Jeremy Corbyn, foto: Sean Smith
Jeremy Corbyn, foto: Sean Smith

Brexit će se desiti, Škotska će postati nezavisna do sledeće generacije, politički centar u parlamentu je ispario. A korbinizam je propao. Propao je zato što je već godinu dana manji od zbira svojih činilaca.

Džeremi Korbin je svoj lični i rejting stranke gurnuo u slobodni pad zauzimajući neodbranjiv stav o brexitu, vođen internom birokratijom koja je odbila da sluša birače i razum.

Dok diže dreku protiv pristalica ostanka u EU jer su navodno oni krivi za izborni poraz, laburistička pro-brexit levica ne razume glavnu stvar. Straćili smo pola godine na svađe stranačke konferencije i privlačenje birača liberalnih demokrata i Zelenih, pa nismo imali vremena za pripremne radove u malim gradovima sa severa koji su glasali za izlazak kako bismo ih osvojili internacionalističkim pristupom brexitu. Da li smo mogli da ih osvojimo zagovaranjem drugog referenduma otvoreno je pitanje, ali Korbinov tim, primoran da prihvati taj pristup, odlučio je da to ni ne pokuša.

Dakle, od svih analiza koje treba obaviti pre nego što krenemo dalje, prioritet je odnos između radikalne socijalne demokratije i lexita (levice koja je za brexit). Korbin je još prošlog decembra imao dokaze da će masa onih koji su glasali za ostanak u EU preći ka Zelenima i liberalnim demokratima, ukoliko partija svim srcem ne stane iza drugog referenduma sa opcijom za ostanak. Odbio je da to uradi, a 29. aprila ga je u tome podržao Laburistički nacionalni izvršni komitet.

Za mene je to bio prvi fatalni momenat. Podrška laburistima srozala se na 22 odsto, liberalni demokrati su skočili na blizu 20 odsto i progresivna politika se rasparčala. Jedina uteha je bila to što su na desnici torijevci takođe pali, jer ih je na trenutak zasenila Brexit partija.

To je bio uvod za grozničavo leto „četvoropartijskog sistema“, što je od laburista i torijevaca zahtevalo stratešku akciju kako bi povratili prednost. Torijevci su preduzeli odlučnu akciju, laburisti nisu.

Konzervativci su izabrali Džonsona; naselili su i premijerov kabinet i vladu tvrdokornim neoliberalima koji se ravnaju prema Trampu; prigrlili su kulturalni rat protiv manjina i levice; postavili su kurs za brexit bez dogovora; tokom krize zbog suspenzije parlamenta proterali su liberalne konzervativce iz svojih redova.

Nasuprot tome, laburisti su se koprcali, ne zbog nesposobnosti, ni zbog sabotaže stranačke desnice. Korbin je izveo zaokret ka „drugom referendumu o bilo kom dogovoru“ posle debakla na izborima za evropski parlament, samo da bi se onda povukao pod pritiskom sindikata, zakazujući debatu na konferenciji dok su se njegove vlastite pristalice iz izvršnog komiteta upinjale da je spreče.

Tek posle glasanja na konferenciji krenulo se sa neophodnim pritiskom na liberalne demokrate. Ali do tada se druga strateška greška već desila. Korbin je bio efikasan lider opozicije protiv Tereze Mej, ali je bio pogrešan izbor za borbu protiv Borisa Džonsona. Džonson je imao ekipu, novac i plan da bude veći populista od svih.

Tokom nekoliko sedmica početkom jeseni pokret #SprečimoUdar preuzeo je štafetu pobune od pokreta za ostanak u EU. Organizovali smo spontana okupljanja, postavili agendu. Čak su i lexiteri održali svoj skup protiv državnog udara. Ali Korbinov kabinet je i dalje bio neodlučan, u strahu da se Korbin ne približi suviše opciji ostanka u EU.

Onda su, kada je kriza bila gotova a otpor Džonsonovom dogovoru za brexit vraćen u parlament, laburisti kao celina prevideli opasnost od rasta antipolitičkog sentimenta. Do trenutka kada je Džonson izmanevrisao parlament da mu omogući izbore, scenario „narod protiv parlamenta“ bio je već napisan i usvojen.

Sada smo suočeni sa savezom konzervativizma i autoritarnog nacionalizma. Jedini odgovor je savez centra i levice. Ali su centar i levica, čak i unutar Laburističke partije, rešeni da se bore jedni protiv drugih. Korbinovi saveznici su stalno podsećali poslanike laburista koji su predlagali savez sa liberalnim demokratima oko parlamentarne taktike, da su liberalni demokrati „promoteri javne štednje i decoubice“.

