U razgovoru za Dane, bivši potpredsjednik Demokratske stranke i predsjednik Vlade Srbije, Zoran Živković, objašnjava na koji način i zašto DS danas demonizuje Zorana Đinđića i kako je korupcija u Srbiji postala „ustavna kategorija“.
Prije tačno devet godina – 12. marta 2003 – pred ulazom u zgradu Vlade, prvog demokratski izabranog srpskog premijera, Zorana Đinđića, ubio je Zvezdan Jovanović, pukovnik Ministarstva unutrašnjih poslova. S leđa. Godinu dana kasnije, 4. marta 2004, predsjednik Vlade Srbije, Zoran Živković, predao je dužnost svom tek izabranom nasledniku, Vojislavu Koštunici, čime je – formalno i konačno – stavljena tačka na taj kratkotrajni period nade koji bi se mogao nazvati – đinđićevskim. Šta se sve u Srbiji dogodilo nakon toga?
„Na prvi pogled – desilo se svašta; ali, kada bolje razmislite, videćete da se zapravo nije desilo – ništa! Naprosto, tapkamo u mestu“ – kaže Zoran Živković. „Svih ovih osam godina, Srbija je lutala, htela i levo i desno, i napred i nazad, i na Istok i na Zapad… I, gde je sada?! Nigde!“
Tamara Nikčević: Dobro, Srbija je konačno dobila status kandidata za članstvo u EU…
Zoran Živković: Da i to je svakako dobra vest. Ali, videli ste: osim vrha Demokratske stranke, ko to još slavi?! Izvinite, kada, na nekom takmičenju, anonimni srpski rvač dobije medalju, na ulicama se okupi makar hiljadu ljudi; o košarkašima, vaterpolistima ili Novaku Đokoviću da i ne govorimo. Danas nema nikoga!
Tamara Nikčević: Zašto?
Zoran Živković: Najpre, ljude iritira taj primitivni način: predsednik države najpre kaže kako je kandidatura važan ali ne i istorijski čin, a onda se, uz gusle i trube, hvata u kolo. Kao zamenik premijera i ministar policije, Ivica Dačić u Briselu peva „Miljacku“… Drugo, kada govorimo o razlozima izostanka ozbiljnije reakcije na vest o kandidaturi, ne zaboravite da su naši građani naprosto sluđeni dvostrukim porukama koje im ova vlast godinama šalje. Jer, dok im s jedne strane govore kako je EU naš cilj, sa druge poručuju kako nam ista ta Evropa otima Kosovo, oduzima identitet, ne dozvoljava nam da pravimo domaću šljivovicu… U takvoj situaciji, logično je da prosečan građanin sebi postavi pitanje: čekajte, zašto bih išao negde gde me ne vole?! Hoću da kažem da građani ne dobijaju jasna objašnjenja o tome šta je stvarno EU. Kada su te stvari rađene na valjan način, u vreme moje vlade, podrška evropskim integracijama je bila iznad sedamdeset procenata; danas je ispod pedeset posto.
Tamara Nikčević: Spomenuli ste Kosovo…
Zoran Živković: Ma šta ko govorio, činjenica je da je poslednjim dokumentom Srbija zapravo neformalno priznala Kosovo. Ta zvezdica, pahuljica ili fusnota – svejedno – to je to! Iako, naravno, nisam zbog toga srećan, znam da za to nisu krivi ni Koštunica, ni Tadić; kriva je pogrešna politika koja je, u odnosu na Kosovo, odavde vođena još od Nikole Pašića. Slobodan Milošević je propustio poslednju mogućnost da tu bilo šta spasi, kao što su aktuelni političari propustili priliku da ubrzaju proces podele koji će se, ovako ili onako, ipak dogoditi…
Tamara Nikčević: Kako će se dogoditi?
Zoran Živković: Na isti način na koji je Srbija priznala Kosovo: neformalno, sa zvezdicom. Osim ako Tači ne pokuša da pobije sve tamošnje Srbe – što, naravno, ne sme i ne može učiniti – Priština nikada neće uspeti da sever Kosova stavi pod kontrolu; istovremeno, Beograd će se morati pomiriti sa činjenicom da je njegov uticaj na Prištinu ravan nuli. Nije važno da li će taj proces podele trajati deset ili pedeset godina; važno je da je neformalnim priznanjem Kosova, u Srbiji poražena glupa, demagoška politika „i Kosovo i EU“…
Tamara Nikčević: Predsjednik Tadić tvrdi da dobijanje kandidature predstavlja trijumf politike – i Kosovo i Evropa!
