Baš danas, 3. maja, na svetski Dan slobode medija želim da javno kažem da sam jedan od „potkazivača“ Tužilaštva za ratne zločine u pokušaju da pribavi dokaze za procesuiranje onoga što su radili Miloševićevi mediji u 90-im godinama, a čemu se deo novinara tada časno suprotstavljao po ceni otkaza.
Za razliku od generalnog direktora i glavnog urednika Večernjih novosti i predsednice UNS-a koji odbijaju da budu, kako Manojlo Vukotić kaže „špijun“ a Ljiljana Smajlović „maltene doušnik“, ja sam se odazvala pozivu i odnela dokumentaciju koju posedujem. Smatrala sam svojom dužnošću da pomognem u pokušaju da se i u sudnici, ako za to postoje dokazi, utvrdi istina o ulozi medija u ratovima 90-ih. U tom smislu sam očekivala jasniji stav predsednika mog udruženja, jer je nepristajanje na „patriotsko novinarstvo“ razlog osnivanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Mislim da je neophodno da i kao građani i kao novinari koji žele da odbrane svoju profesiju učinimo sve kako bi razotkrili šta se i u naše ime radilo u 90-im godinama. Potpirivale su se vatre mržnje kako bi se lakše pritisnuo okidač, oblačile uniforme, izmišljale najmonustruoznije laži o Bošnjacima, Hrvatima, Albancima… već kako je kad bilo potrebno.
Ja sam Tuzilaštvu za ratne zločine predala kompletnu dokumentaciju, dnevnike o Dnevnicima RTS-a koje smo moja koleginica Milica Pešić i ja vodile u ratnim 90-im godinama. To je svakodnevno objavljivala tadašnja Borba (ili Naša Borba, ne sećam se tačno) u dogovoru baš sa Manojlom Vukotićem, tadašnjim glavnim urednikom tog lista. Ako se dobro sećam, to je bila ideja dvojice časnih intelektualaca zgroženih onim što je činila državna TV, reditelja Dušana Makavejeva i barda jugoslovenske glume pokojnog Ljube Tadića. Sedeli smo svi zajedno u redakciji Borbe (Naše Borbe) posle prvog dogovora u pauzi jedne od redovnih sesija Beogradskog kruga i razgovarali kako demaskirati tadašnje medijske manipulacije. I kako ostaviti trag, da se ne zaboravi.
Dakle, ja sam nedavno, u ime tadašnjih pobunjenih novinara, predala tu dokumentaciju u nadi da će Tužilaštvo, ako bude imalo dovoljno dokaza, pokrenuti proces protiv onih za koje postoji pravni osnov za optužbe. Kako se nikada tako nešto ne bi ponovilo i kako se ne bi deceniju odnosno deceniju i po kasnije sve zaboravilo i podleglo, po mom mišljenju, pogubnom kolektivnom zaboravu. Kao, svi smo isti, kao ne treba juriti veštice, kao otkud pravo NUNS-a na zgradu novinara Srbije, kao kad ćemo se izmiriti…
To šta rade političari, gde su danas Miloševićevi saradnici: u vlasti, među bogatim biznismenima, po inostranstvima, skriveni u dobro opremljenim vilama… ne amnestira druge. Pa ni novinare.
Nudim kompletnu dokumentaciju da se objavi, da se javnost priseti o čemu to govorim, ako postoji izdavač koji je zainteresovan. Ako ima onih koji bi da se ne zaboravi sramna istorija srpskog novinarstva.
Autorka je novinarka radija Slobodna Evropa
Peščanik.net, 03.05.2010.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA