Izgubljene stvari

gomila pronađenih stvari kao instalacija u Hilandarskoj ulici, Beograd

Foto: Predrag Trokicić

Nekada sam gubio po nekoliko stvari nedeljno. To je imalo veze s mladošću, s psihopatologijom svakodnevnog života, a onda je prestalo. Možda prestanemo da gubimo male stvari kada počnemo da gubimo velike – roditelje, zemlje, prijatelje. Već deset godina nisam izgubio platnu karticu, a nekad sam ih gubio desetak godišnje. U svojim dvadesetim stalno sam gubio ključeve i zaboravljao kaput u garderobi ili naočare na šanku. Verovatno me stvari koje sam izgubio opisuju bolje nego one koje sam sačuvao. Pre neki dan sam na sajmu antikviteta našao stari, pohabani registar i zbog njega te noći nisam spavao. To je popis stvari izgubljenih na glazgovskoj železničkoj stanici u periodu 1918-1991. Svaka stranica ove knjige puna je života, ako pod životom podrazumevamo stvari koje dolaze i odlaze (uglavnom odlaze).

Pre nego što stignem do izgubljenih gas-maski, da kažem nešto o samoj knjizi. Tvrde korice i dugački stupci – „Nađeno dana“, „Mesto nalaska“, „Predmet“, „Opis“, „Ime, oznaka, inicijali, adrese, etikete“, „Nalazač“, „Mesto odlaganja“, kao i sam rukopis – govore o svetu pre virtuelne realnosti. Stvarnost je bila uređena pravilima i propisima koji su 1955. ažurirani i umetnuti na početak knjige. Britanski odbor za transport, Britanska železnica (Škotski sektor) tražio je da se sve izgubljene stvari zabeleže i u roku od 48 sati pošalju Birou za uzgubljene stvari u Glazgovu. „Vredne stvari kao što su dokumenta, nakit, fotoaparati i durbini moraju se pažljivo zapakovati i na paketu mora biti naznačeno ’Vrednost’“. Izgubljeni kaput „u dobrom stanju“ mora se umotati u pak-papir, a na desni rukav treba prikačiti etiketu. T.H. Hollingsworth, komercijalista-nadzornik, veoma je držao do toga da kišobrani budu čvrsto umotani i zakopčani pre slanja i da se koferi ne otvaraju. Gospodin Hollingsworth nije ostavio nikakvih sumnji o važnosti tih pravila. U knjigu je bilo umetnuto pismo njegovog prethodnika W. Croziera. Istorija se Crozierom nije bavila ništa više nego Holligsworthom (mada Nacionalna galerija portreta ima bromidnu fotografiju ovog drugog). Posle dugog putovanja kroz kompendijum izgubljenih stvari i ljudi su počeli da mi deluju izgubljeno.

Prvi predmet u mom registru je crni ženski kišobran s drškom od drveta i kosti nađen 13. avgusta 1928, a poslednji je zeleni bicikl ostavljen u večernjem vozu za Fort Vilijam 8. januara 1991. Ne može se uočiti nikakva pravilnost u gubicima tokom 63 godine – mnogo kaputa, kišobrana, paketa i marama – ali neke stvari su manje-više izašle iz upotrebe, ili ih je teško zamisliti kao nešto što bi se danas moglo često gubiti, na primer one gas-maske i vojne tunike, lula, primerak romana Stara smrtnost (Old Mortality). Registar se završava pre nego što su mobilni telefoni postali popularniji od rukavica (oni se danas najviše gube, iza ključeva, naočara i kišobrana). Ono što su ljudi pre pojave Amazona nosili sa sobom na putovanja vozom opisuje drugačiji svet. Godine 1934, tiganj. Četiri godine kasnije, plava beretka i libela. Zatim 1939. čelični šlem. Onda 1942. kaki gas-maska i pisaća mašina – te godine registar je imao bogatu žetvu. Četiri godine kasnije, tašnica od zmijske kože s dve knjižice bonova (ceo roman!). Onda 1950. bele ženske gaće do kolena („nađene u kupeu treće klase“) i mnogo ručnih tašni. Na badnje veče 1955. neko je ostavio veštačke zube u vozu koji je u pola jedanaest krenuo ka severu, ali srećom samo „gornji deo“. Šezdesete su počele zanimljivo, gubitkom „baletskih cipelica“, ali posle toga priliv presušuje, što znači ili da su ljudi bolje čuvali svoje stvari ili, verovatnije, da su stari sistemi izgubljeno-nađeno propadali zbog ukidanja radnih mesta. Godine 1976. neko je našao novčanicu od jedne funte i predao je službi. Pet godina kasnije neko je našao kesu s božićnim poklonima: flaša viskija, parfem Helene Rubinstein i dve kugle za jelku. Ne bih mogao da se zakunem, ali mislim da sam to bio ja.

Bio sam vrlo mlad kada sam počeo da gubim stvari. Jednog jutra otac me je poveo sa sobom na jutarnju kafu i poverio mi na čuvanje novčanicu od pet funti – sav novac koji smo u tom trenutku imali. Naravno, usput mi je ispala. Toga se sećam uglavnom zbog izraza očevog lica i osećanja da sam upropastio vikend koji je tako lepo počeo. „Za taj novac moram da radim ceo dan“, rekao mi je i ubrzao korak tako da mi je jasno stavio do znanja da sam izgubljen slučaj. Sada znam da je najkrupnija stvar koju smo gubili u detinjstvu bio on sam. Nikada ga nije bilo kod kuće, a kada bi došao dao bi nam da čuvamo novčanicu od pet funti dok on sedi u pabu. Ponekad zamišljam da sam novčanicu bacio, a ne izgubio. Ali sigurno nisam: bio sam suviše pohlepan i suviše srećan što ga vidim.

