U decembru 1914. američki vojni brod USS Machias bacio je sidro u Port-o-Prensu na Haitiju. Iskrcalo se osam američkih marinaca, koji su se prošetali do Nacionalne banke Republike Haiti, tamo uzeli zlato haićanske vlade u vrednosti od 500.000 dolara – 15 miliona dolara u današnjem novcu – spakovali ga u drvene sanduke i utovarili na brod. Potom su se okrenuli za Njujork, gde je zlato deponovano u trezore investicione banke Hallgarten & Co.
Nacionalna banka je bila centralna banka Haitija, ali i strana privatna korporacija. Prvobitno osnovana 1880. kroz koncesiju datu francuskoj banci, pritisak iz Amerike uveo je u nju američke investitore. Do 1920. Nacionalna banka je bila u potpunom vlasništvu američke banke National City. Možda to jeste bila centralna banka Haitija, ali je naplaćivala haićanskoj vladi svaku transakciju, dok je ogroman profit završavao u Parizu ili Njujorku.
Kad su na Haitiju počela politička previranja 1910-ih, Volstrit je zahtevao da se nešto preduzme za zaštitu investicija. Vašington je izašao u susret i poslao marince. Godinu dana kasnije, došli su opet, u punoj snazi, i ostali tamo narednih 19 godina, sprovodeći često brutalnu okupaciju. „Pomogao sam da Haiti bude pristojno mesto za momke iz National City banke da prikupljaju prihode“, napisao je 1935. general-major Smedli Batler, zapovednik američkih snaga na Haitiju.
Gotovo zaboravljena priča o pljački banke koju je organizovao američki Stejt department predstavlja mali, ali prosvetljujući trenutak u istoriji Haitija. Iznuđena ostavka premijera Arijela Henrija prošle nedelje, kolaps građanskog života i sukob bandi na ulicama vratili su Haiti na naslovne strane svetskih medija. Da bismo ispratili najnovije događaje, treba razumeti ne samo gde je Haiti danas, već i kako je tu dospeo.
Tokom istorije, vladajuće klase Haitija ispoljavale su prezir prema masama izuzetan čak i za standarde globalnog juga. Istovremeno, strane sile se nikada nisu libile represije i krvoprolića, niti otvorene pljačke u ispunjavanju svojih ciljeva, ponekad u savezu sa lokalnim elitama, ponekad nasuprot njima. Haiti je danas najsiromašnija nacija američkog kontinenta i među najneravnopravnijim na svetu.
Tragedija Haitija nije samo pustošenje njegovih ljudi već i to što je, mada je danas simbol korupcije i bezakonja, pre 200 godina simbolizovao, zapravo bio živo oličenje suprotnosti: mogućnosti ljudske emancipacije. Haiti je 1804. rođen iz 13-godišnje revolucije u kojoj su porobljeni ljudi tadašnje francuske kolonije Sen Dominge raskinuli okove, porazili vojske Francuske, Britanije i Španije, i uspostavili novu naciju. Njihov zapanjujući uspeh inspirisao je sve koji se opiru ropstvu i kolonijalizmu širom sveta.
U nezavisnom Haitiju, međutim, potrebe klasno vođenog sveta postarale su se da nova vladajuća klasa vlada kao i svaka elita, bilo na Haitiju, u Francuskoj ili Americi. Njeni ciljevi su bili održavanje moći, suzbijanje kritike i eksploatacija rada. Slaba i podeljena vladajuća klasa omogućila je da politički život bude isprekidan nizom državnih udara i pobuna. Gušenje demokratskih pokreta postalo je konstanta u istoriji nacije.
U međuvremenu, strahujući da bi primer Haićana mogao da ohrabri druge koji se bore za slobodu, vladajuće elite u Evropi i Americi nastojale su da izoluju novu naciju i decenijama su odbijale da je priznaju.
Kao cenu priznanja, Francuska je 1825. zahtevala reparacije od 150 miliona franaka (prema različitim procenama, taj iznos se kreće između 4 milijarde i 21 milijarde dolara u današnjem novcu) da bi nadoknadila gubitak imovine, uključujući robove. Uz zahtev, Francuska je poslala i 14 ratnih brodova.
Francuska je primoravala porobljene ljude i njihove potomke da svojim bivšim gospodarima plate zato što su se oslobodili ropstva. Iako je iznos na kraju smanjen na 90 miliona franaka, bio je daleko iznad mogućnosti Haitija, što ga je prinudilo da se zadužuje kod francuskih banaka po astronomskim kamatama i tako dodatno uveća teret. Do 1914. godine 80 posto državnog budžeta išlo je na otplatu duga. Iz godine u godinu, novac koji je mogao biti uložen u škole i bolnice, industriju ili poljoprivredu, u jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu (mada je, doduše, značajan deo verovatno završio i u džepovima haićanskih oligarha) otimale su neke od najbogatijih.
Zapadne nacije nisu samo osiromašile Haiti, već su se i neprestano mešale: podržavale su političare koji nameću „stabilnost“ i potkopavale one čiji demokratski zahtevi deluju preteće. Fransoa Divalije, poznat kao „Papa Dok“, došao je na vlast 1957. godine; bio je opaki diktator čija je vladavina izgrađena na besomučnom nasilju. Američki lideri su gunđali zbog Divalijeove brutalnosti, ali su ga smatrali važnim sredstvom protiv komunizma, a naročito Kastrove Kube. Pa se pomoć samo slivala.
Drugačiju reakciju izazvao je Žan-Bertrand Aristid, levičarski sveštenik, koji je imao masovnu podršku radničke klase i siromašnih Haićana. Dva puta, 1990. i 2001. godine, talasi podrške javnosti doveli su Aristida na mesto predsednika. I dva puta, 1991. i 2004. godine, bio je svrgnut u krvavim državnim udarima.
Posle prvog puča, Aristid se vratio na vlast uz podršku SAD. Istovremeno, mnoge vođe puča na platnom spisku držala je CIA, koja nije krila svoj antagonizam. Deceniju kasnije, protivljenje Aristidovoj ekonomskoj i socijalnoj politici ponukalo je Ameriku da ga izgura sa funkcije (iako Vašington neuverljivo tvrdi da nije igrao nikakvu ulogu u Aristidovoj dobrovoljnoj „ostavci“).
Danas država Haiti jedva da postoji. Njene funkcije, od policije i zdravstva, do obrazovanja i socijalnih usluga, prenete su na ono što istraživač Džejk Džonston naziva „država pomoći“ – NVO, tela UN, razvojne banke, privatne kompanije. Naročito od razornog zemljotresa 2010. godine, ova „paralelna država“ bila je izvor vlasti na Haitiju. Ni premijer Arijel Henri nije bio izabran na funkciju, već ga je imenovala takozvana „primarna grupa“, sastavljena od stranih ambasadora koji praktično vode državu.
Rezultat je bio potpuni rascep između onih koji vladaju i onih kojima se vlada; rascep vidljiv na svakom koraku, od bandi na ulicama do gladi među stanovništvom.
„Postali smo subjekti naše sopstvene istorije“, rekao je Aristid 1987. godine. „Od sada odbijamo da budemo objekti te istorije.“ Tragedija je u tome što se dogodilo suprotno, što je narod Haitija ostao isključen iz upravljanja svojom zemljom. Dok se to ne promeni, neće se promeniti ni Haiti.
The Guardian, 16.03.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 20.03.2024.
Srodni link: Slavoj Žižek – Ponosni momci sa Haitija
