U naučnofantastičnim filmovima, video-igrama i, posebno, stripovima, postoji ceo jedan podžanr koji se zove infinities, ili u slobodnom (malčice rogobatnom) prevodu: „šta bi bilo kad bi bilo“. Na primer, u Zvezdanim stazama to su priče o „paralelnom svemiru“ u kome su Kapetan Kirk i cela posada Enterprajza negativci, ili, u Ratovima zvezda, varijanta Povratka Džedaja u kojoj je Luk Skajvoker ipak prešao na Tamnu stranu Sile, i tako dalje. Može i obrnuto, recimo, verzija „Supermena“ iz perspektive Leksa Lutora, u kojoj je on pozitivac.
U zemlji u kojoj zvanična istorija, posebno na nivou školskih udžbenika (čiji sadržaj se radikalno menjao bar tri puta u poslednjih dvadesetak godina) ima apsolutno sve karakteristike ovog podžanra (kao i žanra naučne fantastike uopšte), isto tako ništa nije nemoguće.
Prekrajanjem činjenica i konstruisanjem alternativnih univerzuma se, naravno, sa najviše elana, već godinama bave naši nacionalisti. Sajam knjiga je, recimo, mesto gde možete da vidite ceo dijapazon njihove produktivnosti i kreativnosti – u pitanju su zaista stotine i stotine izdanja: od onih baš najluđih, koje čak ni naci-elita (javno) ne uzima ozbiljno (Srbi stariji od ameba; Papa, masoni i engleska kraljica krivi za sva zla na svetu, Protokoli sionskih mudraca), pa sve do tomova i tomova o Milanu Nediću ili Dimitriju Ljotiću napisanih od strane „uvaženih“ članova naučne zajednice, koji revidiraju odnos prema tim kolaboracionistima. Ovo polako ali sigurno ulazi u udžbenike, tako da o pomenutom Nediću učenici mogu pročitati da je bio čovek „velikog ugleda kod Srba“, koji je, kako piše, spasavao „biološku supstancu srpskog naroda“. Ne piše, doduše, puno o „biološkoj supstanci“ jevrejskog naroda… Da li treba da podsetimo da je reč o čoveku pod čijom upravom je Beograd postao jedan od prvih Judenfrei gradova (očišćenih od Jevreja) u Evropi?
Dakle, ako još od osnovnih škola deca uče da je Apis bio patriota koji je „spasio narod od kralja tiranina“, onda čovek s pravom može da se pita – šta će stajati u nekim budućim udžbenicima o Legiji? Šta će pisati o 12. martu? Pobuni crvenih beretki? Na kraju, o samom Zoranu Đinđiću?
Naime, salve i salve laži koje su izgovorene o njemu su, maltene, postale opšte mesto, nešto što se podrazumeva kada se o Zoranu priča. Orkestrirana kampanja protiv njega trajala je praktično sve vreme njegovog aktivnog bavljenja politikom, i traje, na razne načine, i danas. Koliko hiljada puta ste čuli da je bio izdajnik, nemački špijun, mafijaš, da se brčkao u Šilerovoj, švercovao cigarete i kokain, i slične gadosti – servirane upravo od onih koji su ga ubili i koji su doveli do stanja u društvu gde je to ubistvo bilo moguće, i čak, poželjno.
A mnogi od tih ljudi nisu obuhvaćeni u onih 378 godina robije koje su dobili neposredni izvršioci atentata. I mnogi od njih će sutra pisati neke nove udžbenike.
I zbog ovoga je, između ostalog, izuzetno važan način na koji će sudstvo reagovati na krivičnu prijavu advokata Srđe Popovića, koja se bavi i političkom pozadinom ubistva. Kao građanin ove zemlje, čiji je premijer ubijen usred bela dana, ispred zgrade Vlade, ja i dalje ne znam ko je sve za to odgovoran. A smatram da, kao i svi ostali građani, imam pravo da znam – ko je, kako i zašto to ubistvo planirao, politički pomogao i sproveo. I imam pravo da vidim tu istinu zapisanu u udžbenicima.
A alternativne verzije istorije ostavio bih SF igricama, filmovima i stripovima.
Danas, 13.03.2011.
Peščanik.net, 15.03.2011.
