

Pripisivanjem poraza brexitu vešto se izbegava drugi očigledan vinovnik katastrofe laburista: njihov lider. Fil Vilson, sada bivši poslanik iz Sedžfilda na severu Engleske koji je ranije držao Toni Bler, nazvao je prebacivanje krivice na brexit „podmuklom besmislicom“. Dodao je: „Vođstvo Džeremija Korbina je bilo veći problem. Tvrditi bilo šta drugo je obmanjivanje birača“. To je potvrdio Ijan Mari, bivši poslanik iz Edinburga: „U svakoj kući na čija sam vrata pokucao, a moj tim i ja smo razgovarali sa 11.000 ljudi, pominjao se Korbin. Ne brexit, nego Korbin“. Bivši laburistički ministar unutrašnjih poslova Alan Džonson rekao je u živoj TV emisiji da je „Korbin bio propast u najavi; svi su znali da nije u stanju da povede radničku klasu ni preko ulice“.

Po toj računici Korbin je uzrok otuđenja tradicionalno laburističke baze u radničkoj klasi i okretanja stranke ka liberalima u metropolama. Sam Korbin pripada srednjoj klasi metropole – vegetarijanac koji gaji tikvice i predstavlja izbornu jedinicu iz Londona. Njegova istorijski nepopularna kampanja imala je snažan prizvuk pobožnosti, kao da je svaki protivnik moralno defektan. Obećao je da će se u školama kritički izučavati britanska kolonijalna prošlost, a da će njegova vlada težiti da se iskupi za britanski imperijalizam. Takođe se obavezao da će omogućiti odraslima da sami odrede svoj rod, dok je sugerisao da bi se status nebinarnih osoba mogao urediti zakonom. Takve politike su jako popularne na levičarskim nalozima na tviteru, ali su verovatno manje zanimljive biračima u mestima kao što je Redkar, koja su se od laburista okrenula konzervativcima, iako im je pod torijevskom vladom zatvorena čeličana.

Unutar same levičarske frakcije najgore svađe izazivali su Korbinovi stavovi o međunarodnoj politici. Dok nije postao lider laburista, uglavnom je bio nezainteresovan za domaća pitanja; istinski ga je motivisao samo anti-imperijalizam. Bunio se protiv aparthejda u Južnoj Africi. Zauzimao se za starosedeoce arhipelaga Čagos u Indijskom okeanu, koje je raselila britanska vojska. Čuven je po protivljenju ratu u Iraku, inostranoj politici i humanitarnoj katastrofi iz Blerove ere. Bio je čovek mira i zagovarao „političko rešenje“ građanskog rata u Siriji (koji se umesto toga završio trijumfom Bašara al-Asada, uz podršku Rusije i Irana). Sreo se sa članovima Šin Fejna, političkog krila Irske republikanske armije, u vreme kada je IRA sprovodila bombašku kampanju protiv britanske vlasti u Severnoj Irskoj. Na jednom skupu 2009. je rekao da je pozvao u posetu parlamentu „prijatelje“ iz Hamasa i Hezbolaha (kasnije je zažalio zbog tog izraza). Takvi stavovi zabrinjavali su čak i starije članove njegovog kabineta u senci. Procurio je snimak na kome predstavnik ministra zdravlja u senci priča „o bezbednosti… mislim da bi državna mašina vrlo brzo preduzela sve da osigura bezbednost“. Drugim rečima, britanska državna uprava bi reagovala na mogućnost da Korbin u ulozi premijera bude pretnja po nacionalnu bezbednost.

Povrh svega, vođa laburista je uporno ignorisao, po najtolerantnijem tumačenju, savremene forme u kojima se pojavljuje antisemitizam. Problem su dodatno pogoršale spore reakcije stranke na pritužbe zbog njenih članova koji šire antisemitske klevete i teorije zavere, ili provokacije kao što je poređenje Izraela sa nacistima. Taj tinjajući skandal oštetio je Korbinovu hvaljenu reputaciju „doživotnog antirasiste“.

Svaki obračun sa jezivim rezultatom laburista 2019. moraće da razmotri njihov relativni uspeh pre dve godine. Šta je tada bilo dobro, a sada je ispalo loše? U to vreme stranka je zabeležila više solidnih dobitaka i lišila je Terezu Mej, prethodnicu Borisa Džonsona, parlamentarne većine. Korbin je još uvek bio novi lider, tek dve godine na tom mestu, i optužbe konzervativaca da želi da pretvori Britaniju u marksistički pakao nisu se primile u javnosti. (Od pomoći je bilo to što je laburistički manifest tada bio relativno suzdržan.) Takođe, kampanja konzervativaca 2017. prilično se oslanjala na tvrdnju da laburisti blokiraju brexit – iako je opozicija dala podršku vladi da počne formalno dvogodišnje odbrojavanje do izlaska iz EU.

Dve godine kasnije, brexit je zaista zapao u blokadu, ali su ga blokirali i ultra-brexiteri iz vladajuće stranke koliko i pristalice Ostanka iz drugih stranaka. (Oko 30 torijevskih „Spartanaca“ glasalo je protiv tri pokušaja Tereze Mej da progura dogovor kroz parlament, uz obrazloženje da razlaz sa EU nije dovoljno potpun.) Ta se nijansa izgubila u kampanji dok se Džonson neumorno hvalio svojim „dogovorom spremnim za serviranje“. Mada je predložio nove pregovore sa EU i još jedan referendum, Korbin je odbio da kaže da li bi u tom slučaju zastupao Ostanak ili Izlazak. Njegov tim je to smatrao pametnom taktikom kojom se Korbin izdiže iznad ogorčenih podela. Ali mnogima je to delovalo neiskreno ili neodlučno.

„Genijalni poraz“ iz 2017. imao je dve posledice. Pre svega, leva frakcija stranke, koju je centar upozoravao na to da žrtvuje elektabilnost u ime moralnog čistunstva, dobila je moralnu satisfakciju – i svima to stavila do znanja. Činilo se da je korbinizam izvodljiva izborna strategija. Šačica poslanika centrista praktično je navedena da napusti stranku, dok su ostali rešili da pognu glavu, ne kritikuju vođu i nadaju se najboljem. Težak poraz sada je oslobodio njihov bes. Da bi se leva i frakcija centra sačuvale na okupu biće potreban izuzetno vešt političar.

Druga posledica bila je to što je Korbin dovoljno dobro prošao da bi ostao na čelu. Nije se pojavio logičan naslednik njegovog pokreta. Tvrda levica je bila toliko marginalizovana za vreme Blera da nedostaje čitava generacija socijalista među poslanicima, dok su mnogi najžešći korbinisti u parlamentu relativno neiskusni. To levom centru otvara mogućnost za povratak na scenu.

Da se Korbin povukao posle izbora 2017. mogao je biti upamćen kao principijelni levičar koji je stranku približio vlasti. Zbog toga što je ostao na položaju i poveo Laburističku partiju u katastrofalan gubitak biće osuđen kao čovek koji je konzervativcima poklonio još jednu deceniju na vlasti. Korbin je poražen. Opstanak korbinizma visi o koncu.

Helen Lewis, The Atlantic, 13.12.2019.

Izabrala i prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 14.12.2019.

Srodni link: Paul Mason – Korbinizam je gotov

TEMA – BREXIT