Jedna od malobrojnih konstanti političke nauke jeste to što u svakom demokratskom sistemu odlazeća većina vrlo teško može biti ponovo izabrana dok raste nezaposlenost. Nezaposlenost će biti najveći neprijatelj Baraka Obame sledeće godine, kao i Nikole Sarkozija kroz nekoliko meseci.
Podaci su zastrašujući: preko 17% radno sposobnih Amerikanaca je bez posla. Preko 22,7 miliona Evropljana, ili 10% ekonomski aktivnog stanovništva takođe, uključujući i 5,1 milion ljudi mlađih od 25 godina, ili 20% njihovog ukupnog broja. U Španiji su ovi procenti 21%, i čak 46% za mlade. U Francuskoj je stopa nezaposlenosti preko 10%, za mlade 23%, a u siromašnim naseljima ide i do 40%.
Predsednik Sarkozi je u pravu kada kaže da se ovaj problem neće rešiti povećanjem budžetske potrošnje, subvencijama za zapošljavanje ili većim brojem radnih mesta u javnom sektoru; a čak i ako je povećanje poreza neizbežno, vreme je da javnu potrošnju iskoristimo na najbolji mogući način, a ne da je povećavamo. Takođe je u pravu kada nas podseća da je nezaposlenost strukturalna, i da će za njeno smanjenje biti potrebno vremena, puno vremena.
S druge strane, može se dovesti u pitanje to što on u svom govoru tvrdi da visoka stopa prirodnog priraštaja doprinosi nezaposlenosti. Pre svega, današnji prirodni priraštaj stvoriće nove radnike tek za 20 godina. Zatim, porast stanovništva povećava potražnju, pa tako i ekonomski rast. Na kraju, porast ekonomski aktivnog stanovništva (u Francuskoj svake godine na tržište rada uđe 140.000 ljudi više nego što izađe, za razliku od Nemačke) omogućava finansiranje penzija, što državi olakšava da ostane konkurentna.
Zapošljavanje se hitno mora postaviti kao glavna tema kampanje. Zato treba zapamtiti šest činjenica:
1. Fleksibilnost radne snage nije garancija zaposlenosti (što se vidi u Španiji, gde je više od trećine svih radnika zaposleno na određeno vreme).
2. Nezaposlenost nije neizbežna u vreme krize, što se vidi na primeru Holandije, (gde je samo 4,3% ekonomski aktivnog stanovništva bez posla), a u izvesnoj meri i Nemačke.
3. Smanjenje radnog vremena dobro je za zaposlenost: Holandija godišnje ima najmanje radnih sati u Evropi, a Nemačka je razvijala honorarne poslove, umesto otpuštanja radnika.
4. Spremnost na prekvalifikaciju dugoročno nezaposlenih, kakva se uveliko praktikuje u Holandiji, ključna je u borbi za opstanak na tržištu rada. Ali Francuska je, poput Španije, SAD i drugih zemalja, bila fokusirana na fleksibilnost, a nimalo na sigurnost. I nipošto ne bi trebalo, pod izgovorom štednje, zapostaviti obuku nezaposlenih i pružanje pomoći u njihovoj reintegraciji, što se može uraditi sa sadašnjim budžetom. U suprotnom, u Evropi, a pogotovo u Francuskoj, doći ćemo u situaciju gde će, kao u Americi, milioni ljudi biti trajno nezaposleni: stopa nezaposlenosti će se udvostručiti.
5. Konkretno, sva istraživanja pokazuju da je pomoć ljudima da sami otpočnu posao, što značajan procenat njih može, jeftinija od isplaćivanja nadoknada za nezaposlenost.
6. Smanjivanje troškova rada, uz povećanje plata, prebacivanjem socijalnih doprinosa na PDV, povećalo bi i potražnju i konkurentnost, što su dva ključna faktora nezaposlenosti.
Nezaposlenost nije neizbežna. Neophodno je da svaki čovek i svaka žena postanu pravi prioritet politike.
L’Express blog, 04.09.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.09.2011.
