Srbija nije zemlja precedentnog prava pa pojedinačne sudske odluke, čak i sudova najvišeg ranga, Apelacionog ili Vrhovnog, najčešće ne izazivaju posebno veliku pažnju javnosti. Ipak je ovih dana odluci jednog malog suda to, s mnogo razloga, pošlo za rukom.
Prekršajni sud u Prokuplju je pre nekoliko dana doneo odluku kojom je prekršajni nalog izdat od strane MUP-a protiv Snežane Ilić iz Prokuplja zbog učešća u demonstracijama protiv projekta Rio Tinto stavljen van snage i utvrđeno da se prekršajni postupak protiv nje ne može voditi.
U obrazloženju odluke sud je naveo da snimci koje je policija podnela kao dokaz u postupku ne mogu da se koriste jer nisu pribavljeni na zakonit način. Sud je konstatovao da je policija vršila snimanje demonstranata, a da prethodno nije najavila nameru da će vršiti snimanje, iako je imala zakonsku obavezu da to uradi. I Zakonom o policiji (čl. 52) i odgovarajućim podzakonskim aktom MUP-a, Pravilnikom o načinu snimanja na javnom mestu i načinu saopštavanja namere o tom snimanju (čl. 8) izričito je predviđena obaveza policije da javnost obavesti o nameri snimanja. Propisano je da se to čini isticanjem trajnog ili privremenog znaka na mestu snimanja, obaveštenjem na veb sajtu MUP-a, obaveštavanjem posredstvom medija. A samo izuzetno, kad hitnost to nalaže namera se može saopštiti i usmeno, ali za to mora postojati dokaz u vidu audio vizuelnog zapisa.
Ovakva oslobađajuća odluka, već i samo zbog velikog broja postupaka pokrenutih povodom prekršajnih naloga koje je MUP izdao protiv mnogih građana širom zemlje zato što su, učešćem u mirnim demonstracijama, navodno ugrožavali bezbednost saobraćaja – daleko prevazilazi značaj pojedinačnog slučaja. Ona bi mogla i trebalo bi da služi kao primer dosledne primene načela zakonitosti i pravičnosti za rešavanje svih sličnih slučajeva.
Kažnjavanjem učesnika protesta, izdavanjem mnoštva prekršajnih naloga, vlast je ignorisala elementarne zahteve pravičnosti. Učesnici demonstracija nisu delinkventi već građani koji su koristili svoja ustavna prava da bi izrazili svoje nezadovoljstvo merama vlasti i upozorili na štetne posledice tih mera. Da je nezadovoljstvo bilo opravdano a mere loše priznala je i vlast prihvatajući, tek na kraju, sve zahteve protesta. Da je to učinjeno blagovremeno protesta ne bi bilo; vlast je proteste isprovocirala svojim neodgovornim i nekorektnim odnosom i nepravično je i apsurdno da za događaja koje je sama izazvala kažnjava građane.
Osim što zadovoljava pravičnost, ovakva odluka suda naglašava značaj principa zakonitosti i predstavlja upozorenje policiji da njeno delovanje mora da se odvija u zakonom utvrđenim granicama. A takvo je upozorenje s obzirom na okolnosti u kojima živimo vrlo potrebno. Jer iako bi policija i bez upozorenja morala da zna da su snimanje građana od strane organa bezbednosti bez prethodno saopštene namere, snimanje uz upotrebu nedozvoljenih tehnologija ili tajno snimanje bez odgovarajućeg naloga suda ne samo nedopuštena kršenja ljudskih prava, nego i krivična dela predviđena Krivičnim zakonikom, ona se ponaša kao da to ne zna.
Važan kvalitet ovakve odluke suda je i to što je ona implicitan, ali jasan odgovor na pitanje koje se otvara u vezi sa sumnjama da su policija ili BIA za snimanje demonstranata koristili i, uprkos činjenici da za to ne postoji pravni osnov, tzv. Inteligentni video nadzor, kamere koje sa odgovarajućom softverskom podrškom omogućavaju izuzetno brzu biometrijsku identifikaciju lica.
Policija je ovakve sumnje demantovala, nije ih potvrdio ni lapidaran nadzor sproveden od strane Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, ali sumnje su s razlogom i dalje prisutne. U tom kontekstu je vrlo indikativno, na šta je nedavno ukazalo istraživanje BIRN-a, da je u planu javnih nabavki MUP-a za prošlu godinu bila i nabavka ovog softvera, iako je MUP-u dobro poznato da bi njegova upotreba bila nezakonita. A softver čija nabavka je planirana, uz to što opslužuje tzv. inteligentne kamere za masovni biometrijski nadzor i izuzetno brzo identifikuje ljude upoređivanjem snimaka sa lica mesta sa snimcima iz baza digitalnih fotografija za lične, odnosno putne isprave u posedu MUP-a, može da preuzima velike količine ličnih podataka sa interneta, i pretražuje ih, klasifikuje i ukršta. Nema sumnje da to stvara mogućnosti za dramatično invazivan upad u privatnost građana, neuporedivo jači od bilo čega s čim smo bili suočeni. Nesumnjivo je i da podrazumeva veliki rizik zloupotreba, kao da i u postojećem pravnom okviru ne postoji valjan osnov za njegovu primenu. Ali neko ipak nabavlja opremu koju po zakonu ne bi smeo da primenjuje. A ako je tako, zar je nelogično pretpostaviti da je, uprkos zakonu, spreman i da je primenjuje?
U ovih nekoliko dana nakon odluke suda u Prokuplju usledilo još nekoliko manje više istovetnih odluka prekršajnih sudova u različitim gradovima Srbije, što je dobra, odlična vest jer ukazuje na trend. Da li će to i biti videćemo; to će zavisiti od toga da li će i koliko vlast koristiti svoj uticaj na pravosuđe, čiju je nezavisnost odavno potkopala, ili će bar ovaj put shvatiti da je to besmisleno i uzdržati se od toga.
Ali kako god se stvar na kraju završila, čak i ako se završi na najnepoželjniji način, odluka Prekršajnog suda u Prokuplju je u opskurnoj atmosferi našeg pravosuđa ostavila ohrabrujući utisak svetlucave iskre u mrklom mraku.
Peščanik.net, 15.04.2022.
EKOLOGIJA