Lutka Janez Janša
Foto: Božidar Slapšak

Nažalost, samo ovaj na slici. Prošloga petka, 31. jula, redovni protest imao je posebnu dramaturgiju. Prvo su na Prešernovom trgu pročitana dva anonimna govora o Janezu Janši, a onda se povorka, koja je opet narasla do nekoliko hiljada, uputila u kilometar udaljenu Rošku ulicu, do zgrade nekadašnjeg Vojnog suda. Tamo smo u leto 1988. protestovali protiv hapšenja četvorice (sa Janšom). Zadnji deo šetnje kretali smo se unatrag, pored natpisa za godine od 2020. do 1988, uz zvuke ondašnjeg panka. Ispred zgrade čekala je lutka Janeza Janše. Nevidljivi i odlični imitator održao je duhovit govor u kojem je Janša svojevoljno odstupio sa mesta premijera. Odlična organizacija i zamisao dali su protestu sasvim novi život usred grada, praznog zbog odmora i odsustva turista.

Protesti u Ljubljani sada imaju nekoliko scena: jedna je Trg republike, ispred skupštine, gde jedna grana pobunjenih petkom organizuje prostor kao kutiju za sapun u uglu Hajd parka: priča ko hoće i šta hoće. Ta vrsta slobode nije posebno atraktivna, tako da je publike malo, jedva nekoliko desetina do sto. Druga grana, koja se petkom okuplja na Prešernovom trgu, neuporedivo je popularnija: ona je performativna i šetačka, nikada nije manje od 3.000 ljudi, biciklista i pešaka zajedno. Njena podgrana skuplja se, uglavnom utorkom, ispred Ministarstva za kulturu. Zasedanja sekcija narodne skupštine započela su u Argentinskom parku, neka su u alternativnoj zoni na Metelkovoj ulici, neka u zapuštenoj bivšoj fabrici bicikla Rog. I to još nisu sve lokacije, ima i tajnih: Ljubljana je cela pobunjena.

Specifičnostima ljubljanske pobune, koja je ušla u četvrti mesec, treba dodati neke nove: podela pobunjenika na dve grupe je prva. Umesto želje da govore, pobunjenici u ogromnoj većini žele da im se nešto predstavlja, a svoje demokratske težnje ispoljavaju u jasno definisanom obliku skupštine. Druga grupa ulaže u slobodan govor, koji suviše često pada u zamke – recimo u novu buržujsku šizu da se deca ne vakcinišu. Njihova su dovoljno zaštićena, oni su dovoljno new-agevski, čemu briga za druge? I na toj sceni slobodu govora lekovito prekida muzika. Da li sve to znači da izjašnjavanje, verbalna borbenost i žrtvovanje za ciljeve više nisu deo želje za promenom i revolucije? Da li govornika-vođu zamenjuje režiser? Mislim da je reč o razumljivim strahovima, pre svega od mogućnih vođa. Drugo je strah od povezanosti sa postojećim strankama. Treće, u Sloveniji smo suočeni sa tako prostačkim i glupavim vodećim kadrom, da zahtevi moraju biti prvo trenutni i brzi, a onda se može razmišljati šire. Jasno je, naime, da se od ovih baš ništa ne može tražiti. Dobar primer za situaciju je akcija za očuvanje javne televizije. Ona sama izvesno ne zaslužuje ni divljenje, ni vatreno zauzimanje, ali su napadi na nju tako očiti, grubi i tupavi da naprosto nema druge. A onda, obrat – u opasnosti, javna televizija, inače „uravnotežena“, dakle uslužna prema krajnjoj Janšinoj desnici, počne da neguje istraživački pristup i načini nekoliko ključnih upada u korupcijsku tvrđavu vlade. Ne bih verovala da ću videti najneobičnije primerke inače spektakularne ljubljanske alternative kako ispred zgrade televizije kliču nezavisnosti medija i izražavaju solidarnost…

Ljubljanska pobuna pre svega je ispitivanje sopstvenih želja i namera. Šta hoćemo nije dakle očajničko pitanje, nego pitanje školskog rasporeda. Da bi se on uspostavio, treba se lišiti straha od škole. Polako, uz muziku, lutke, predstavu, bicikle, sretanje, pozdravljanje, osećaj bliskosti, uz sve mere fizičke distance. Društvenost su prvi krugovi na vodi, tok se tek stvara, brzaci su daleko, možda ih neće ni biti. Ne zaboravimo, počelo je sa simpatičnom kucom koja sa rečima o demokratiji na leđima trči po praznoj Ljubljani. Možda je sve zajedno zaista korisno i za druge slučajeve kada se uopšte ne može komunicirati sa vlašću koja je pokvarena, bolesna, glupa i prostačka… Ljubljanski slučaj specifičan je i po tome što policija, sem jednog slučaja nasilnog iznošenja demonstranata i birokratskog nasilja sa slanjem novčanih kazni, zapravo nije pokazala sve zube: a gluposti koje radi ministar unutarnjih poslova policajce na ulici prirodno usmeravaju u simpatije prema pobunjenicima.

Posle puna četiri meseca, možda je vreme da se počne razmišljati o uobičajenim sredstvima pobune – programima, povezivanjima i slično. No pre nego što pobuna postane politika, dobro je da škola što duže traje, i da mislimo pre svega šta će nas razveseliti u naredni petak.

Peščanik.net, 06.08.2020.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)