U ovom času najveću težinu imaju kratkoročni efekti grčke krize, uz očekivanja o povećanim teškoćama sa kojima će se suočiti italijanska ekonomija. A onda valja uzeti u obzir i stanje u evro zoni i u Evropskoj uniji u celini.

Nezavisno od toga, perspektive nisu bile dobre. Zapravo i da nema ove nadolazeće krize, balkanska regija bi verovatno prošla gore nego bilo koja druga regija u svetu. I to ne samo kratkoročno, već na srednji rok, znači u sledećih nekoliko godina. Ova se ocena može izraziti i na sledeći način: čak i da se obnove finansijski tokovi koji su sada u znatnoj meri smanjeni, balkanske bi ekonomije morale da prođu kroz ozbiljne institucionalne i strukturne reforme da bi mogle da imaju koristi od stranih ulaganja ili kredita. Razlog za to je niska konkurentnost, koja je dovela do značajnih eksternih deficita, koji su uvećali strane dugove koje je potrebno servisirati povećanim prihodima od izvoza robe i usluga, a to podrazumeva tri stvari: veća ulaganja u proizvodnju robe za izvoz, smanjenu domaću potrošnju i smanjenje troškova proizvodnje. Promene koje su potrebne kako u ekonomskoj politici, tako i u ponašanju preduzeća i domaćinstava su takve da bi trebalo žrtvovati par godina značajnih odricanja da bi se to postiglo. To su mogle biti netom prošle godine, ali praktično nijedna balkanska zemlja nije ih iskoristila da bi učinila potrebni preokret u politici i institucionalnoj transformaciji.

Sada je potrebno sagledati i efekte krize u Grčkoj i problema sa kojima se suočava Italija. Nije realistično očekivati da će grčka ekonomija izbeći veoma ozbiljnu finansijsku krizu, koja ne može a da ne pogodi zemlje u kojima posluju njene banke, a i sa kojima postoje značajne trgovačke, pa i investicijske veze. Trebalo bi očekivati da će grčka privreda da se prilagođava na novu privrednu ravnotežu u relativno dužem periodu vremena, što znači da svakako neće dati značajniji pozitivni doprinost privrednom rastu regije. Uz to, većina ekonomista koji se bave Italijom očekuju takođe duži period ekonomskog prilagođavanja sa veoma niskim ili nikakvim privrednim rastom. Nemačkoj je bila potrebna decenija ili tako nekako da povrati konkurentost u okolnostima restriktivne monetarne politike. Ukoliko bi Italija krenula tim putem, ne bi trebalo očekivati neke značajne finansijske i trgovačke podsticaje sa te strane.

Ostali deo evro zone i Evropske unije bi tek trebalo da razradi valjanu i održivu strategiju stabilizacije i podsticanja privrednog rasta. Kako sada stoje stvari, ne bi trebalo očekivati neke značajnije podsticaje od strane Evropske centralne banke, što znači da će se održati ovaj deflatorni pritisak praktično u celoj evro zoni, koja predstavlja ključno tržište za čitavo područje Balkana. Uz to je potrebno uračunati i rizik ozbiljne finansijske krize, to jest dodatno pogoršanje stanja u bankarskom sektoru, što sigurno neće pomoći balkanskom bankarskom sektoru koji je u najvećoj meri integrisan sa onim u evro zoni. Naravno, moguć je i raspad evro zone, što bi moglo da dovede i do finansijske krize u balkanskim ekonomijama, budući da se sve one zasnivaju na ervu. Tako da se ne može previše pozitivnoga očekivati iz srednjoročnih privrednih kretanja u evro zoni.

Ono što je posebno problematično u balkanskoj regiji jeste veoma snažan efekat krize na tržište rada. Pad zaposlenosti i rast neaktivnosti je u nekim zemljama zaista veliki; najveći u Srbiji, ali značajan u Bugarskoj i Hrvatskoj, a i u Crnoj Gori, uz nešto pozitivnija kretanja u zemljama sa visokom ili veoma visokom stopom nezaposlenosti, kao što su Makedonija, Bosna i Hercegovina i Kosovo. Situacija je nešto bolja u Albaniji, ali njena ekonomija je veoma slabo povezana sa ostatkom regije, osim sa Grčkom, pa je realno očekivati dosta značajan negativan efekat grčke krize. Problem je u tome što su fiskalni bilansi svih balkanskih zemalja takvi da one ne mogu mnogo pomoći u ublažavanju socijalnih posledica krize, a u nekim će slučajevima imati i negativan efekat, za nadati se je ne toliko veliki kao u slučaju Grčke.

Ukoliko bi se socijalni problemi zaoštrili, političke posledice nije lako predvideti. Praktično svim balaksnkim zemljama su potrebne veoma dalekosežne i sveobuhvatne reforme. Ukoliko se one preduzmu, mogao bi se očekivati značaja oporavak kroz nekoliko godina, recimo u periodu od jednog vladinog mandata. U postojećim socijalnim okolnostima, to ne mora da bude lako izvodljivo. Trenutna srednjoročna predviđanja računaju sa privrednim rastom od par procenata, koji nije dovoljan da se bar minimalno poboljša stanje na tržištu rada. Bolji rezultati su mogući samo ako se značajno poboljšaju privredna kretanja u evro zoni i posebno u zemljama od kojih balkanske privrede najviše zavise. Ukoliko to izostane, a izostanu i unutrašnje reforme i promene u ekonomskim politikama, nije realno očekivati da će se ekonomska kretanja značajnije poboljšati ni u dužem periodu vremena.

U tom scenariju pasivnosti i neodlučnosti, socijalne tenzije će se u nekom trenutku zaoštriti, tako da će se dovesti u pitanje politička izdrživost. U slučaju zemalja koje su članice Evropske unije, to će se možda moći amortizovati uticajem tog političkog okvira, ali značajan deo Balkana će ostati van Unije još najmanje jednu deceniju, a tim se zemljama lako može pridružiti i Grčka. Tako da nije jednostavno formirati racionalna očekivanja o političkim kretanjima ni srednjoročno, a kamoli na duži rok.

Sve u svemu, veoma mnogo zavisi od sposobnosti da se da politički odgovor na ovu sumornu regionalnu perspektivu, a u ovom času je dosta neizvesno kakav bi on mogao da bude.

 
Banka, štampano izdanje, novembar 2011.

Peščanik.net, 11.11.2011.