Radio slobodna Evropa nastavlja da istražuje da li su autobusi preduzeća iz Srbije korišćeni za pripremu genocida u Srebrenici nad tamošnjim Bošnjacima. Prenosimo šta kažu svedoci iz Srebrenice, a šta oni koji se u Sarajevu i Beogradu bave prikupljanjem građe o zločinima u 90-im godinama.

Uprkos tome što su neki od svedoka srebreničkog genocida nad Bošnjacima govorili o autobusima iz Srbije koji su učestvovali u raseljavanju bošnjačkog  stanovništva iz Srebrenice, da su prevozili Bošnjake na mesta gde su masovno ubijani, u Srbiji o tome niko do sada nije javno progovorio. Niko nije istraživao kako su oni upotrebljavani i po čijem nalogu.

Munira Subašić iz Srebrenice potvrđuje za naš Radio priču o autobusima:

„Bila je Raketa Užice, bio je Beograd-trans, Strela Valjevo, gotovo svi autobusi su bili iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. To odgovorno tvrdim, to se i na snimku može videti . Znači, sve je pripremljeno, sve se znalo, sve se organizovalo. Organizator je bio Beograd.

Da li su ti autobusi bili upotrebljavani i za odvođenje na mesto likvidacije…

Munira Subašić: „..Naravno, za ubijanja naše dece. Čak šta više, držali su našu decu u autobusima po najvećoj vrućini, držali su ih satima i satima u Bratuncu… Znači, ubili su ih i žedne i gladne… Ja sam svedok svega toga, jer sam bila u Potočarima i videla sve.“

Zumra i Sabra dve srebreničke žrtve su takođe, svojevremeno (2. mart 2007.) u emisiji „Peščanik” rekle:

„Kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da se nije desila Srebrenica… Moram im reći da su u koloni autobusa koji su bili parkirani za srebrenički narod, bili svi iz Srbije. Bili su autobusi 7. juli Šabac, Strela Valjevo, Loznica, Raketa Titovo Užice… i dalje da ne nabrajam.”

Mi smo u našem progamu juče objavili jedno svedočenje u Srbiji. Ekskluzivno za naš program govorio je Miroslav Nenadić, dugogodišnji direktor bivšeg užičkog transportnog preduzeća koji potvrđuje da je Raketa poslala svoje autobuse za Srerebnicu i Žepu ali tvrdi da su se vratili pre masovnih ubistava, genocida nad tamošnjim Bošnjacima:

„Oni su vozili iz Žepe i Srebrenice tamo gde je narod hteo. Ima nekih, iz Žepe, na primer, koji nisu hteli da idu. Ali su oni razvozili jedno dva-tri dana i vratili se živi i zdravi. I svaki je mogao da ode sa tog terena jer je bilo dovoljno autobusa. Oni su se vratili dan pre nego što se posle to dogodilo u Srebrenici.

A kad ste čuli šta se dogodilo?

Miroslav Nenadić: Pa šta sam ja tu mogao?“

Predsednik Istraživačko dokumentacionog centra (IDC) iz Sarajeva Mirsad Tokača, međutim, nije mogao da se seti informacija o autobusima iz Srbije u obimnom materijalu o srebreničkom genocidu :

„Ja nisam imao saznanja te vrste. Mi imamo više od pet hiljada stranica različitih izjava, meni to nije ostalo u pamćenju. Govorim po sećanju. Možda bi se nešto moglo pronaći iz izjava svedoka. Ja nemam te informacije.”

U sudskim postupcima pred Haškim tribunalom je utvrđeno da su 11. jula 1995. autobusi i kamioni počeli stizati u Potočare, kako bi 25.000 žena, dece i starijih ljudi „prisilno preselili” na teritoriju pod kontrolom Armije BiH. Uporedo s tim, smatra se da su snage VRS-a „osmislile i provele plan eliminacije” vojno sposobnih muškaraca Bošnjaka.