Zoran Živković: Predsednik može da tvrdi šta hoće; važna je realnost koja govori da bi taj poraz mogao biti šansa da Srbija krene dalje i da se, umesto kao bivša Jugoslavija, rastanemo civilizovano – kao Česi i Slovaci. Nevolja je u tome što mi malo toga možemo kao normalan svet, što je valjda nekakav balkanski sindrom. I, kao što sam rekao: dok svet ide dalje, na početku XXI veka, mi trčimo u mestu…
Tamara Nikčević: Osim politike „i Kosovo i Evropa“ koju nazivate glupom, šta Vam još daje za pravo da kažete kako Srbija „trči i mestu“?
Zoran Živković: Postoje ozbiljni pokazatelji… Ako uopredite stanje pre samo osam, devet godina – broj zaploslenih, nivo investicija, broj otvorenih firmi, stepen inflacije, kurs dinara – videćete da ne govorim napamet. Kada sam 2004, recimo, napustio kabinet premijera, euro je vredeo 63 dinara; danas vredi – 110! U Srbiji je 2003. osnovano 27 hiljada privatnih preduzeća; prošle godine je zatvoreno njih 30 hiljada. Osim toga, nakon promena 2000, prvi put su počeli da se vraćaju mladi ljudi koji su bežali tokom Miloševićeve vladavine; danas ponovo odlaze… Hoću da kažem da je najgora stvar to što građani gube nadu, što su očajni, apatični… Iako podaci koja sam izneo datiraju iz vremena koje je bilo loše, strašno – ubijen je premijer, uvedeno je vanredno stanje – čak i u toj velikoj nesreći Zoranove porodice, prijatelja, Srbije, pa, ako hoćete, i Balkana, ljudi su se ipak nečemu nadali; verovali su da su izašli iz mraka Miloševićeve vladavine, njegovih ratova, ubistava, bombardovanja… Nažalost, devet godina nakon atentata, situacija je u mnogim stvarima gora…
Tamara Nikčević: Šta je gore?
Zoran Živković: U Srbiji je, recimo, korupcija mnogo veća nego u doba Miloševića. U ono vreme ste makar mogli da imenujete, da javno prozovete ljude koji su korumpirani i koji korumpiraju; danas, korupcija je gotovo ustavna kategorija! Drugo, pogledajte medije: Miloševićevi su vodili harangu, linčovali, raspisivali poternice za političkim protivnicima, ali su, istovremeno, postojale novine koje su bile slobodne, u kojima ste mogli da pročitate šta se u ovoj zemlji događa. Danas, u vreme „demokratske“ vlasti, ne postoji gotovo ni jedan mediji koji nije pod kontrolom DS-a, njenih tajkuna, kriminalnog ili estradnog podzemlja… Nezavisnost i profesionalnost današnjih novinara možete kupiti za stotinu evra. U tom smislu, državni analitičari se bolje drže: ne lažu za manje od 500!
Tamara Nikčević: Za to je, izvinite, odgovorna Vaša DS!
Zoran Živković: Jeste! Medijima upravljaju ljudi koji su duboko u režimu – od ministara, gradonačelnika Beograda do savetnika predsednika Republike; oni uređuju. Na isti način na koji su nekada prodavali uloške, ti geniji advertajzinga danas prodaju kvazipatriotizam. Do 2004, njihovi profiti su bili stotinu puta manji od današnjih i samo mi nemojte reći da su, ulaskom u vlast i oblačenjem dresa DS-a, svi oni naglo postali pametni, kreativni, inventivni… Jednom rečju – magovi advertajzinga!
Tamara Nikčević: Iz DS-a bi Vam, sigurna sam, na sve ovo odgovorili da Zoran Đinđić nikada nije imao podršku građana kakvu danas ima Boris Tadić.
Zoran Živković: To je tačno i na tu sam činjenicu veoma ponosan. Cilj DS-a i Zorana Đinđića nikada nije bio da postanu najpopularnija pevaljka na srpskom političkom nebu i da, prodavanjem šuplje demagogije, jure popularnost bez suštine. Izvinite, pa i Tito je bio veoma popularan. I Milošević. I Koštunica. I Hitler. I Staljin… Kada konstantno zaglupljujete narod, neminovno se oslanjate na tzv. tradicionaliste – u suštini primitivce koji vrište na sve što liči na Evropu, na moderno – koji građane konstantno ubeđuju da je postojeće stanje idealno i da ništa ne bi trebalo menjati. Zoran Đinđić nikada nije bio popularan na taj način. Nije želeo, ali – nije ni mogao. Jer, ne možete u jednom devastiranom društvu sprovoditi reforme i ostati popularni. Zoran je mislio da je njegov zadatak da građanima kaže istinu, da ih zaposli, natera ih da rade, da zarade svoje plate i da, menjajući sebe, menjaju i društvo… Nažalost, na jedan strašan način – svojim životom – Zoran je građane ubedio da je ono što radi ispravno. Morao je da pogine da bi ljudi shvatili da se borio za bolju, uređeniju, evropsku Srbiju. Na kraju, žalosno je što je, na neki način, Đinđić danas satanizovaniji nego u vreme dok je bio premijer.
