Povodom slučaja bh.generala u penziji Jovana Divjaka koji je nedavno uhapšen u Beču po poternici srpskog Tužilaštva za ratne zločine, postavlja se pitanje – zašto, posle neuspelih slučajeva hapšenja Ejupa Ganića i Tihomira Purde, Srbija neutemeljeno proganja građane susednih država.

Za profesora prava Radoslava Stojanovića i bivšeg ambasadora Srbije u Hagu sporno je samo to što sve te optužnice nisu dovoljno utemeljene. Za slučaj Purda kaže: „Optužnica nije imala dovoljno dokaza. To je neozbiljno napravljena optužnica. Zato je Srbija kriva.”

Na pitanje šta je sa slučajem Divjak, Stojanović odgovara: “Sporno je samo to što mislim da sa strane Srbije nije to temeljno pripremljeno. To je jedino sporno. Inače, za mene nema spora da je Divjak odgovoran za Dobrovoljačku.“

Moguće je da je reč o traljavim postupcima Tužilaštva koje neselektivno diže optužnice na osnovu istrage još iz Miloševićevog vremena, kaže opozicioni lider Žarko Korać.

Ali postoji i druga, realnija mogućnost, a to je da je to pokušaj revizije prošlosti, vraćanje teoriji po kojoj su drugi srušili Jugoslaviju, a Beograd je hteo da je sačuva i zaštiti Srbe, kaže Korać i objašnjava:

„Neko sasvim svesno radi takve stvari. Da sada, kada je u Srbiji došlo do pomirenja četnika i partizana, da se ide dalje i pravi revizija rata od 91. do 95. Znači, da se daje jedna miloševićevska interpretacija rata i da je to svesni politički pokušaj da se ponovo napiše, korak po korak, ovaj put pravnim sredstvima ta istorija. To, naravno, ne znači da nije bilo zločina prema Srbima i da se takve stvari ne moraju procesuirati, ali ne na osnovu ovakvih optužnica i na ovakav način. Ali, čak da ovo drugo i nije tačno, objektivni rezultati su takvi. Da mi sada hapsimo generala Divjaka na osnovu optužnice, a istovremeno Haško tužilaštvo je taj predmet imalo i ocenilo da ne postoji nikakav osnov da se u Hagu vodi taj proces koji bi bio proces protiv relativno visoko rangiranih vojnih lica i političara tokom rata u Sarajevu.“

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je da je “Bosna u svetu prikazana kao mučenik devedesetih, Srbija kao agresor, i da, to je politička slika. Slažem se sa (Ivicom) Dačićem, kada kaže da je svaka osuda bilo kog Srbina normalna i očekivana, a svako hapšenje onih koji su osumnjičeni da su nad Srbima počinili zločine jeste politički proces. To je zaista neprihvatljivo.”


Previše koincidencija

Tim povodom reaguje Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo: „Oni su pre nekog vremena počeli jako da posvećuju pažnju hoće li uhapsiti nekoga ko je činio zločine nad Srbima. Umesto da prikupljaju dokaze i da ih onda upućuju nadležnim organima susednih država i da u toj razmeni dokaza oni pokazuju svoju zainteresovanost i brigu za kažnjavanje zločina nad Srbima, a ne da preuzimaju nadležnost za sve zločine i za Hrvate i za Muslimane i za Albance, za sve”, kazala je Kandić.

Na pitanje zašto se to događa, direktorka Fonda za humanitarno pravo kaže:

“To je politička pozicija koju je izabralo Tužilaštvo, pogrešna strategija ista kao što je Miloševićeva koji je hteo da odlučuje u ime cele bivše Jugoslavije pa je na kraju došlo do rata.“

Slučaj Dobrovoljačke ulice je važan i treba ga rasvetliti kaže Nataša Kandić, ali ne na način na koji to čini Tužilaštvo Srbije.

„Tužilaštvo se izblamiralo pred sudom u Velikoj Britaniji u slučaju Ganić. Svedočenje zamenika tužioca Milana Petrovića je ocenjeno kao nepouzdano što je neviđena blamaža. U zahtevu protiv Purde su izašli sa navodima u kojima nema identiteta žrtava. Naravno, da danas niko više ne veruje u kompetentnost tog Tužilaštva“, ocenjuje Kandić.

Hrvatska javnost postavlja pitanje zašto srpsko Tužilaštvo ne sprovodi istragu i ne diže optužnice protiv onih koji su, naprimer, batinali i mučili ratne zatvorenike u logorima u Srbiji, koji su iznuđivali priznanja od zatvorenika kao što je to bilo u slučaju Purda, umesto što na osnovu tih priznanja podižu optužnice i međunarodne poternice. Bh. javnost se pita šta je sa zločinima počinjenim širom ove u 90-im razorene zemlje.

Činjenica je da je Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu učinilo važne iskorake u dovođenju pred sud pravde zločinaca koji su u paravojnim i vojnim jedinicama harali po ratištima 90-ih, ali stvarnost je bila takva da još mnogi slobodno šetaju po Srbiji i da su i dalje van domašaja pravde.

Zašto onda prioritet imaju oni koji bi trebalo da se nađu pred sudovima u svojim državama? Ako je problem u nepoverenju prema sudskim organima suseda, kako onda razumeti dogovore tužilaca o međusobnom ustupanju dokaza?

Ako nije u pitanju pokušaj revizije prošlosti, ako nije u pitanju traljavost pravosuđa, mogu li se ti potezi objasniti ponovo unutrašnjim razlozima, kao što to čini Korać, tragajući za odgovorom na pitanje koje je nametnulo Tužilaštvo svojim postupcima.

„Nije li ipak malo previše da bude koincidencija da u trenutku kada se politička kriza u Srbiji produbljuje, kada Tomislav Nikolić najavljuje tkz. „stiropor revoluciju“, da se odjednom izvlače ove optužnice i da se pokušavaju dobijati nacionalistički poeni u stilu, pa evo mi ćemo početi hapšenja ljudi koji su činili zločine nad Srbima. Mnogo, mnogo slučajnosti da bi se verovalo u njih. Tvrdim da bi Sarajevo sa velikom lakoćom moglo da napravi listu sa dvadeset hiljada imena, od novinara do političara, od takozvanih nacionalnih intelektualaca do vojnih rukovodilaca i da ih stavi na crvene poternice, sa mnogo više moralnih razloga. A BiH nije to uradila sa ljudima koji jesu podstrekavali rat i opravdavali ga“, kaže Žarko Korać, jedan od retkih političara koji ne podilazi glasačima, valjda ih zato i ima neveliki broj.

 
Radio Slobodna Evropa, 07.03.2011.

Peščanik.net, 07.03.2011.

Leave a Reply