Integracija pripadnika nacionalnih manjina uvek je za većinske Srbe bila najpoželjnija „osobina“, naročito ako su u pitanju Romi, Albanci, Mađari, Bošnjaci. Jednakost naših sugrađana koji imaju drugu nacionalnu pripadnost bi trebalo da se podrazumeva, ali čak ni više nego jasni domaći zakoni često ne pomažu. Čak i od ljudi koji o pravu i manjinskim pravima ne znaju baš ništa, čuo sam da u zgradi nemaju „ONE Rome, nego fine, integrisane Rome“ ili „integrisane Albance“. Dakle, ovi integrisani su valjda fini, „ne mešaju se u politiku“ ili kako to patrijarhalna Srbija voli da kaže „mirni su k’o bubice“. Pored njih, za one sa malo boljim pamćenjem, imali smo i tzv. poštene Albance tokom 90-ih, kao što smo mnogo ranije imali tzv. poštenu inteligenciju.
Prava integracija podrazumeva da pripadnici neke etničke ili nacionalne manjine (zajednice) budu jednaki kao i pripadnici većinske. Takva jednakost podrazumeva da pripadnici manjinske zajednice imaju sva prava kao i pripadnici većinske zajednice (ta prava su prilično dobro garantovana i Ustavom Srbije) i sa ovim se slažu čak i partije ekstremne desnice (makar deklarativno). Pomenuti jednak tretman podrazumeva i da oni (kao i pripadnici većinske zajednice) mogu skrenuti pažnju na to da im se ne poštuje neko od pomenutih prava. I sa ovim se svi slažu, čak i radikali.
Zašto je onda policija došla na vrata Belgzima Kamberija, predsednika Odbora za ljudska prava u Bujanovcu? Upravo zato što je ukazivao da jedan važan aspekt prava na obrazovanje (garantovan Ustavom Srbije) nije poštovan na isti način za Albance kao što je poštovan za druge građane. Naime, ukazao je da diplome sa Univerziteta u Prištini nisu priznate u Srbiji. On je tada, zajedno sa drugim organizacijama za ljudska prava (iz Srbije i sa Kosova) ukazao i na krivca (Vladu Srbije), a nešto kasnije, na krajnje pristojan način, i na ličnost koja je odgovorna za to. To je Milan Marković, ministar za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji je istovremeno i predsednik Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Priča o diplomama je postala aktuelna neposredno posle dolaska UNMIK-a na Kosovo. Vlasti u Srbiji su, nakon oružanog konflikta u Preševskoj dolini 2001/2002, manje ili više priznavale diplome sa Kosova overene pečatom UNMIK-a. To nije bilo idealno rešenje, jer je postupak bio spor, a diplome nisu priznavane tako glatko kako se očekivalo. Nekoliko godina kasnije, stigla je nezavisnost Kosova, UNMIK je prestao da overava diplome, a novi obrasci diploma sadrže odrednicu „Republika Kosovo“. Čak i da imamo najveće moguće razumevanje za ono što se zove „pozicija Vlade Republike Srbije u vezi sa statusom Kosova“ (a ima i dosadnijih i dužih fraza), potpuno je neprihvatljivo da vlast ne želi da pronađe neko jednostavno i prihvatljivo rešenje kako bi se ove diplome priznavale. Štaviše, gotovo sve diplome su u skladu sa Bolonjskom deklaracijom i sadrže broj bodova (ECTS). Potpuno je jasno da bi se ceo problem mogao rešiti uz malo dobre volje. A toga uvek nedostaje kada su u pitanju pripadnici pojedinih manjinskih zajednica u Srbiji.
Belgzim Kamberi je zajedno sa lokalnim Odborom za ljudska prava prošle godine napisao saopštenje koje su potpisale desetine organizacija u Srbiji i na Kosovu, u kome se traži priznavanje ovih diploma. Nešto kasnije, krajem prošle godine, lokalne organizacije u Preševu i Bujanovcu, zajedno sa podmlacima lokalnih političkih partija, na mirnom protestu su tražili da se diplome priznaju. Kada ni to nije dalo rezultate, Belgzim je sa lokalnim aktivistima kreirao postere koji su se pojavili na bilbordima u ova dva grada, a na kojima je između ostalog pisalo: „na Pravnom fakultetu Univerziteta ’5. oktobar’ u Beogradu, student Milan Marković, dobio „opštu ocenu 10“ iz nepoštovanja ljudskih prava građana Preševa, Bujanovca i Medveđe“. Pošto su neformalni pritisci i dalje ključni u Srbiji, bilbordi su vrlo brzo skinuti, jer se ministru Markoviću uopšte nisu dopali.
Zbog ovih bilborda pokrenut je postupak za krivično delo „Povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne i druge pripadnosti“, za koje je zaprećena kazna zatvora do jedne godine. Policija je, kao u stara dobra vremena, došla na vrata, uručila poziv za saslušanje (u svojstvu osumnjičenog) i naredila Belgzimu da pođe sa njima u policijsku stanicu. Interesantno je da se sve desilo skoro 6 meseci posle postavljanja (i skidanja) bilborda. I poslednjem laiku je jasno da tekstom na bilbordu nije širena nikakva rasna ili nacionalna mržnja. Pošto je pukla bruka, ministar Marković je poslao pismo Tužilaštvu (a naravno i medijima) da se ne oseća oštećenim i slično, pokušavajući valjda da u priči ispadne „good guy“. Uočljiv je pokušaj da se pokaže kako ministar nema ama baš nikakve veze sa celim događajem, što i nije neka nova i originalna strategija naših vlasti. Sa aspekta Belgzima Kamberija i svih nas kao građana ove zemlje, potpuno je nebitno da li je ministar lično tužio Belgzima (to bi bio samo dodatni skandal), da li je krivičnu prijavu podneo neki građanin, policija ili je to učinilo samo tužilaštvo. Rezultat je isti – jedan građanin je pozvan da krivično odgovara zato što je ukazao da je jedna grupa građana diskriminisana. Čak i ako Belgzim nije u pravu, on ne može biti pozivan na odgovornost zbog toga što je izrazio svoje mišljenje. Njegovo pozivanje na odgovornost je bilo klasičan primer onoga što se naziva viktimizacija, koja je zabranjena i u domaćim zakonima. Takva zabrana je jedna od odlika demokratskih društava.
Pored toga, ključno je pitanje da li bi neko od nas koji živimo u Beogradu bio pozvan na istu vrstu odgovornosti, tj. da li bih ja na primer bio optužen za isto krivično delo i pozvan u policiju, da sam identičan bilbord postavio usred Beograda? Verovatno da ne bih, a vrlo je verovatno da će još veoma dugo većinska zajednica integraciju zamišljati na neki „svoj način“, koji je bliži standardima sa početka XX veka, kada su manjine prvenstveno morale da ćute i čekaju da im većina podari neka prava u vidu milostinje.
Peščanik.net, 08.06.2011.