Verujem da ništa specijalno novo ne možemo reći nakon ponovnih rušilačkih avantura srpskih probisveta, a sve u ime ksenofobne, nacističke, homofobne i svake druge mračnjačke ideologije. Sve je već hiljadu puta ispričano, utisak je razočaravajući, ukus u ustima gorak, pogled u budućnost mračan. Puno se pisalo i govorilo o uzrocima ovakvog tragičnog stanja u društvu, a ja bih se priklonila mišljenju koje upire prst u katastrofalnu strategiju obrazovanja, ako takvo što uopšte postoji u Srbiji. Demokratskoj vlasti prosveta nije interesantna (malo je tu novca, posla je previše), glupost joj ne smeta (možda je čak i poželjna), a klerikalni obrazovni pravci dobro su ušančeni u društveni mejnstrim i glasačko telo (zašto seći granu na kojoj sediš?)
Ne tvrdim da je biologija najvažnija oblast nauke, ali ponešto iz te nauke postalo je stvar opšte kulture. Na primer, ne bi bilo loše da svaki građanin ove zemlje zna latinski naziv vrste kojoj i sam pripada. Zadatak suviše lak, rekli biste. E pa, pogledajte snimak jedne ankete od pre par godina u ulici Knez Mihailovoj, dakle u najužem centru grada Beograda, ne u nekom zabačenom ruralnom predelu, i videćete koliki procenat slučajnih prolaznika zna šta znači Homo sapiens. Štošta se može zameriti veličini uzorka i načinu anketiranja, ali rezultati su ipak indikativni.
Hvale su vredni stoički pokušaji ispitanika da pred kamerama pokažu političku korektnost i toleranciju spram potencijalne mogućnosti da je njihov prvi komšija Homo sapiens: „to je njegovo pravo“, „njegova stvar i lična odluka“, „ne bi mi smetalo“, „podržao bih ga“, premda ima i onih koji se ne bi pomirili sa činjenicom da im je komšija TO, daleko bilo. Šta reći! Ako ovo nije pokazatelj kvaliteta srpskog obrazovanja i kulture učenja, čitanja, promišljanja, ne znam šta bi drugo moglo biti. Quod erat demonstrandum!
Sasvim je jasno gde je zabuna i s kojim drugim pojmom je Homo sapiens pobrkan. Iako je nauka do danas veoma dobro upoznala fenomen homoseksualnosti (bar dva teksta o biologiji homoseksualnosti se mogu naći i na sajtu Peščanika), malo ko se u Srbiji potrudio da prouči celu stvar pre nego što se opredelio za mišljenje da je homoseksualnost bolest. Škola nas o toj pojavi nije naučila ništa, pa je i logično razumevanje da su homoseksualci neka čudna i izvitoperena bića koja mora da su rezultat nekih strašnih devijacija i grešaka (inače bi toga bilo u lekcijama). Čitav doživljaj binarnih suprotnosti između „normalno vs. nenormalno“, „moralno vs. nemoralno“, „prirodno vs. neprirodno“, izgrađen je na kletvama Amfilohija, Irineja i ostalih popova, koji o svemu tome znaju isto koliko i prosečan Srbin, dakle ništa.
Crno beli svet samoproklamovanih tumača božje misli (zašto li nam se ON sam ne obrati?) naređuje nam kako treba da se živi, šta da se misli i šta da se radi. Negde u osnovi svih tih religijskih tričarija leži jedan jedini nagon – nagon prema smrti u ime straha od života. Mržnje koje se odatle rađaju, mržnje prema razumu, knjigama, učenju, slobodi, ženama, seksualnosti, telu, željama,… svemu onome što nas čini ljudski srećnima, determinišu mnoge živote na nebrojeno puno načina. I sve dok je to lični izbor svakog pojedinca, ne može se ništa prigovoriti. Međutim, za pitanja ljudskih sloboda problem nastaje kada, kako kaže filozof Mišel Onfre, „privatno verovanje postane javna stvar i kad u ime jedne lične mentalne patologije prema njoj organizuje i svet za drugog. Jer, od ličnog straha za život do upravljanja telom i dušom drugog, postoji jedan svet u kome iz potaje deluju profiteri te duhovne i umne bede“. U svetlu skorašnjih događaja pokrenutih čistom mržnjom u ime nekih imaginarnih poruka, sklona sam da se ovoj dijagnozi bar na kratko prepustim.