„Muškarci su zatočeni, a njihove žene i deca ukrcani u autobuse i prisilno premešteni na teritoriju pod kontrolom Muslimana. To prisilno premještanje bilo je praćeno terorisanjem, ponižavanjem i krajnjom okrutnošću. Zatočeni muškarci odvedeni su iz Potočara na pogubljenje”, navodi se u presudi Momiru Nikoliću, ali se ne pominju autobusi iz Srbije.

Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo kaže da haška suđenja nisu nepobitno dokazala  priču o autobusima iz Srbije, ali da bi to moglo da se ispita.

„Ono što bi najlakše potvrdilo sve te navode, to je kada bi se pregledale sve te knjige javnih preduzeća i u Kraljevu i u Užicu i u Bajinoj Bašti i u Loznici i u Valjevu… zato što se svako izdavanje vozila, kamiona ili autobusa, uvek evidentira i uvek se u knjigama nalaze podaci o tome na koji način su angažovani, kome su dati na korišćenje, kada su krenuli, kada su vraćeni. Svi ti podaci postoje ali, prateći ova suđenja, još nisam videla da su prikupljeni i da se oni nalaze kao dokazni materijal.“

U samoj Srbiji niko nije pokušao da istraži kakva je bila u ratnim vremenima upotreba javnih preduzeća, poput ovih prevoznika, kaže Nataša Kandić i navodi primer Železnica Srbije i otmica grupe Bošnjaka u Štrpcima. Postoji dokumentacija koja je sačuvana i koja potvrđuje da je uprava železnica bila u dosluhu sa policijom u hvatanju takozvanih dezertera.

„Ono što bi bilo očekivano, to je da u jednom trenutku sazri ta potreba da se utvrdi koliko su javna preduzeća, firme po nalogu DB-a, MUP-a Srbije i političkih organa učestvovali u deportacijama, u unutrašnjem prinudnom raseljavanju stanovništva unutar Bosne, koliko u odvođenju zarobljenih lica na mesta likvidacije.“

Zoran Janić, publicista i prevodilac koji je javnosti poznat kao autor knjige „Tišina u Abardarevoj“ o žrvovanju RTS radnika u NATO bombardovanju 1999. godine, nedavno je napisao:

„Nemačke železnice su posle rata uputile javno izvinjenje Jevrejima zbog toga što su njihovi vozovi i kompozicije bili korišćeni za transport u konc-logore. Šta da radimo mi u Srbiji, pola veka kasnije, gde do nikakvog izvinjenja još nije došlo, utoliko pre ukoliko znamo da su autobusi kojima su srebrenički Bošnjaci prebacivani do mesta egzekucije, svi odreda bili odavde .”

Janić za naš program kaže da je poređenje sa Nemačkom samo na moralnom nivou, obim i sistematičnost zločina su naravno neuporedivi, ali da bi u Srbiji moralo da se otvori pitanje odgovornosti institucija koja su u ratnim 90-im godinama na različite načine bila upotrebljavana, pogotovo što je i nakon 95-te nastavljeno sa sličnim državnim zločinima, sada  u samoj Srbiji:

„Nije to problem direktora javnih preduzeća, to je problem države. To je problem institucija, zapravo. Ovde ne postoji volja na institucionalnom nivou da se suoči sa prošlošću. Taj konsenzus tišine i dan danas vlada. Navešću vam primer RTS-a ili primer ubistva vojnika u Topčideru. To su, takođe, državni zločini. Isto kao što je državni zločin Srebrenica. Kao i stotine drugih zločina.“

Narednih dana nastavljamo sa istraživanjima – da li je tačno da je mehanizacija iz Srbije korišćena za pripremu zemljišta za masovne grobnice i za zatrpavanje ubijenih.

 
Radio slobodna Evropa, 12.12.2009.

Raketini autobusi prevozili Bošnjake iz Srebrenice i Žepe

Peščanik.net, 12.12.2009.

TEMA – SREBRENICA