Mada je Korbinu instinkt govorio da izbore treba izbeći – delom, kako sam čuo, zato da bi se otvorila perspektiva njegove zamene pre proleća – liberalni demokrati su sebe ubedili da su oni „kabinet u senci“, dok je Škotska nacionalna partija mislila kako da izazivanjem izbora ograniči štetu od suđenja Salmondu.1 Oni koji kažu da smo pogrešili zato što smo pristali na izbore potcenjuju razmere drame u parlamentu koja je podstakla okretanje birača desnici.

Pošto je Faraž naglo odustao od borbe za svojih 317 mesta i napustio izbornu trku, jedino što je torijevce moglo zaustaviti bio je ili (a) izborni pakt progresivnih partija, ili (b) orgomna izlaznost mladih progresivnih birača, ili (c) masovno taktičko glasanje.

Da biste videli kuda dalje, morate priznati dubinu nerazumevanja koje opseda levicu inspirisanu staljinizmom. Mantra Korbinovih saveznika tokom čitave ove krize bila je: „nećemo napustiti radničku klasu“. Na kraju je moćni sindikalac Len Meklaski bio dovoljno iskren da tome doda izostavljenu reč: „belu“.

Pogled na svet koji podrazumeva da niskokvalifikovani, stariji manuelni radnici iz rasturenih postindustrijskih gradića poput Lija imaju više uticaja na našu politiku od osiromašenog multietničkog stanovništva Koventrija – izgubljen je i dezorijentisan u kapitalizmu 21. veka.

Birači koji su laburistima sačuvali Lids, Mančester i Bristol na ovim izborima bili su „radnička klasa“ baš kao i brđani sa severa Engleske koji su se okrenuli Borisu Džonsonu. Laburisti nikad nisu „napustili“ radničku klasu. Ali je jedan njen deo na izborima napustio nas i ja otvoreno tvrdim da je u mestima gde se to desilo zavladala toksična atmosfera nativizma i ksenofobije, zbog koje je među pojedinim laburističkim poslanicama zavladao strah od kampanje u vlastitim gradovima.

Put nazad biće dug. Moramo sačuvati ekonomski radikalizam, otkačiti politiku koja je podstakla strah birača zbog nacionalne bezbednosti i transformisati Laburističku partiju u nešto što misli i dela više kao društveni pokret.

Svaki od tih zadataka zahteva detaljno planiran rad i vreme. Savez koji ga može omogućiti prilično je očigledan: nestaljinistička levica treba da izgradi jače, funkcionalne odnose sa mekom levicom i laburističkim centrom.

Što se tiče vođstva, razmere poraza i populistička priroda vlasti koja nas očekuje znači da sada moramo da uzmemo u obzir lične kvalitete kao što su ugled, sposobnost za prilagođavanje i buđenje nade. Ponosan sam na Džeremija Korbina zbog načina na koji se usprotivio užasnoj kampanji blaćenja i zastrašivanja. Odlučno je okončao neoliberalni stisak na stranačku politiku, do te mere da čak i njegovi neprijatelji znaju da nema povratka na staro. Sa entuzijazmom je odveo stranku ka radikalno zelenoj agendi. Što se tiče 32 odsto na izborima, laburisti su još uvek jedna od najuspešnijih socijal-demokratskih partija u Evropi.

Ali Korbin nikada nije razumeo šta levi populista mora da bude. Nikada nije bio u stanju da artikuliše otpor političkim institucijama i bogatašima, što je moglo da inspiriše radnike iz malih engleskih gradova. Kada je podela unutar korbinizma postala nepomirljiva, njegove pristalice su oko Korbina izgradile zid umesto mostova.

Naravno da nam je potrebna „analiza“, ali najbolju analizu čine debata, teorija, otvorenost prema naučnim dokazima i anketama. A rukovodstvo oko Korbina ne stoji baš najbolje sa teorijom i otvorenošću. Zato Džeremi treba brzo da odstupi i postavi prelaznog lidera sa drugačijim rukovodstvom.

Pre opštinskih izbora 2020. potreban nam je novi lider opozicije. To treba da bude osoba od ugleda i iskustva da izdrži ono što nam se sprema. Neko ko može da ujedini laburistički centar i levicu. Nema mnogo kandidata koji ispunjavaju te uslove.

New Statesman, 13.12.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 16.12.2019.

Srodni link: The Atlantic – Hoće li korbinizam preživeti Korbinov poraz?

TEMA – BREXIT


________________

  1. Protiv bivšeg škotskog premijera i dugogodišnjeg vođe Škotske nacionalne partije Aleksa Salmonda podignuta je optužnica zbog pokušaja silovanja i seksualnih napada; prim. prev.