porcelanske figurice sa mladencima
Foto: Predrag Trokicić

Nedavno je definiciju Izraela kao jevrejske i demokratske države duhovito komentarisao poslanik Kneseta Ahmad Tibi ispred Zajedničke liste. On je rekao da je Izrael jevrejska država za Arape, a demokratska država za Jevreje. Novinar Gidon Levi kaže da postoje 4 režima u Izraelu: demokratija za Jevreje, diskriminacija za izraelske Arape, diktatura za Palestince na Zapadnoj obali i zatvor za one u Gazi.

To se neće uskoro promeniti. Dovoljno veliki broj ljudi uživa u blagodetima koje Izrael nudi i dovoljan je broj onih koji ne žele da se bilo šta menja. Možete organizovati svoj život između Ramat Aviva i ulice Lilinblum, krstariti biciklom gradom prolazeći kroz mala ostrvca haredske zajednice u najlepšem trouglu koji čine ulice Šenkin, Rotšild i Alenbi i to će dodatno pokačati utisak da živite u jednoj tolerantnoj i modernoj sredini. A na samo sat od vas cenu vašeg udobnog, bezbednog i sređenog života plaćaju svojim životima ljudi u Gazi i Zapadnoj obali. Vojska je u novom budžetu dobila 10 milijardi šekela više nego u prošlom. Mladim vojnicima se sipa u glavu da oni služe u „najmoralnijoj vojsci na svetu“ i da ta vojska nikada ne greši. A rezultati njihovog postupanja mere se u proseku sa nekoliko ubijenih nedeljno, uključujući i decu, u incidentima koji se događaju na kontrolnim punktovima i prilikom vojnih provera. Vojnici znaju unapred da neće snositi nikakvu odgovornost. Naseljenici takođe. Osim lista Haaretz i portala (Siha) Mekomit, o divljanju vojske i naseljenika niko ne izveštava.

Benet-Lapidovu vladu ne zanima kako da reši te probleme. Ona kontinuirano povlači loše poteze: umesto da raseli ilegalni punkt Eviatar, potpisala je sramni sporazum sa useljenicima. Zatim je pokušala da usvoji zakon o zabrani spajanja palestinskih porodica. Iako zakon nije prošao, 1200 zahteva ipak čeka obradu jer pojedini članovi vlade žele da ga ponovo poguraju u Knesetu. Svakoga dana zbog ove vlade mora da se proguta poneka žaba. Izraelska javnost pak očekuje od ove vlade da relaksira atmosferu oko pitanja vezanih za jevrejski sektor. Neka od njih su već pokrenuta.

Izrael se opisuje kao semizapadna zemlja na osnovu prihoda i na osnovu strukture stanovništva. Uprkos želji da se svrsta u krug zapadnih demokratija, život u Izraelu ne dostiže očekivanja svojih građana: Izraelci moraju više i teže da rade da bi kupili iste proizvode i dobili iste usluge kao na zapadu. Zemlja se dugo oslanjala na finansijsku pomoć izvana. Devedesetih doživljava ekonomski rast zahvaljujući razvoju IT sektora, koji i sada u periodu korone popravlja zvaničnu izraelsku statistiku. (Neverovatno je, ali statistika kaže da je kupovna moć građana porasla tokom krize. Međutim, kada se pažljivije pogleda, vidi se da je rast prisutan kod vrlo malog broja ljudi: njihova primanja su tako visoka da daju optimističku, ali iskrivljenu sliku celokupne izraelske ekonomije.)

Gotovo cela izraelska populacija potiče iz nezapadnih zemalja, uglavnom iz istočne Evrope i sa Bliskog istoka. Iako je proces liberalizacije izraelskog društva promenio neke stvari, sekularizacija nije postala dominantan tok. Ostali su neki bedemi čiji je zadatak da čuvaju jevrejski identitet zemlje: monopol rabanuta u pitanjima porodičnog prava,1 poštovanje šabata i kašruta u javnoj sferi i izuzeće učenika ješive od služenja vojnog roka. Tokom decenija pokretana su pitanja u vezi sa ovim, ali sve se ipak još drži kao osnova jevrejskog života. Postoje društvene grupe koje su vrlo zainteresovane da se to reformiše i modernizuje. Jednu od takvih grupa čine inače najbrojniji useljenici iz bivšeg Sovjetskog Saveza.

