Ima li se šta naučiti iz pada Demokratske stranke?

 
Dragan Đilas je pre nedelju dana dao intervju za Novi magazin. U njemu je naveo da je spreman za poziciju premijera. Vrh DS-a se, izgleda, preselio u onaj svet mašte u kojem već obitavaju DSS, SRS i ostale stranke koje precenjuju svoju moć. Jer Đilas je prenebregao činjenicu da njegova partija ima podršku najviše 13 procenata građana i da je taj procenat u vrtoglavom padu, pa da misao o premijeru iz ove stranke može da se poredi samo sa naučnom fantastikom. Đilas, naime, pored toga što ne može da računa na ozbiljan procenat glasača, ne može da računa ni sa čvrstom stranačkom strukturom, što je direktna posledica i njegovog stranačkog delovanja. U poslednjih najmanje sedam godina jedina koheziona sila ove stranke gotovo isključivo je bio interes pojedinih članova. Svako se pomalo ogrebao o vlast koja je bila u rukama ove stranke i svačiji lični interes je bio da ona ostane u rukama te partije. Tako je stvorena struktura međusobne zavisnosti, ali i straha od zajedničkog neuspeha i zajedničkog pada sa vlasti, što je davalo čvrstinu ovoj stranci. Kada je ta vlast otišla u druge ruke, stranka se raspala kao kula od karata. Sa jedne strane, stranka više nije mogla da omogući sticanje bogatstva, sem u džepovima lokalnih vlasti gde strukture još nisu promenjene, a sa druge strane pokazalo se da je preletanje u tabor dobitnika, najuvežbaniji manevar domaćih profesionalnih političara, funkcionera i postavljenika i dalje dovoljna odbrana od sudskog gonjenja za zloupotrebu položaja, ili kako se već zove način upravljanja državom kod nas. Ono što joj je omogućilo da bude najefikasnija borbena jedinica za osvajanje vlasti, danas je košta političke egzistencije.

Nažalost, ni kod aktuelnih vlasti situacija nije nimalo bolja (kao da je neko očekivao da će biti bolja). Na kraju krajeva, nepouzdani preletači se sad nalaze kod njih, pa neka razmisle šta će se desiti za par godina kada se nađu u situaciji u kojoj je sad DS. Naprednjaci su pobedili DS tako što su preuzeli osnovnu besmislenu rečenicu: i Kosovo i Evropa. Dakle problem nije u ovoj rečenici, kad bismo i pretpostavili da ona ima nekog sadržaja, već u političkoj praksi Demokratske stranke koja je bila pretrpana korupcijom i političkim diletantizmom, koji ni malo ne manjkaju ovoj sadašnjoj vlasti.

Pre neki dan na ulici sam naleteo na štandove nekog Republikanskog pokreta sa kojeg sam uzeo i par flajera sa programom (na stranu što sam se uplašio da nisu neki paleokonzervativci). Njihov program je sjajan, savršen, odličan i totalno besmislen. Prazan potpuno. Oni hoće dobru državu (ne navodeći i kakvu), pravdu (ne navodeći za koga), slobodu (ne navodeći čega), dobru socijalnu zaštitu (ne navodeći odakle), dobru zdravstvenu zaštitu (ne navodeći, recimo, da li je besplatna), dobro obrazovanje (isto tako ne navodeći da li će se ono plaćati više no u zapadnoj Evropi, kao što je sad slučaj), deca su budućnost sveta, znanje je naš kapital, za-par-godina-eto-nas-u-svemiru i sve ostalo iz registra besmislenih političkih programa.

U ovoj situaciji kada programi, kakvi god da su, deluju besmisleno, treba naći izlaz. Ključni društveni problemi se danas teško postavljaju. Uzmimo jedan od najrabljenijih političkih narativa: proces pridruživanja Evropskoj uniji. Sam proces je fetišizovan i za one koji ga podržavaju i za one koji mu se protive jer je (za prve) EU svedena na džak para u koji se zahvati koliko je potrebno za plandovanje, dok je za druge džak para iz kojeg će biti plaćeno priznavanje Kosova. Obe ideje, naravno, nemaju veze sa mozgom. Neka nova politička struktura ne samo da mora/treba da nađe odgovore na nova pitanja, pa čak ni samo nove odgovore na nova pitanja – ona mora da pronađe nove strategije postavljanja i koncipiranja samih pitanja.

A da li ostaje prostor za neku novu političku strukturu posebno je pitanje. Teza koja se sve češće javlja je da će slabljenje Demokratske stranke ostaviti ogroman politički prostor za pojavu neke nove političke snage koje treba da progovori u ime velikog broja građana koji zahtevaju ono što je DS obećavala. Tu ima nekoliko pogrešnih pretpostavki.

Prvo, ne bih precenjivao mudrost glasača Demokratske stranke. Ukoliko je neki broj njih pre nekoliko godina kupljen praznom “i Kosovo I Evropa” retorikom, zašto ne bi bio kupljen istom takvom retorikom Napredne stranke. Drugo, veliki deo glasača Demokratske stranke je glasao isključivo iz interesa, pa ni njih ne treba računati kao “odgovorne političke subjekte”. Treće, kada se sve sabere, Demokratska stranka se nije pokazala kao neko ko je adekvatno zauzimao politički prostor o kojem je reč: nakon okvirnih obećanja o poboljšanju ekonomske i društvene situacije, nismo dobili ništa sem političke elite sastavljene od master-za-dve-nedelje intelektualaca i sportaša.^[1]  Dakle kad se sve sabere, dva pitanja se izdvajaju: da li taj imaginarni prostor “građanske Srbije” uopšte postoji kao kritična masa i da li je uopšte moguće da ga neko zauzme? Nova stranka Zorana Živkovića je pokazala pretenziju na baš taj prostor. Mada, ruku na srce, tu su tendenciju pokazivale mnoge stranke, koje su na kraju listom razočarale.

 
Peščanik.net, 06.04.2013.