Kada sam prvi put putovao u Njujork u svojoj dvadesetoj godini uzeo sam pogrešnu torbu na aerodromu JFK i nosio je sve do hostela YMCA u 34. ulici. Na devetom spratu, usred vreline i vlage kakve nikad ranije nisam osetio i uz zavijanje policijskih sirena sa ulice, otvorio sam torbu i video da je puna sarija i egzotičnog suvog voća. Bio je tu i fotoaparat. Nisam poznavao nikoga u gradu i pitao sam se šta radi neko bez odeće, kreditne kartice i hrabrosti za kompletno transvestitsko iskustvo. Stajao sam u odeći u kojoj sam doputovao i razmišljao o tome kako bi izgledala zamena identiteta. Šta ako nisam izgubio torbu već našao sebe? Šta ako moja izgubljena torba sada pripada nekom drugom – sve one bele majice, crne farmerice i puloveri Joe Bloggsa? Prepoznao sam u ovome spisateljski problem, prvi od mnogih, i uživao u obrascima nerazumnih, šašavih mogućnosti dok sam se metroom vozio u Kvins u potrazi za svojom torbom.

Neki ljudi su takve stvari shvatali mnogo ozbiljnije nego ja. Pokojna Jenny Diski dala mi je jednom rukopis svog romana i zamolila me za mišljenje o njemu. Tada sam se selio i rukopis se našao u kutiji, a nisam znao u kojoj. Pozvao sam Jenny. „Kod mene je veliki nered. Da li bi mogla ponovo da mi odštampaš roman, Jenny?“

„Ne dolazi u obzir“, rekla je.

„Stvarno želim da ga pročitam. Samo ne znam gde je.“

„Ako ti neko da svoj roman na čitanje, stavi ga u fioku“, rekla je. „Kad nađeš vremena, izvadi ga i pročitaj. Ali nemoj da ga izgubiš.“

„Nisam ga izgubio.“

„Jesi, jesi“, rekla je ona.

Meni se činilo da je njen stav dostojan divljenja, ali nepravedan. Ona bi mi odgovorila da je to tipično muško rezonovanje. Ja verujem u slučaj gotovo isto onoliko koliko i u skrivene namere. Da, ponekad gubimo stvari zato što želimo da ih izgubimo ili zato što ih ne volimo dovoljno da bismo ih štitili, ali ponekad nešto izgubimo prosto zato što nemamo sreće.

Nažalost, mnoge izgubljene stvari su nam zapravo uzete, a zbog uzetih stvari može nam se promeniti ceo život. Setite se kišobrana Leonarda Basta iz romana Hauardov kraj (Howard’s End) koji je Helen „sasvim nenamerno“ uzela u Kvins Holu; gotovo sve u romanu se survava zbog tog sitnog događaja. Posle nestanka kišobrana Basta prvo „izjeda sumnja“ na krađu, ali mu lakne kad iz Margaretine posetnice shvati da Schlegelsi žive na dobroj adresi. Na putu do njihove kuće, dok Margaret govori o Monetu i Debussyju, „on ipak ne može sasvim da zaboravi svoj ukradeni kišobran“. Tako to počinje. Onda će Helen omalovažiti njegov kišobran jednako nenamerno kao što ga je uzela i g. Bast će pobeći bez čaja. Da je samo neko vratio njegov kišobran, umesto što je lakomislena Helen odjurila s njim, stvari ne bi otišle toliko daleko i cela drama bi se svela na belešku u starom registru izgubljenih stvari.

Nisam prestajao da mislim o g. Crozieru, izgubljenom čoveku iz mog registra. Čovek se može izgubiti dok traži nešto izgubljeno – dešavalo mi se da tako zalutam – te me je veoma utešio Univerzalni registar železničkih službenika, 1919 (koji je sačino S.R. Blundstone, izdavač Železničkog inženjera). U njemu sam otkrio da se Crozier zvao William i da je punih 48 godina radio za železnicu. Počeo je kao mladi pripravnik na stanici Glasford u Lenarkširu. Zatim je napredovao kroz stanice centralnog pojasa da bi na kraju postao glazgovski železnički upravitelj za London, unutrašnjost zemlje i Škotsku. „Crozier je odigrao važnu ulogu“, pisao je Scotsman po njegovom penzionisanju 1936, „u transportu ljudi i ratnog materijala tokom celog rata“, i za zasluge je dobio kraljičino odlikovanje OBE (Službenik visokog reda Britanske imperije). Umro je 1961. A onda je, poput kišobrana i starih kofera koje je nekada čuvao na glazgovskoj glavnoj stanici, ovekovečen s nekoliko poteza pera i mirno zaboravljen. Posle određene tačke u životu ima u tome nečeg utešnog. Očekujem da ću ubrzo opet početi da gubim stvari. Kada sledeći put izgubim šal razmišljaću o osobi koja ga je našla. Zamišljaću kako ga predaje službi i kako neko pravi belešku o tome, a neko drugi je čita šezdeset godina kasnije. Osobi koja ga je izgubila šal već odavno neće biti potreban, ali nekom drugom će od njega biti toplije.

Andrew O’Hagan, London Review of Books, 20.12.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 14.02.2019.