Nova vlada je stigla na talasu obećanja da će neke stvari modernizovati. Prilika se vidi i u tome što trenutno ortodoksne partije ne participiraju u vlasti. Pošto je reč o sekularnim nacionalistima postoji verovatnoća da će reforma ići mnogo lakše. Po svoj prilici vlada će uspeti da ukine dosadašnji monopol nekih rabanuta na izdavanje sertifikata o kašrutu. Dopustiće se više aktera u toj oblasti pa možemo pretpostaviti da će se pravila prilagoditi i široj grupi građana, a ne samo ortodoksnim vernicima.

Otpor je veliki jer promena znači gubitak finansijskih sredstava za rabanute koji su do sada bili jedini ovlašćeni da odlučuju o ovim pitanjima: svaki proizvod na tržištu mora da ima potvrdu da je košer, a potvrde se plaćaju (računajte: pred praznik Pesah proizvodi koji imaju košer potvrdu se povlače i na njihovo mesto dolaze proizvodi koji su dobili novu potvrdu koja garantuje da su Košer lePesah). Naravno, protivnici reforme ne objašnjavaju svoj otpor time što neće ostvariti finansijsku korist, već navodnom brigom o onima koji se pridržavaju kašruta jer će nastati haos oko valjanosti novih potvrda.

Međutim, ništa ne izazva oštriju reakciju rabanuta od ideje da se uvede institucija građanskog braka. Od osnivanja države reakcionarni rabanut upravlja privatnom sferom građana: ne postoji institucija građanskog braka,2 a o istopolnim brakovima može samo da se mašta. Posle 70 godina postojanja države neki ljudi smatraju da je potrebno da se to promeni. Izazov je pitanje daljeg identiteta zemlje jer to bi bio i korak za uklanjanje prepreka za zaključivanje mešovitih brakova, a ne samo uvođenje lakšeg načina za sklapanje brakova i razvode.3 Politička elita do sada nije želela time da se bavi jer su kontroverze isuviše jake.

Da pitanja građanskog i mešovitog braka dođu u fokus doprineo je i nedavni uspeh na Olimpijadi u Tokiju. Gimnastičar ukrajinskog porekla Artem Dolgopiata osvojio je zlatnu medalju. Kada se njegova majka požalila novinarima da njen sin ne može da sklopi brak u Izraelu jer prema verskim zakonima nije Jevrejin, pokazalo se koliko je licemerno to što Izrael nema problem da primi zlato koje je osvojio neko kome u ličnoj karti piše da nije Jevrejin, ali jeste problem da se dozvoli Dolgopiatu i njemu sličnima da sklope građanski brak u zemlji.

Procena je da oko 400.000 izraelskih građana ima taj problem.4 On se vezuje za pitanje ko odlučuje ko je Jevrejin i šta je jevrejstvo? Može se reći da je celokupan jevrejski svet podeljen na dva dela: izraelske i američke Jevreje. Američki je liberalniji i ima više struja (reformiste, konzervativce, tradicionaliste), dok u Izraelu svi pripadaju ortodoksnom jevrejstvu. U Izraelu o tome ko može biti Jevrejin odlučuje glavni rabanut koji čine haredim. Rabanut ima poseban odnos sa ministarstvom unutrašnjih poslova: dokumenta o jevrejskom identitetu koja nisu validna za glavni rabanut neće prihvatiti ni ministarstvo.

Zašto Izraelci dopuštaju da haredim odlučuju iako nije mali broj građana koji deli sekularne ili tradicionalne stavove? Trebalo bi da država i njene institucija budu nadležne, a ne glavni rabanut koji se trudi da sačuva konzervativnu liniju. Zašto bi se rabanut uopšte mešao u privatan izbor građana? Zašto ne dopustiti slobodu ljudima da biraju kako će izgledati njihovo venčanje? Šta se dešava sa drugim ljudima i narodima koji žive u Izraelu, imaju li oni prava da budu tu ili ne?

