U proteklih pet meseci mnogo toga smo – i ne očekujući – naučili iz studentskog pokreta. Pre svega da se stvari mogu raditi drugačije. Iz te odvažnosti da se sa drugačijošću eksperimentiše, da se prevazilaze sopstvene granice zatvorenosti i nerazumevanja, navika mišljenja, udobnosti i privilegija da bi se razumela drugost, da se o mogućnostima uči u hodu, nastale su mnoge crte i odlike njihovih protesta i akcija koje mobilišu sve šire slojeve stanovništva i izazivaju njihovu podršku i privrženost do sada neviđenih razmera.
Studenti su nam primerom pokazali da su mogući drugačiji oblici organizovanja i donošenja odluka (složena arhitektura plenuma zasnovana na višestrukim konsultacijama i usaglašavanjima koje favorizuju konsenzus naspram nadglasavanja), akumulacije znanja (postepen, organski rast, kroz uvažavanje interdisciplinarnosti i različitosti perspektiva), korišćenja fakultetskih prostora koji su postali mesta za život i inkubatori zajedništva i političkog vrenja. Gotovo da nema komentatora burnih zbivanja u proteklim mesecima, a da nije istakao da su, najpre studenti a zatim i srednjoškolci organizovani na isti način, imali značajnu ulogu u reanimaciji društva, koje je, kako je svojevremeno govorio Boris Buden, u neoliberalizovanom ambijentu već dugo funkcionisalo kao fantomski ud. U lokalnom kontekstu, ovom „odumiranju“ i razmrvljavanju odlučan doprinos dala je, u proteklih trinaest godina, vlast naklonjena autoritarnosti, čija je istorija počela podražavanjem modernističkog optimizma a završava se kroz proizvodnju falsifikovane podrške, kao neautentičnog i neubedljivog (premda na demonstraciji moći zasnovanog) odgovora na rastuću društvenu mobilizaciju.
Za reanimaciju i popravku društva koja se odvijala pred našim očima, a u koju smo i sami uvučeni, osim pomenutih novina ključni su bili i različiti načini brige i podrške koje su studenti javno proklamovali. I podrška i briga su kolektivizovane. Studenti su od početka poručivali: napad na jednog od nas je napad na sve nas, a onda se kroz brojne činove podrške solidarnost gradila u praksi. Briga je takođe kolektivizovana, i to je jedan od preovlađujućih narativa ovih protesta. Svi se brinu jedni o drugima: da li su dovoljno jeli, da li su se odmarali, da li su iscrpljeni, bolesni, mogu li da izdrže… na šetnjama po Srbiji, na čelu kolone su hodali i tempo određivali oni sa najviše žuljeva i povreda, što je osim očiglednog uvažavanja njihovih fizičkih mogućnosti i dobrobiti, dodatno konsolidovalo zajednicu zasnovanu na uzajamnoj brizi.
Briga je esencijalna za održavanje društvenog života. Ona je utkana u svakodnevicu na brojne, često nevidljive i teško opažljive načine, koji sačinjavaju materijalne i socijalne infrastrukture. Dugotrajni boravak na fakultetima, a naročito dugi, naporni, izazovni pohodi po Srbiji, ne bi bili mogući bez ustanovljavanja mreža podrške kojima su se kretale donacije svega što je bilo neophodno, od hrane do usluga, i koje su počivale na nematerijalnim resursima kao što su vreme, pažnja, znanje, veštine i emocije. Naročito su dirljive bile neke od tačaka na krajnjim ograncima ovih mreža, u udaljenim selima pored kojih su studenti prolazili – ljudi, mahom stariji, sa njima su delili i ono najmanje što su imali, makar to bilo nekoliko jabuka ili pakovanje napolitanki. Nevidljivi rad održavanja života na fakultetima poneli su, osim samih studenata, i njihovi nastavnici i svi zaposleni. Kada je 15. marta održan veličanstveni protest u Beogradu, za mnoge od nas najvažnije stvari su se dešavale na samom fakultetu – trebalo je obezbediti smeštaj, boravak i ishranu ne samo za najavljenih više od 400 studenata koji su na Filozofskom fakultetu spavali, već i mesto za odmor, ishranu i okrepljenje svim studentima koji su se u Beogradu našli, jer je Filozofski istovremeno funkcionisao i kao logistički centar. Kroz kapilarne mreže sačinjene od pojedinaca, neformalnih grupa i inicijativa, humanitarnih udruženja, registrovanih organizacija za proizvodnju i distribuciju hrane, do komercijalnih aktera kao što su restorani i privatne radnje, tekla je masa potrepština, koje su, u jednom užurbanom i nesavršeno koordinisanom (ali bez sumnje efektivnom) sistemu cirkulisanja novca, dobara i usluga, konačno uvezane da omoguće ugodan boravak studenata na fakultetima domaćinima.
