Da je u Moskvu putovao Porfirije, Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski – zborenje pred domaćinima moglo je da bude mnogo mudrije i obzirnije no što je bilo. Stigavši u matericu pravoslavlja, Prvoslav Perić se osetio neznatnim pred velikom crkvenom i svetovnom braćom i ushićen svojom podaničkom ništavnošću. Tamo je, kao nedostojni čuvar svog dela pravoslavnog stada i izaslanik nečastivog, počeo da izgovara očekivane nesuvislosti.
Bilo bi donekle neprilično tvrditi tako nešto za patrijarha, da on nije u isto vreme poglavar Srpske pravoslavne crkve i poslušni kurir poremećenog svetovnog gospodara iz Beograda. Poseta Moskvi se nije ticala verskih stvari, ta oblast je definisana osećanjem skrušene potčinjenosti ovdašnje crkve i bezuslovnim prihvatanjem dominacije u prostiranju dogme.
Poglavar crkve se u svom svetovnom segmentu sreo sa nekrunisanim carem u Kremlju i u takvoj prigodi nije odoleo da se prospe, ne birajući reči pogrde o narodu kome navodno pripada. I po zapovesti vere dužan je da kao sluga Hrista prihvati sve ljude, posebno one koje smatra grešnima. Napustivši svoju duhovnu nadležnost, pokazao se kao uskogrudi i nedoučeni donosilac vladajućeg agitpropa iz Beograda. Za to nije mogao da ima, niti je dobio podršku sveštenstva svoje crkve.
Sakriven iza duge brade, Porfirije je slabo mario za veru i grehove koje donosi sa sobom. Prvi među njima je denunciranje vernika svoje crkve, koji su nekim božijim ili đavoljim čudom postali obojeni revolucionari. Makar tako ih je tuđim očima video vodeći srpski pop, trudeći se da bude što sličniji svom despotu u definisanju prirode otpora studenata, akademske zajednice i građana. Probao je da opravda sva zla kojima je svedočila njegova mantija u Srbiji, gledajući nepostojeće boje a ne videvši stvarne zločine.
U biografiji Prvoslava Perića, koji će kasnije postati Porfirije, stoji da je izabrao ime sa znakom crvene boje i purpura, što je izvor snage nosioca tog svetog imena. Ali, to je i znak pobune kao takve, malo je ili nimalo revolucija koje nemaju crveno u sebi.
Kad se čita rodoslov Prvoslava Perića, koji je od inoka-iskušenika putevima gospodnjim doveden za Vučićevog asistenta u otporu obojenoj revoluciji, zapaža se tamo niz okončanih školovanja, titula i napredovanja po volji božjoj i bratije, koja je vodila računa o najboljem kaluđerskom kadru.
Zanimljiva je teza za doktorski rad obojenog kaluđera: „Mogućnost poznavanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta.“ Disertacija je odbranjena na Bogoslovskom fakultetu u Atini 2004. godine.
Ne znamo da li mogućnost spoznaje boga postoji neposredno kod apostola, ili tek na osnovu tumačenja Jovana Zlatoustog. Ali je dokazivanje takvih hipoteza moralo da bude spekulativno (mišljenjem o mišljenju) putevima duha koji počinju i završavaju se u sebi, ili u tumačenju tumačenja Jovana. Ko ne zna – taj veruje, to je postulat koji je nepobitan u naučnim disciplinama gde su potrebni dokazi.
Izvesno je, međutim da pristup Porfirijevoj tezi traži vrlo kreativno razmišljanje, pri čemu su istraživanja zasnovana na posredovanoj veri. Ali teza je svakako tražila zamašni misaoni angažman budućeg patrijarha srpskog, što je on i odbranio.
Analogija doktorskog rada Prvoslava Perića, to jest Porfirija (onoga koji je sav u crvenom) sa njegovim svetovnim zlatoustim uzorom, skoro da je neotklonjiva. Kako je Prvoslav Perić stigao do naprednjačke dogme o obojenoj revoluciji? Nije video ništa od toga, niti je mogao da vidi. Da je želeo da zna umesto što veruje gospodaru, morao je da sazna da obojene revolucije nema. Ali njegovo je da veruje u nepostojeće, na osnovu posredovanih verzija i deluzija. On veruje nadbiću kome služi, a naučen je da za veru nisu potrebni dokazi nego idoli. Davno je oslobođen inočke skromnosti u raskošnom bogatstvu. To postoji u njegovom životu, izvan dogme.
Govoreći u raznim prilikama u Srbiji, uz stereotipe o opštoj ljubavi među ljudima nezavisno od razlika, Prvoslav se sudnjom mukom klonio dihotomnih podela na naše i njihove, trudeći se da slabašnim ezopovskim jezikom uveri svoga boga na čijoj je strani. Čim je odmakao odavde, uveren da ga niko ne čuje, trudio se da izgleda pravovernije od svojih domaćina. Čak je za svoj adut uzeo priglupu zamisao svetovnog zlatoustog kako sva zla u Srbiji, a i u Rusiji, dolaze sa Zapada.
Nije očekivao da mu Putin ospori tu ulizičku misao, opaskom da je Zapad centar progresa, odakle dolaze mnoge dobre stvari.
Prvoslav alijas Porfirije je tamo pokazao neprijatno udvorištvo i veliki manjak dostojanstva. A onda i neznanje o važnim stvarima, osporivši značaj sopstvenog visokog obrazovanja. Probao je da govori ruski, saznavši u tom mučenju da se obojena revolucija zove „cvetnaja“ ili slično.
I u Moskvi, gde je očekivao da zablista kao čauš ovdašnjeg paranoika i da sve to postane opšta pravoslavna manija proganjanja od pobuna i stranaca koji je pomažu, ovdašnji patrijarh se tamo pokazao kao provincijski pop bez manira i poštovanja naroda čiji je duhovnik.
Dobro ga je nacrtao Corax na naslovnoj strani Danasa: pošto je poljubio skute, celiva Putinu nogu. I tako trasira sveti put za dolazak svog Zlatoustog na Dan pobede. Da dođe i ostane tamo u isposništvu i kajanju od neoprostivih grehova, zajedno sa stranačkim kaluđerom Prvoslavom.
Peščanik.net, 25.04.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Avanture slepog putnika - 09/05/2025
- Đuro se skućio - 02/05/2025
- Hodočašće inoka Prvoslava - 25/04/2025