Iako se čini da su javnost i establišment spremni da poguraju ove teme u pravcu liberalizacije, Išai Rozen Cvi sa katedre za jevrejsku kulturu na TAU ima drugačije mišljenje. U članku koji je objavio u Haaretzu pokušao je da objasni otkud toliki otpor uvođenju institucije građanskog braka kada su neke druge karakteristike judaizma ipak postale fleksibilnije (voditeljka državnog kanala Moran Azulai je u razgovoru sa gostujućim rabinom o novom zakonu o kašrutu javno rekla da se ona ne pridržava pravila kašruta što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo).

Nije stvar samo u borbi protiv verske prinude koja ne dozvoljava građanski brak u Izraelu. Rozen Cvi smatra da to nije cela priča. Postoje druge teme kao što su kašrut, šabat i Pesah gde se država ne priklanja toliko propisima rabanuta. Iako su različiti predlozi za građanski brak na stolu već decenijama, nijedna dosadašnja koalicija na vlasti bilo sa ortodoksnim partijama ili bez njih nije to promenila. Od nove vlade se očekuje promena jer je većina stranaka liberalne orijentacije.

Rozen Cvi je oprezan i smatra da nije izvesno da će se to dogoditi: ono što se nije dogodilo na početku liberalizacije zemlje 70-tih godina prošlog veka, neće se dogoditi ni sada. To je tako zato što nije reč o političkoj ili nekakvoj drugačijoj konstelaciji, već razlozi sežu mnogo dublje. Uzmemo opet za primer Dolgopiata: on se jeste uselio u Izrael prema zakonu o povratku, ali ne može da se venča zbog sukoba dve logike: s jedne strane postoji nacionalna logika po kojoj članovi porodice svakog Jevrejina takođe pripadaju jevrejskom narodu (onaj ko je bio dovoljno Jevrejin za naciste morao bi to biti i za nas, tako su razmišljali oni koji su u zakon o povratku ubacili član Alef 4 „o jevrejskim potomcima“). Međutim, s druge strane, prema jevrejskom verskom zakonu kaže se da onaj koji nije Jevrejin mora biti Goi i njegovi koreni i veze to ne mogu promeniti. Rozen Cvi smatra da ta logika uopšte ne potiče iz religije, već ju je osmislila država.

Stari model koji deli svet na Jevreje i one druge (goim) posebno se sada ističe u Izraelu. Jer bez toga se ne može objasniti zašto useljenici koji svoje pravo useljenja ostvaruju na osnovu zakona o povratku predstavljaju smetnju koja zahteva da se odmah reši tako što će ući u poces giura. (Već na aerodromu Ben Gurion novim useljenicima se nudi mogućnost da promene svoja lična imena u hebrejska, a kasnije mogu da se odluče da uđu i u proces giura.)

Zašto država uopšte primenjuje taj arhaični princip? Goi je binarna kategorija, objašnjava Rozen Cvi: svaki subjekt u svetu jeste ili nije Jevrejin. Nema sredine, nema blizu ni daleko od tog pojma, postoji samo da jesi ili nisi – nema razlikovanja u kategoriji goim. I to je nešto što je nastalo pre dve hiljade godina i ostalo da živi do danas.

Podela je bila korisna kroz istoriju i zato je opstala. Ona je ekonomična, dobro objašnjava i čuva granice. Zato tako dobro funkcioniše i danas. Zakonodavno telo države je ovlastilo rabine upravo u tom kontekstu utvrđivanja judaizma i braka tako da služe kao podizvođači za očuvanje granica nacije. Ali to je takođe i izvor problema. Ovaj binarni model funkcioniše kad je reč o Jevrejima koji se nalaze kao manjina u hrišćanskom ili muslimanskom svetu, ali ne radi dobro kada Jevreji čine većinu. Stoga se problemu mora prići iskreno i rešavati ga od korena: nije dovoljno govoriti o verskoj prisili. Reč je o tome da većina Jevreja vidi kao problem mešovite brakove čak i kada je reč o nekome od „naših“, kaže Rozen Cvi. To je način na koji Jevreji misle o sebi: oni primenjuju binarni koncept, a ne višestruki.

