Vilijam Zakerman je rođen 1885. unutar Linije naseljavanja [Черта́ (постоя́нной евре́йской) осе́длости], onom delu ruskog carstva na koji su Jevreji uglavnom bili ograničeni, prostoru siromaštva i pogroma. Njegova porodica je uspela da pobegne i emigrirala je u Ameriku 1900.
Tokom Prvog svetskog rata, Zakerman se vratio u Evropu da radi sa dobrotvornom organizacijom koja je pomagala američko-jevrejskim vojnicima. Kasnije se nastanio u Londonu, gde je osnovao evropsko dopisništvo uticajnog američkog lista na jidišu Der Morgen zshurnal. Po povratku u Ameriku 1948, osnovao je Jevrejski bilten, kada je rođena i nova država Izrael. Zakermanove kolumne prenosilo je na desetine jevrejskih novina; on je postao njujorški dopisnik britanskog lista Jevrejska hronika.
Zakermana bi jevrejski establišment možda i prihvatio kao uzornu javnu ličnost, da nije bilo jednog problema. Kritikovao je politiku novostvorene jevrejske države, posebno u odnosu na palestinske izbeglice, koje su bežale ili su proterivane u stotinama hiljada i kojima je bio zabranjen povratak. „Zemlja koja se sada zove Izrael pripada arapskim izbeglicama ništa manje nego bilo kom Izraelcu“, napisao je Zakerman
Zakermanovo zalaganje za palestinske izbeglice uznemirilo je izraelske diplomate koji su iz pozadine uspešno organizovali kampanju kako bi sprečili da njegovi tekstovi budu objavljivani u jevrejskoj štampi. „Navesti Jevrejsku hroniku da se otarasi usluga gospodina Zakermana, znači da je izvršena prava mitzvah“, radovao se jedan zvaničnik.
Priča o Zakermanu i njegovom brisanju jedna je od mnogih koje je ispričao Džefri Levin u svojoj novoj knjizi Naše palestinsko pitanje, o zaboravljenoj istoriji kritičkih jevrejskih glasova u Americi u decenijama posle osnivanja Izraela. To je jedna od nekoliko knjiga koje će biti objavljene ove godine, a koje istražuju istoriju protivljenja cionizmu i podrške palestinskom pitanju među američkim Jevrejima.
Ove studije pružaju kontekst od suštinskog značaja za jednu od najžešćih debata koje se danas vode u jevrejskim zajednicama: kako odgovoriti na ubilački udar Hamasa 7. oktobra i na izraelski napad na Gazu koji je potom usledio. Mnogi Jevreji smatraju da egzistencijalna pretnja koju predstavlja Hamas daje Izraelu pravo da preduzme sve neophodne mere da eliminiše tu organizaciju. Za druge, bez obzira na strahote Hamasovog napada, uništavanje Gaze, smrt više od 25.000 ljudi i raseljavanje skoro celokupnog stanovništva je beskrupulozno i u suprotnosti sa jevrejskom etičkom tradicijom. Ovaj rascep je izazvao burne diskusije o tome šta znači biti Jevrejin i šta znači antisemitizam.
U Sjedinjenim Državama, oba pitanja su vidljiva iz posledica debakla Klodin Gej na Univerzitetu Harvard. Kao čelnica Harvarda, Gej je u decembru imala katastrofalan nastup na kongresnom komitetu za antisemitizam. Kasnije je bila primorana da podnese ostavku, kada su joj kritičari iskopali plagijat u naučnom radu.
Nakon ostavke Gej i kritike Harvarda jer je izneverio svoje jevrejske studente, univerzitet je osnovao radnu grupu za antisemitizam, kojom će predsedavati Derek Penslar, direktor harvardskog Centra za jevrejske studije i jedan od najuglednijih istoričara judaizma.
Međutim, kao što je to Zakerman bio za prethodnu generaciju, za mnoge je Penslar pogrešna vrsta Jevrejina, suviše kritičan prema Izraelu i nedovoljno neprijateljski raspoložen prema anticionizmu. Republikanka iz Kongresa, Eliz Stefanik, koja je predsedavala komitetom koji je ispitivao Gej, osudila je „njegove odvratne antisemitske stavove“. Džonatan Grinblat, iz Antidifamacijske lige, optužio ga je za „klevetanje jevrejske države“. Bil Akman, menadžer hedž fonda koji je poveo inicijalnu kampanju protiv Klodin Gej, upozorio je da Harvard nastavlja „putem tame“.