Tamara Nikčević: Kako to mislite?
Zoran Živković: Đinđića danas mnogo perfidnije vređaju i satanizuju: pod njegovom slikom rade stvari koje su apsolutno nedopustive. Pa, možete li zamisliti situaciju u kojoj bi se Ivica Dačić i Boris Tadić pomirili da je Zoran Đinđić živ? Doduše, ne verujem da su se ta dvojica ikada i svađala; jer, ko su bili u to doba?! U vreme kada je Socijalistička partija Srbije htela bukvalno da pobije sve nas koji smo nešto značili u DS-u, njih dvojica nisu predstavljali ništa! Dačić je bio Miloševićev portparol, a Tadić i ovi oko njega bili su trećepozivci… Zato su i mogli da se mire…
Tamara Nikčević: Ali, ne sjećam se da sam iz DS-a po tom pitanju čula neki glas protesta.
Zoran Živković: Zato što to „pomirenje“ nikada nije provereno. Zašto se sa tom Deklaracijom nije izašlo pred neko stranačko telo? Što se mene lično tiče, to pomirenje ne postoji…
Kada govorim o perfidnosti, ona se ogleda i u Tadićevoj oceni da i DS i SPS, kada su u pitanju njihovi nekadašnji lideri, imaju prava na svoj bol. Kakav bol?! Izjednačiti na taj način Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, žrtvu i dželata, ne samo da prelazi meru dobrog ukusa, nego je i nemoralno… Znate, neke frustracije i kompleksi ostaju zauvek; nikada se ne opraštaju. E, onda se radi lukavo, licemerno, ispod žita… Da me ne razumete pogrešno: to što je Miloševićev SPS deo današnje vlade, mogao bih da shvatim kao nužnost; ali, ne shvatam zašto moja Demokratska stranka ćuti, zašto dozvoljava da se, umesto njenog programa, sprovodi politika presvučenih Miloševićevih aparatčika.
Tamara Nikčević: Ministar Mrkonjić, ali i mnogi visoki funkcioneri DS-a, kažu da je 1993/94. i Zoran Đinđić pravio dilove sa Miloševićem.
Zoran Živković: Prvo, Mrkonjić je dosledan: bio je i ostao dvorska budala. Da podsetim: reč je o čoveku koji je uvek, na svakom snimku prve petorice čelnih državnih funkcionera, sa predsednikom Tadićem u nekoj vrsti blagog petniga: grle se, ljube, bacaju jedan drugom u zagrljaj…. Drugo, ta priča o dilovima Zorana Đinđića sa Miloševićem naprosto nije tačna…
Tamara Nikčević: Kako nije tačna?!
Zoran Živković: Ti „visoki funkcioneri“, u to vreme su i Đinđića i Miloševića mogli da vide samo na slici…
Tamara Nikčević: Dobro, dobro… Evo, Vi ste bili potpredsjednik DS-a i jedan od najbližih i najlojalnijih Đinđićevih saradnika; šta je istina?
Zoran Živković: Milan Beko, Slobodan Radulović i Radoje Đukić, uz posredovanje Milorada Vučelića i neizbežnog Jovice Stanišića, tih su godina pregovarali sa Miloševićem o ulasku u vladu, jer je SPS, navodno, bio spreman da učini kopernikanski obrt i istinski demokratizuje Srbiju. Naravno, i Zoran je dobio ponudu i želeo je, kao svaki političar, da čuje o čemu se radi. Shvativši da je reč o prevari, sa njima je prekinuo svaki kontakt. Dakle, kao čovek koji je i tada bio potpredsednik DS-a i Zoranov blizak saradnik, kažem Vam da tu nije bilo nikakvog dila. Osim toga, u DS-u se znalo: iako predsednik, Zoran nije mogao sam da donosi odluke; o svemu se diskutovalo, glasalo; sve je moralo da prođe stranačke organe…
Tamara Nikčević: I, šta se onda dogodilo sa DS-om? Kako je Boris Tadić uspio da unutar stranke zavede takvu diktaturu?