Ako bi se krenulo u rešavanje ovog pitanja morali bi se dati odgovori i na pitanja zašto deca stranih radnika i izbeglica rođena u zemlji predstavljaju pretnju koja zahteva hitno rešavanje kroz proterivanje porodica u zemlju porekla? Zašto mešoviti brakovi nailaze na neodobravanje većine građana?5

Takođe, to je i etičko pitanje za sve izraelske Jevreje: da li odabrati da se drugima ne čini nepravda i da se omogući svima koji žive u zemlji da se osećaju dobro i da slobodno izražavaju svoj identitet ili da se ne rizikuje bezbednost nacije za koju veruju da je garantovana kroz očuvanje jevrejskog nacionalnog identiteta države? Da li ideja i principi građanske države mogu da dobiju podršku izraelskih Jevreja, ako ne sada, onda uskoro? Ako se i obezbedi zakonski okvir za uvođenje institucije građanskog braka, to bi trebalo da bude samo prvi korak, jer se samo time neće smanjiti nelagoda i stigma vezane za stalno naglašavanje važnosti jevrejskog identiteta u izraelskoj svakodnevici. Dominantni obrazovni model ne ohrabruje drugačije razmišljanje do zatvaranja u uski nacionalni okvir. A od škole bi verovatno trebalo početi ako se želi prava promena, a ne kozmetičko doterivanje.

Peščanik.net, 02.09.2021.


________________

  1. Glavni rabanut je nadležan za celokupno porodično pravo u Izraelu. Ne postoje državni organi koji se time bave, već je sve prepušteno verskoj instituciji: od venčanja, razvoda do starateljstva nad decom. O ovim pitanjima odlučuju sudije rabini ne samo u haredskom svetu već i u sekularnom. Sudije su muškarci, a odbori koji biraju ove sudije takođe čine muškarci. Od 13 mesta u odboru, organizacije koje se bave ljudskim pravima uspele su da pre nekoliko nedelja lobiranjem postave broj žena na 2. Nešto bolja situacija trenutno je u islamskom odboru: pre nekoliko godina kada je ministarka pravde bila Ajelet Šaked (inače radikalna desničarka), postavljena je prva žena na mestu sudije u pitanjima porodičnog prava.
  2. Ljudi koji ne mogu ili ne žele da sklope brak pred rabanutom su prinuđeni da to ostvare u nekoj drugoj zemlji. Izraelci najčešće biraju da to bude Kipar, zbog blizine i brzog rešavanja formalnosti.
  3. Koliko može biti izazovan razvod braka pred rabanutom možda najslikovitije govori film „Gett: the trial of Viviene Amsalem“ rediteljke i glumice Ronit Elkabec.
  4. Većina ih je iz bivšeg Sovjetskog saveza. Oko milion sovjetskih Jevreja je zbog porasta antisemitizma devedesetih godina emigriralo iz Sovjetskog Saveza i prva željena destinacija su im bile Sjedinjene Države. Međutim, u jednom trenutku SAD su prestale da im dozvoljavaju ulazak u zemlju kao političkim emigrantima pa su sovjetski Jevreji dolazili u Izrael više kao izbeglice nego što su smatrali da je Izrael dobro mesto za život. Slično se dogodilo i 2001. kada je izbila velika ekonomska kriza u Argentini. Veliki broj pripadnika argentinske jevrejske zajednice je našao utočište u Izraelu, napravio aliyah da bi se posle izvesnog vremena uputili dalje ka Evropi, posebno Španiji. Slično se može reći i za pripadnike jevrejske zajednice bivše Jugoslavije koja je takođe po svojoj prirodi sekularna zbog malobrojnosti i snažne asimilacije koju je doživela i koju takođe karakteriše veliki broj povrataka u zemlju porekla.
  5. Postoje poznati mešoviti parovi koji žive u Izraelu (voditeljka Evrovizije 2019. Lusi Ajub je u vezi sa jevrejskim partnerom, zatim glumac iz Faude Cahi HaLevi i voditeljka Lusi Ahariš). Međutim kada čitate njihove intervjue u kojima oni opisuju svoj odnos budete rastuženi time koliko moraju da pravdaju svoj privatni izbor.