Esej objavljen 2021. u jevrejskom časopisu Tablet označio je Jevreje koji su previše kritični prema Izraelu ili cionizmu kao jevrejske otpadnike.1 Tri godine kasnije, taj opis je izgleda dobio širi odjek.
Možda ni u jednoj drugoj zemlji zvanični ostrakizam „jevrejskih otpadnika“ nije toliko ukorenjen kao u Nemačkoj. „Biti Jevrejka levičarka u današnjoj Nemačkoj znači živeti u stanju trajne kognitivne disonance“, kaže Suzan Najman, jevrejsko-američka filozofkinja koja je poslednjih četvrt veka direktorka Foruma Ajnštajn u Potsdamu. „Nemački političari i mediji stalno govore o zaštiti Jevreja od antisemitizma“, ali mnogi od onih koji „kritikuju izraelsku vladu i rat u Gazi bivaju otkazani i svakako napadani. Ja sam državljanka Izraela, a u mejnstrim medijima optužuju me da sam pristalica Hamasa, pa čak i da sam nacista. Treba li da napomenem da nisam ni jedno ni drugo?“
Nemačka je proskribovala mnoge oblike kritike Izraela (na primer, reći da je tretman Palestinaca u Izraelu „aparthejd“) i zabranila izražavanje solidarnosti sa palestinskim ciljem. Mete su najčešće muslimani, ali i jevrejski zagovornici palestinskih prava takođe bivaju deplatformisani i hapšeni. Kako navodi istraživačica Emili Diše-Beker, skoro trećinu otkazanih u Nemačkoj zbog navodnog antisemitizma čine Jevreji. Kako je to jednom gorko primetio arhitekta i profesor rođen u Izraelu Ejal Vajcman, ima izvesne ironije u tome da „predavanja [o tome kako biti ispravan Jevrejin] drže deca i unuci ubica naših roditelja, koji se sada usuđuju da nas optuže za antisemitizam“.
Za mnoge pristalice Izraela, istorija jevrejskog stradanja, koja je kulminirala u Holokaustu, čini neophodnom odbranu nacije i očuvanje njene bezbednosti po svaku cenu. Za neistomišljenike, upravo iz te istorije izvire moralna obaveza da se brane palestinska prava.
Kako pokazuje Levin, Jevreji koji su krajem 1940-ih i 1950-ih godina kritikovali izraelsku politiku prema palestinskim izbeglicama, bili su privrženi jevrejskoj tradiciji koja odbacuje diskriminaciju ili varvarstvo prema bilo kojoj grupi. „Svuda se mora boriti protiv ugnjetavanja“, govorio je Don Perec, istraživač iz Američko-jevrejskog komiteta i zastupnik palestinskih izbeglica koji je, poput Zakermana, bio na meti izraelskih zvaničnika. Time se rukovode i današnji kritičari kao što je Najman. Nemci su, kaže ona, „zaboravili dubinu univerzalističke tradicije u judaizmu, koja seže do Biblije“.
Odbacivanje takvih kritičkih glasova kao „otpadničkih“, čak antisemitskih, takođe ima duboke korene. Savremene kampanje protiv ličnosti kao što su Penslar i Najman odjek su onih vođenih protiv Zakermana i Pereca pre 70 godina.
Ono što sve ovo čini posebno zabrinjavajućim, primećuje Najman, upravo je porast antisemitizma u Nemačkoj i drugde. Umesto patroliranja nad jevrejskim intelektualcima i aktivistima i „insistiranja na bezuslovnoj lojalnosti Izraelu“ dok se „umanjuju stradanja u Gazi“, Najman ističe da treba podržati pojedince i organizacije u izgradnji onih oblika solidarnosti koji se suprotstavljaju i antisemitizmu i antimuslimanskoj netrpeljivosti, i zagovaraju pravdu u Palestini i Izraelu.
The Guardian, 11.02.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.02.2024.
ANTISEMITIZAMIZRAEL / PALESTINA