Homofobija je kratak naziv za „strah (mržnju) od (prema) homoseksualnosti“. Kao i u imenu ljudskog roda, u tom pojmu sadržana je reč „homo“. Preuzeto iz starogrčkog ona znači „isto“, dok je za stare Latine to bio rodno neutralan “čovek ” (“ljudsko biće” ). U istorijskom i etimološkom kontekstu, ne možemo reći da homofobija znači „mržnju prema čoveku“, ali u duboko ideološkom smislu i u viđenoj religijskoj praksi, mnogi postupci, mnoge poruke i želja za tuđom krvlju govore o nepodnošljivoj netrpeljivosti prema mnogo čemu što definiše čoveka. Koliko je nesposoban da razume „ljudsko“ i koliko je time iskreno isprepadan, Amfilohije nam je ovih dana demonstrirao kroz svoje predskazanje propasti i biča božjeg nakon što je „sodomski smrad otrovao i zagadio prestoni grad Beograd“. Različitost, kao inherentno svojstvo čitavog života, nerazumljiva je ideja za religijski konstrukt. Svi moramo biti jedno homogeno stado, pokorno i poslušno.
Pustimo još jednog filozofa da kaže šta o svemu tome misli: „Pojam „Boga“ smišljen je kao antiteza životu – u njemu je svedeno u strahotnom jedinstvu sve što je štetno, otrovno, klevetničko, sva mržnja prema životu. Pojam „onostranog“, „istinskog sveta“ smišljen je samo zato da bi se omalovažio jedini svet koji postoji – da se našoj zemaljskoj stvarnosti ne bi očuvala ni jedna svrha, ni jedan razlog, ni jedan zadatak! Pojam „duše“, „duha“ i, naposletku, čak „besmrtne duše“, smišljen je da bi se prezrelo telo, da bi se ono učinilo bolesnim – „prokletim“ – da bi se na sve stvari koje zaslužuju ozbiljnost u životu – na pitanje ishrane, stanovanja, duhovne dijete, nege koju treba pružiti bolesnima, čistoće, vremenskih prilika koje vladaju – primenila najužasnija nebriga! Umesto zdravlja, „spas duše“ – hoću reći izvesna folie circulaire koja ide od pokajničkih grčenja do histerije iskupljenja! Pojam „greha“ smišljen je u isto vreme kad i sprava za mučenje koja ga upotpunjuje, pojam „slobodne volje“ zato da se pometu nagoni, da se od nepoverenja prema nagonima načini druga priroda.“ Friedrich Nietzsche, Ecce homo, Zašto sam sudbina.
Sve ovo što nam se dešava ne bi bilo toliko strašno kada bismo znali da omladina u državi Srbiji ima šansu da razume i nešto drugo. Drugim rečima, a time se vraćamo na početak teksta, naše školstvo nas ne uči da alternativa uopšte postoji. Slobodan Antonić je mišljenja da će Srbija postati „teško mesto za život“ kada država bude „uterivala decu u toleranciju prema seksualnim i ostalim manjinama“ (!?) Pretpostavljam da to znači da je za ovog profesora sociologije, Srbija razbijenih glava, razularene omladine i koncentrisane mržnje predivno rajsko mesto. Razum, tolerancija i ljubav bi nesumljivo pokvarili krvavo „hrišćansko“ ustrojstvo. Na moju veliku žalost, čini mi se da ćemo to jako dugo čekati.
Peščanik.net, 19.10.2010.
LGBTQIA+- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Beznađe vs. nada - 26/06/2024
- Bes je opravdan - 04/06/2024
- Ipak nepristajanje - 29/04/2024