Alternativna infrastruktura brige koja se na taj način artikulisala odozdo, otključala je ne samo resurse kojima su raspolagali pojedinci i grupe, već, čini se sve jasnijim, i njihovo ponovo otkriveno zadovoljstvo učešća u procesima davanja, deljenja i razmene, kroz koje se društvo obnavlja i iznova „zamišlja“. Ovo nam je nagovestilo da postoji potencijal kojim je, uz napore i stalnu brigu, moguće delovati na fragmentaciju što cepa društvo i onemogućava stvaranje političke svesti koja bi cilj pobune odredila kao emancipatorski a ne materijalistički, dakle oslonjen na etiku brige i kritičku svest. Briga (samo) za sebe povukla se u drugi plan pred brigom o zajednici, i građani su otkrili da je to za njih okrepljujuće iskustvo.
Iako se u proceni toga šta je do sada postignuto društvenom pobunom koju su inicirali studenti najčešće ističu njeni politički dometi (ili je u fokusu pitanje njene političke budućnosti i načina učešća studenata u mogućim političkim artikulacijama), ne treba zaboraviti da su uzajamna briga i solidarnost sigurno među najbitnijim društvenim vrednostima koje je oživeo i u pogon ponovo stavio studentski pokret. Na ostatku društva, a najverovatnije pre svega među onima koji su trenutno na udaru – prosveti u otporu, univerzitetskim nastavnicima i naučnim radnicima – jeste da infrastrukture brige, koje su postale delatne i pokazale svoju snagu u hranjenju bunta, nastavimo da održavamo, ojačavamo i prilagođavamo kako bi nastavile da rade i u vremenu koje nam predstoji. Perspektive nisu svetle. Represija se očigledno pojačava i ogoljuje, i jasno je da vlast ne preza od radikalnih mera, koje će, moguće, uključivati i masovna otpuštanja kao vid pritiska na institucije i pojedince koji odbijaju da se povinuju. Šta bi mogao biti naš odgovor na to? Neke ideje već postoje, neka rešenja, poput fondova solidarnosti IT zajednice i fondacije Aleka Kavčića već su omogućile da pomoć stigne tamo gde je najpotrebnija.
Ali, možemo li zamisliti situaciju u kojoj to neće biti dovoljno, u kojoj će biti potrebno artikulisati ili angažovati trajnije oblike razmena ili praksi brige izvan zvaničnih sistema, koji su utemeljeni ne na pojedincu već na zajednici? Možda najbliži i najpoznatiji primer alternativnih ekonomskih infrastruktura mogli smo videti u Grčkoj koja je, boreći se sa efektima finansijske krize tokom druge decenije 21. veka, postala poprište različitih alternativnih ekonomskih praksi. Najjednostavnija među njima bilo je direktno povezivanje proizvođača i potrošača koji su svoje solidarne transakcije obavljali na privremenim tržnim prostorima, a najkomplikovanije su obuhvatale mreže razmene roba i usluga unutar zajednica u kojima je nedostajalo gotovine, ali su razvijeni drugi sistemi vrednovanja, koji su omogućavali da razmene rada (recimo čas muzike i automehaničarska usluga) budu balansirane. Možda nam grčki primer sada deluje preterano, mislimo da smo daleko od toga da nam je ovakvo razmišljanje potrebno. Ipak, održavanje postojećih materijalnih i socijalnih infrastruktura brige, i njene kapilarne mreže povezanom, budnom i motivisanom da se uključi, od velike je važnosti ne samo za egzistencijalnu sudbinu onih koji će nastaviti da se bune, već i za budućnost samog studentskog pokreta i šireg društvenog protesta.
Pored toga, bilo bi korisno još nešto: da između romantizacije otpora i protestnog zanosa s jedne, i distopijskih vizija totalitarne budućnosti sa druge strane, pronađemo prostor u kojem će se promišljati, osmišljavati i kroz improvizaciju isprobavati različite svakodnevne prakse izdržljivosti, uz čiju pomoć će biti moguće i „preživeti dan“, i proširiti mogućnosti nepristajanja, i produžiti vreme za odupiranje, a istovremeno i aktivno raditi na jačanju socijalne imaginacije pravednijeg društva.
Autorka je profesorka na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 12.04.2025.
NADSTREŠNICA