Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Pre neki dan u intervjuu je kancelar Šolc rekao da, jeste, Rusija zarađuje na gasu i nafti, posebno od Nemačke, ali ne može njima ništa da kupi u zemljama koje su joj uvele sankcije. Novinarka koja je vodila intervju je zapravo htela da pita da li se tim novcem finansira rat i uvoz iz trećih zemalja.

Šta se događa sa novcem koji se zaradi u izvozu? On se ili potroši na uvoz ili se uloži u strani novac, ako se drži u rezervi, ili u imovinu u inostranstvu. Pa ako se njime finansira vojska, to je preko uvoza za vojne ili, u ovom slučaju, ratne potrebe. Ukoliko nije moguće uvoziti i pogotovo ako nema uvoza robe za ratne potrebe, novac zarađen u izvozu se drži u rezervi stranog novca, ako ne može da se potroši na uvoz, a to je isto kao da je reč o ulaganjima u inostranstvu. Jedino je beskamatno ako se drži u novcu, a sa niskom kamatom, da bi se izbegao rizik, ako se rezerva drži u stranim, obično državnim obveznicama. Pa sav taj novac koji se zaradi, primera radi izvozom gasa Nemačkoj, završava bar jednim delom kao ulaganje u Nemačku.

Može naravno da se uvozi iz trećih zemalja. Iz Kine pre svih drugih. Pitanje je samo da li postoji odgovarajuća zamena za robu koja bi se inače kupila u zemljama koje sprovode sankcije. Naravno to je pitanje vremenski ograničeno, jer ako robe sada nema možda će je biti u budućnosti, jer ako se ne proizvodi u recimo Kini, a tu je ruski kupac, proizvodiće se sutra. Može takođe i ruska privreda da se osposobi da proizvodi to što ne može da se proizvede u Evropi ili Americi, posle određenog vremena. No, možda ni u jednom niti u drugom slučaju dok još rat traje.

To što spoljnotrgovinski višak nije od velike koristi Rusiji razlog je što je ona spremna da smanji prodaju gasa, pre svega, evropskim kupcima. Jer je verovatno bolje ne vaditi ga iz zemlje da bi se došlo do dolara i evra koji se ne mogu potrošiti u uvozu.

Dodatna posledica stranih prihoda koji se drže u rezervi jeste apresijacija rublje. Uz određena ograničenja kod menjanja rublji i dolare ili evre, smanjena je i tražnja za stranim novcem jer, opet, nema na šta da se troši, što se vidi u veoma velikom padu uvoza. Mogao bi strani novac da se ne drži u evrima i dolarima već recimo u juanima ili u nekom drugom novcu, na primer zemalja članica BRIKS, ali tu je problem u tome što sve te zemlje upravljaju svojim kursevima, što znači da je njihov novac vezan za dolar ponajviše, a manje i za evro. Kina ponajviše drži svoje rezerve u dolarima. I naravno u ulaganjima u drugim zemljama. Ovo poslednje, opet, i ne samo zbog sankcija, nije lako dostupno Rusiji.

Tako da jaka rublja nije izraz privredne snage već je pre svega posledica ograničenih trgovačkih i finansijskih mogućnosti Rusije.

Ovde možda ima smisla donekle ponoviti to što sam gore napisao o rezervama u stranom novcu ili o deviznim rezervama kako se uobičajeno kaže. Uzmimo da su srpske devizne rezerve negde oko 14 milijardi evra. Bile su gotovo 17 milijardi evra negde u jesen prošle godine (izvor podataka je tradingeconomics). Toliko je uloženo izvan zemlje kako bi se očuvao kurs dinara, jak dinar takoreći. To je jednako višegodišnjem iznosu neposrednih stranih ulaganja u srpsku privredu. Uz to, za razliku od stranih ulaganja koja nose značajan prinos, na deviznim se rezervama ne zarađuje veoma niska kamata zato što one moraju biti uložene u obveznice koje su praktično lišene rizika. Osim zlata, koje predstavlja rizično ulaganje, ostala su bezbedna, ali zato i neisplativa, da se tako izrazim.

Naravno razlika između rublje i dinara je u tome što ruska privreda ima suficit a srpska deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, inače obe ulažu dosta u strani novac da bi očuvale jačinu sopstvenog.

Novi magazin, 11.07.2022.

Peščanik.net, 16.07.2022.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija