Dve se osnovne tendencije, naoko nepovezane, danas spajaju u Francuskoj.
S jedne strane, sve je više mladih Francuza, sa fakultetskom diplomom ili bez nje, koji napuštaju zemlju. Odlaze na studije ili na rad u inostranstvo; i od sada, većina njih to radi ne planirajući da se vrati; bez osećanja da bilo šta duguju zemlji koja im je dala kulturu, finansirala njihovo školovanje, zdravlje i bezbednost. Jer od sada, jedino što im je važno je njihova lična sudbina; pošto više ne osećaju nikakvu odgovornost prema Francuskoj; i na kraju pošto ne mogu da se razvijaju u zemlji gde je više od četvrtine mladih nezaposleno, gde osećaju da se inicijativa sputava, gde vide da su položaji rezervisani za one s vezom, i gde za njih pravo na uspeh, i pravo da se obogate, izgleda nestaje pod udarcima poreza i birokratije.
S druge strane, sve je više mladih, sa diplomom ili bez nje, koji se takođe okreću od svoje zemlje. Ali oni ne odlaze. Oni biraju unutrašnje izgnanstvo. Žive u Francuskoj ne prihvatajući njena pravila i kulturu. Zatvaraju se u verske pokrete, sekte, grupe, u jezike koji nisu francuski. Žive u Francuskoj kao u stranoj zemlji, sa kojom ih ništa ne povezuje, gde nemaju nikakvu budućnost, bez spona sa nekom drugom zemljom, pa onda izmišljaju sopstvenu zemlju, mesto svog egzila, čiji su oni navodno branitelji.
Spoljno izgnanstvo mladih ljudi koji traže sreću u Londonu ili Šangaju. Unutrašnje izgnanstvo mladih iz predgrađa, nezaposlenih, ispred ulaza socijalnih zgrada ili na selafijskim manifestacijama na Jelisejskim poljima. U oba slučaja, mladih ljudi koji puno obećavaju, izgubljenih za našu zemlju.
Ako se ovako nastavi, država će izgubiti veliki deo svoje vitalnosti. Pravi i virtuelni nomadizam uništiće naciju. Iako bi isti ovi mladi ljudi, drugačije usmereni, mogli da u Francuskoj stvore preduzeća, umetnička dela i obnove političku klasu naše zemlje.
Da bismo to postigli, moramo hitno pokazati svim mladima u ovoj zemlji da ovde imaju neka prava i dužnosti.
Prava, zato što od države moraju dobiti sredstva da se školuju, da pronađu svoj put, osnuju preduzeće, bez privilegija za decu lidera; čak iako to podrazumeva odricanje drugih generacija, a naročito penzionera: na kraju, upravo mladi ljudi svojim radom garantuju održivu isplatu penzija.
Prema državi imaju i dužnosti, jer su prethodne generacije finansirale njihovu mladost, a oni moraju svojim radom isto to da omoguće sopstvenoj deci.
Da bi se ova delikatna ravnoteža održala, da bi društveni ugovor obnovio vitalnost, političari imaju zadatak da mladima vrate neke razloge da se ponose time što su Francuzi. Neke razloge da veruju da je država dostojna očekivanja budućih generacija. I zato što, da odemo još dalje, istorija pokazuje da zemlja koja ne privlači strance neće moći da zadrži ni svoju decu.
Biće potrebno mnogo smelosti da se svi aspekti naše nacionalne politike sagledaju u ovom svetlu. Međutim, to je ključno za naš opstanak.
L’Express blog, 24.09.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.09.2012.
