Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Oblik što prepoznatljiv manje je svakim tjednom,
Svrha sve nejasnija. Pitam se ko će zadnji,
Baš zadnji, to mjesto, zbog tog što bješe, jednom
Da traži

Tako je meditirao Philip Larkin u pesmi Posjeta crkvi iz 1954. godine,1 nakon što je ušao u praznu građevinu da bi je odmerio iznutra kao čovek bez vere. Tamo nije pronašao mnogo smisla, ali je osetio značaj koji to zdanje ima za istoriju i kulturu zemlje, možda i za ljudsku prirodu:

To je ozbiljna kuća na zemlji ozbiljnoj—u smjesi
Vazduha njenog mnoštvo naših se prinuda sreće,
Prepoznaje i svečano se odjenu ko udesi,
I barem to zastarjelo nikada biti neće

Gotovo 70 godina kasnije još se rvemo sa sukobljenim emocijama koje su obojile Larkinovu pesmu. Čemu služi religija u naše sekularno doba? Šta znači verovati? Ili ne verovati?

Rezultati ankete anglikanskog sveštenstva koju je obavio Times pokazuju da samo četvrtina sveštenika veruje da je Velika Britanija danas hrišćanska zemlja. Gotovo dve trećine ispitanika se slaže s mišljenjem da se Velika Britanija može nazivati hrišćanskom samo „u istorijskom smislu“. Takođe, većina smatra da bi sveštenicima trebalo dozvoliti da obavljaju venčanja gej parova i da crkva treba da odustane od protivljenja predbračnom seksu.

To ne bi trebalo da nas iznenadi. Rezultati popisa iz 2021. već su pokazali da je udeo ljudi koji se identifikuju kao hrišćani u Engleskoj i Velsu prvi put u istoriji opao ispod jedne polovine, dok broj onih koji se izjašnjavaju kao „nereligiozni“ brzo raste. Iz drugih anketa znamo da većina hrišćana u Velikoj Britaniji, onih koji posećuju crkvu i onih koji to ne čine, podržava gej brakove i neretko zastupa stavove koji su u sukobu sa učenjima crkve. Na izvestan način, rezultati ankete su potvrdili da stavovi sveštenstva odražavaju stavove kongregacije.

Mnogi komentatori su takve rezultate ankete, pa i popisa, prikazali kao potvrdu društvenog i moralnog posrnuća Velike Britanije. „Zvuk mrvljenja koji čujete“, napisala je koluministkinja Daily Telegrapha Celia Walden, to je „zvuk lomljenja moralne kičme Velike Britanije na hiljadu komadića“.

Za neke je povlačenje hrišćanstva neodvojivo od opadanja broja „belih Britanaca“. I jedno i drugo su posledice masovne imigracije koja potkopava tradicionalni britanski identitet. „Promene u religijskom sastavu Velike Britanije“, pisao je konzervativni komentator Douglas Murray u knjizi Neobična smrt Evrope, odraz su „velikih promena u etničkom sastavu“ izazvanih migracijom.

Ironija je u tome što bi bez masovne imigracije broj hrišćana bio još manji. Imigranti, naročito oni iz Afrike i istočne Evrope, već dugo daju najveći doprinos održavanju vere. Zato najsnažnije uporište hrišćanstva danas – prema nalazima hrišćanske organizacije Theos – nije u nekom od belih torijevskih okruga, već u Londonu, tom liberalnom Vavilonu.

Pored demografije hrišćanstva, menja se i priroda verovanja i neverovanja. Pre desetak godina, Linda Woodhead, profesorka teologije i religije na King koledžu u Londonu, obavila je više anketa da bi ispitala moralne stavove vernika i nevernika. Možda najzanimljiviji rezultat tih anketa su nalazi o izvorima kojima se vernici okreću kada im je potrebno moralno vođstvo.

Svega 1% anglikanaca i katolika traži moralne smernice u svetim knjigama, a samo 3% i 8% u hrišćanskim učenjima i tradicijama. S druge strane, 34% anglikanaca i 29% katolika radije se oslanja na „sopstveni razum i sud“, dok se približno petina jednih i drugih uzda u „sopstvenu intuiciju i osećanja“.

Jedno od mogućih tumačenja ovih rezultata je zaključak da su ljudi danas spremniji da misle svojom glavom i oslanjaju se na sopstveni razum kada treba donositi odluke utemeljene na moralu. Ali iste ankete ukazuju i na korozivne efekte individualističkog društva i eroziju kolektivnih mehanizama za donošenje moralnih sudova. Kao što je primetio katolički filozof Charles Taylor, hrišćanstvo se udaljilo od tradicionalnih istorijskih i društvenih uporišta da bi bilo rekonstituisano kao deo kulture „ekspresivnog individualizma“.

Po mišljenju ljudi kao što je Rod Liddle, kolumniste Sunday Timesa, opadanje uticaja tradicionalnog hrišćanstva direktno je uzrokovalo moralno propadanje Velike Britanije. Lišeni osećaja da nas „odozgo neko posmatra i sudi o našim postupcima“, piše on, „prirodno klizimo u narcizam“ i „amoralnost“. Moral se tako prikazuje kao vrsta zatvora, a ljudi kao raskalašna i iskvarena stvorenja koja ispravno postupaju samo dok su pod nadzorom. Cinik bi rekao da takav stav i priliči ljudima poput Liddlea. Ipak, ideja da nestajanjem religije nestaju i granice koje postavlja moral – jer, da parafraziram Dostojevskog, „Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno“ – ostaje veoma popularna.

Ali istorija hrišćanstva pokazuje da nije vera u boga ono što je formiralo naše moralne vrednosti, već su naše moralne vrednosti usmeravale način na koji mislimo o bogu. U prošlosti su hrišćani (kao i pripadnici drugih religija) trgovali robljem, spaljivali veštice, ubijali preljubnike, verujući da im bog daje za pravo. Malo je hrišćana koji bi takve postupke danas ocenili kao moralno prihvatljive. To se nije dogodilo zato što je bog promenio mišljenje. To su učinili ljudi.

Kolektivne društvene borbe, izvorno motivisane moralnim razlozima – od kampanja za ukidanje ropstva do borbe za prava žena – vremenom i same postaju izvor moralnog razvoja. Takvim borbama se transformiše naš moralni univerzum, pa tako i ono što vernici shvataju kao ispravno i bogu ugodno.

Danas su kolektivni pokreti za društvene promene uglavnom u rasulu. Korozivni efekti društvene atomizacije i fragmentacije, koji su delom uzrokovali odumiranje tradicionalne religije, još snažnije deluju na sekularne društvene pokrete, od sindikata do političkih kampanja. To je poremetilo naš moralni kompas.

Zanimljivo je da mnogi od ljudi koji oplakuju propadanje morala bez mnogo oklevanja napadaju ljude na marginama društva i one koji se bore za društvene promene, od azilanata do primalaca socijalne pomoći, od sindikalaca do demonstranata. Ako zaista žele da zaustave dalji pad morala, bilo bi dobro da se za početak suprotstave takvoj demonizaciji drugih i drugačijih.

Kao i Larkin, rado ulazim u stare crkve i u njima upijam odjeke istorije i tradicije. Ali ne mislim da uzroke današnjeg stanja morala možemo pronaći među praznim crkvenim klupama.

The Guardian, 10.09.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 22.09.2023.


________________

  1. Filip Larkin, Posjeta crkvi, preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović.