Otkako je Putin na vlasti, ruska politika deluje živahno poput mrtvačnice. Sada Putin hoće da postane premijer. A njegova partija ga slavi kao da je mesija. Razgovor sa satiričarem Viktorom Šenderovičem.
Gospodine Šenderovič, predsednik Putin će učestvovati u izborima za Dumu i ne isključuje mogućnost da će postati premijer. Da li nakon dinastije Romanova sledi dinastija Putina?
Viktor Šenderovič: Sada sa stoprocentnom sigurnošću znamo: Putin ostaje. Samo još tehničke pojednosti vladavine nisu do kraja razjašnjene.
Ima nečeg zabavnog u toj inscenaciji. No, zar ruski građani nisu ljuti što ih neko tako očigledno vuče za nos?
Ne mogu da govorim u ime većine građana. U mom okruženju ljudi su šokirani. Bukvalno ih je sramota što je kongres njegove partije bio takva retro-manifestacija. Dramaturgija se nije zadovoljila posezanjem za simboličkim formama iz doba Brežnjeva. Odmah se vratila na Staljina. Ovacije svih prisutnih na nogama koje traju po nekoliko minuta, tkalja što moli šefa Kremlja da ostane u službi, delegat iz provincije predsedniku predlaže da narodu učini uslugu i postane premijer. Taj scenario potiče iz Staljinovog vremena. Sada je to jasno kao dan. Toga se čovek naprosto mora stideti.
Da li je to tipično ruski?
Ne. Tipično ruski su Tolstoj i Čajkovski. Političari koji hoće da ostanu na vlasti čitav život postoje i drugde – u Severnoj Koreji i Belorusiji, na Kubi i u Zimbabveu. Vladimir Putin nije ništa neuporedivo ili posebno. On je banalni autoritarni političar koji ne želi da se povuče.
Vladimir Putin je osam godina predano radio na stabilnosti. To je njegov ključni pojam, središnje mesto u pravdanju sopstvene politike. Zbog toga i ne može da se povuče, jer, zaboga, mora da vodi računa o stabilnosti. Šta znači ta stabilnost?
Postoje različiti oblici stabilnosti. Drvo je stabilno: ono živi, neki njegovi delovi odumiru, drugi izrastaju. To je stabilnost putem promena. Naša stabilnost, nasuprot tome, jeste stabilnost mrtvačnice u kojoj preminuli uvek leže na istom mestu sa žutom ceduljicom na nožnom prstu. Ništa se ne pomera, sve je beživotno. Ali zato svi znaju gde se mogu naći ceduljice i gde su smešteni leševi. Stabilnost na ruskom znači da politika ne postoji i da vlada atmosfera slična onoj u pretincu hladnjače.
Nova državna partija “Jedinstvena Rusija” predstavlja se u stilu Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Zar KPSS Gorbačovog vremena u poređenju sa kremaljskom partijom nije bila upravo transparentna i pluralistička?
Ih, pa nemojte preterivati. Postojale su različite faze KPSS, ali tu nikada nije moglo biti reči o pluralizmu. Pa ipak postojeći sistem liči na ondašnji. Ni ranije nije bilo alternativnih izvora informacija. Vertikala moći i agresivna pokornost podanika takođe se nisu promenile. No, postoji suštinska razlika: na zalasku sovjetskog doba, homo sovieticusu je bilo jasno koliko je sistem bio idiotski i glupav. On je sve dešifrovao. Nama to tek predstoji. Mi smo tu tek na početku.
Pa ipak, kremaljske inscenacije predstavljaju neki vid zabave…
Da, i narod se tako zabavlja. To spada u našu tradiciju i odgovara ruskoj predstavi politike. Demokratska pravila igre se kod nas kažnjavaju prezirom. Tako je i bilo i ostalo.
Elita iznova poseže za komunističkom inscenacijom vladavine. Možda se iza toga krije žal za izgubljenom mladošću?
Ne, ne verujem. Oni jednostavno ne umeju drugačije.
U Vladi je došlo do rekonstukcije. Neki ministri odlaze, drugi dolaze. Da li to nešto znači?
Ne, ama baš ništa. Drugde se kabinet reorganizuje kada treba da dođe do promene politike. Ne i kod nas. To je čisto tehnokratski postupak, koji služi održanju na vlasti.
U decembru Rusija bira novi saziv Dume. Nakon što se predsednik pozove na kremaljsku partiju, ti izbori postaće plebiscit za Putina…
Slobodni izbori od samog starta nisu ni bili planirani. Sada se sve svelo na proces koji pravno treba da legitimiše odnose moći.
Otkako je Putin na vlasti, Vi ste nestali sa televizije. Kako to podnosite?
Kao satiričar i komentator, dozvolio sam sebi gomilu drskosti, priznajem. Ali to je sasvim prirodno kada je država toliko nametljiva. Čim se Putin pojavio bilo je jasno da je jedan televizijski ekran previše mali za nas dvojicu. Sada ponovo pišem. Nije ni to tako loše.
Intervju vodio Klaus-Helge Donat (Klaus-Helge Donath) Tageszeitung, 5. oktobar 2007.
s nemačkog prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 04.10.2007.