Zoran Živković: Jedan broj ljudi od integriteta, članova DS-a, koji, zaslepljeni strahom od dolaska radikala na vlast, iako sve vide, sve im je jasno, odlučuju da biraju manje zlo; na drugoj strani, imate one koji ćute zato što su kupljeni ambasadorskim mestima, državnim poslovima, ogromnim platama u državnim kompanijama, apanažama, objavljenim knjigama…
Tamara Nikčević: Šta je sa Vama?
Zoran Živković: Kao što znate, pre osam godina, na Skupštini DS-a, kandidovao sam svoj program koji je predstavljao kontinuitet politike koju je vodio Zoran Đinđić: dakle, bez kompromisa oko suštinskih stvari. Šta je to značilo? Da u procesu tranzicije nema saradnje sa Miloševićevim sledbenicima, sa Koštunicom, radikalima… Govorio sam da je bolje da, ako niste u stanju da do kraja i dosledno sprovedete reforme, jedno vreme odete u opoziciju, na narednim izborima sigurno osvojite vlast i nastavite da modernizujete Srbiju. Nisam prošao. Uz evidentno – ali nepotrebno – nameštanje glasanja, pobedio je Boris Tadić.
Tamara Nikčević: Imate li namjeru da se aktivirate?
Zoran Živković: Ako me pitate da li ću se kandidovati na predstojećim izborima, kažem Vam da neću. Ne zbog bezobraznih i smešnih pretnji o tome da bih mogao biti „srpski Sanader“, nego zbog toga što mislim da nije fer da se, nakon osam godina van politike, iznenada pojavljujem u ulozi nekakvog spasioca. Naravno, to ne znači da ću i posle izbora sedeti skrštenih ruku.
Tamara Nikčević: Šta znači?
Zoran Živković: Ako posle izbora bude formirana vlast koja će Srbiju nastaviti da gura u prošlost, koja će se zadovoljiti samo kandidaturom, koja će nastaviti da mulja, da vodi politiku „može crno, može belo, može toplo, može hladno“, neću ćutati; članove DS-a ću pozvati da se probude, da stranku vrate njenim izvornim vrednostima i ciljevima i izaberu rukovodstvo koje će moći i želeti da to efikasno ostvari.
Tamara Nikčević: Šta očekujete? Kako će proći DS?
Zoran Živković: Sve je otvoreno i koji god rezultat da napravimo, bez suštinski nove politike, Srbija neće napredovati neophodnom brzinom. Da DS sama osvoji sedamdeset posto glasova, da li će građanima biti bolje? Sa ovakvom politikom sigurno neće! Sa druge strane, ne smem ni da pomislim da bi vlast mogla da osvoji neka druga politička snaga. Zašto? Zato što je, ma kakva da je DS – nedosledna, korumpirana, konfuzna i dezintegrisana – od nje je gora samo opozicija. Bez izuzetka.
Tamara Nikčević: Pa, u tome leži i odgovor na pitanje od koga smo krenuli: zašto je u Miloševićevoj Srbiji bilo više nade…
Zoran Živković: Tako je! U to vreme, građani su imali Zorana Đinđića, pravu Demokratsku stranku, vrlo jasnu alternativu! A danas?! DS je loš, ali je manje zlo od drugih i tu zaista nemate alternativu! Iako su se svi političari, vidim, silno uplašili od tzv. belih listića, građani na to imaju pravo. Dosta je bilo glasanja za manje zlo. Ne pozivam na bojkot, ali – ako ljudi ne uspeju da prepoznaju nekoga ko će uraditi nešto dobro za njih i njihovu decu, neka napišu poruku, precrtaju listić… Ne možete godinama trpeti da vas neko ucenjuje, da vas vuče za nos i vređa vaš zdrav razum. Videli ste: ako jedni neodgovorno kažu kako će u sledećoj godini investicije u Srbiji biti pet puta veće, ovi drugi odgovaraju da će, kada dođu na vlast, u Srbiju odmah ući stotine milijardi evra. Izvinite, u svakoj normalnoj zemlji bi za takve trebalo adaptirati poseban VIP sprat u Lazi Lazareviću. Nevolja je u tome što će, bojim se, umesto u Lazi, takvi ponovo završiti u Nemanjinoj 11.
BH Dani, 08.03.2012.
Peščanik.net, 11.03.2012.