ljudi na vrtešci
Foto: Predrag Trokicić

Vučić u izbornu kampanju ulazi kao – opozicija. Može se to reći i ovako – Vučić u trku za predsednika republike ulazi kao svoj najozbiljniji protivkandidat. Da li Vučić na vlasti strepi od Vučića iz opozicije? Čitalac sumnja: Vučiću je svejedno da li će pobediti jedan ili drugi Vučić. Možda čitalac ipak greši. Moguće je da će nekom trećem Vučiću biti žao ako Vučić protivkandidat pobedi Vučića predsednika? Teško je spekulisati o tome šta je rascepljenom, raslojenom, razmnoženom Vučiću, jednom, drugom, trećem… u glavi. Umesto toga, hajde da vidimo pod kojim uslovima su dve Vučićeve kandidature – Vučića kao predsednika u trci za novi mandat i Vučića kao najozbiljnijeg kandidata opozicije u toj trci – uopšte moguće.

Uzmimo za primer, recimo, sednicu vlade od utorka 14. decembra. Kao predsednik, i republike i vlade, Vučić je vodio tu sednicu. Dakle, sa pozicije apsolutne moći on je demonstrirao silu nad kobajagi predsednicom vlade, ministrima i ostalima u sali. Sa iste te pozicije on ulazi i u kampanju za novi mandat predsednika republike, vlade… čega god što ima predsednika. Ali, na toj sednici on nije govorio kao osoba koja o svemu odlučuje dok ostali samo slede njegove naredbe. Naprotiv, sa najvišeg mesta vlasti, zapravo s one strane vlasti gde je iz institucija prebacio svu moć, on je progovorio kao ljuta opozicija. Njegovi potčinjeni greše, zemlja se raspada, on tobože traži njihovu odgovornost. Njegove reči trebalo je da budu melem za promrzle i neumivene uši žitelja Srbije, pod uslovom da je bilo struje da ih čuju.

Evo odmah i drugog primera. Posle višekratnog izlaska žitelja Srbije na ulice i puteve širom zemlje, Vučić je odlučno stao na čelo demonstranata. To što su se ljudi u Srbiji pobunili upravo protiv Vučića i njegovih zakona, nimalo nije smetalo Vučiću da podrži njihove zahteve i pritisne Vučića da ih ispuni. Vučić protivkandidat očito je procenio da Vučić zakonodavac ima slabe šanse na izborima, pa je rešio da slabosti suparnika iskoristi na najbolji mogući način tako što će zajahati na talasu narodnog nezadovoljstva. Za drugim, treći primer: Vučić protivkandidat uslovio je Vučića predsednika (svega) da naloži odbornicima u Loznici da izbace Rio Tinto iz prostornog plana, gde su ga stavili upravo po Vučićevom nalogu.

Ako bi čitalac još primera, za sad ih više nema. Sve ovo dogodilo se od kad su najavljeni izbori za april 2022. Pre toga, Vučić je bio sasvim zadovoljan radom Vučića predsednika. Ali, onda su došli na red novi izbori, pa su onda nezadovoljni (mada, nesrećni bi pre bila prava reč da opiše takozvano stanje nacije) ljudi izašli na ulice, pa je Vučić procenio da su izgledi na izborima Vučića predsednika znatno manji nego što je to bilo 2017, kada se Vučić, opet kao predsednik (vlade), kandidovao za predsednika (republike). A i te 2017. je morao da krade da bi postao predsednik, što znači da bi sad morao da krade mnogo više, što bi možda i bilo moguće da nije toliki svet izašao da demonstrira konačno bez straha pred Vučićevim batinašima. Vučić je onda sabrao dva i dva, i prešao u (svoju) opoziciju.

Kada podvučemo crtu – šta nam ovi primeri govore? Prvo, da ni sam Vučić, u onoj meri u kojoj je sopstveni protivkandidat, nije zadovoljan svojim radom. Ne samo što nije zadovoljan, on taj svoj rad ocenjuje kao katastrofalan, i gore od toga. (On sam kaže da bi se obesio kad vidi kako je radio.) Za nekog drugog političara (u onim proverbijalno srećnijim zemljama), takva samorefleksija bila bi dovoljna da se taj zauvek povuče sa svih pozicija i uopšte iz politike. Ali, jedan takav političar za Vučića je čisti amater. Svaki Vučićev neuspeh, svaka njegova loša odluka, svaka šteta koju je napravio u zemlji (danas) i izvan njenih granica (u devedesetima) samo je motiv više da se Vučić zadrži u politici i izbori (na svaki mogući nedozvoljeni način) za novu šansu da greši, promašuje, pravi štetu i unesrećuje ljude.

On će to uraditi tako što će postati najoštriji kritičar tekuće vlasti (na čijem je čelu) i kao takav tražiti da mu se ponovo da poverenje (ili da to poverenje ukrade, kao što je radio i do sada). Tako stižemo do prvog zaključka: da bi Vučić mogao da bude i kandidat (s mesta predsednika republike) i svoj protivkandidat, mora biti sposoban da se umnožava prostom (političkom) deobom. Čitalac se seća, kao kroz maglu, učio je to, valjda, u osnovnoj školi, na biologiji: tako se umnožava paramecijum (popularna papučica) – jednostavan, ako sam zapamtio, jednoćelijski organizam. Ne bih ovde pominjao paramecijum da nije te njegove jednostavnosti – to je dakle organizam bez diferenciranih delova, pa tako, pored ostalog, i bez mozga.

Što nas vodi ka drugom zaključku – ako se i (politički) umnožava kao paramecijum, nije Vučić bez mozga; bez mozga su oni koji to gledaju i dozvoljavaju. Ta kategorija papučica deli se na dve osnovne grupe. Prvu je lako identifikovati, a njeni reprezentativni predstavnici su svi oni iz prvog primera što su se zatekli u sali na takozvanoj otvorenoj sednici vlade. Koliko god bio oštro opoziciono nastrojen, Vučić nema srca da udari na sebe, to jest na Vučića predsednika, pa onda mlati oko sebe levo i desno po saradnicima što su radili isključivo ono što im on kaže. To je dakle jedan red nemih papučica. Drugi je u formiranju. Bilo bi dobro da se ne formira, ali… ko zna. Dakle, taj drugi red činili bi oni žitelji Srbije koji bi prihvatili kao politički realnu i razumnu opciju da je Vučić najbolja zamena za Vučića. Videćemo šta će biti.

Za kraj, i treći zaključak, koji se rubno naslanja na date primere i prethodna dva izvoda. Ranije je Vučić satirao opoziciju kao pretendenta na njegov – tako on to vidi – presto. Kada danas satire opoziciju, s mesta apsolutne moći Vučić čisti (da, da, večiti čistač) prostor i pravi mesta da bi na ispražnjenoj sceni mogao da zablista Vučić opozicionar. Nema ničega što bi o povučenim ili izmenjenim zakonima, te o energetskom kolapsu rekla opozicija, a da to neće ponoviti najoštriji Vučićev kritičar – Vučić. Samo, kada ponavlja ono što kaže opozicija, Vučić je nešto više od paramecijuma, ali ništa više od papagaja. Zato se opozicija mora diskvalifikovati i izbrisati. Što nas vodi ka krajnjoj slici politički podeljene Srbije, na čija se dva politička pola nalaze Vučić i Vučić.

Apsolutna moć s jedne strane i jednoćelijski organizmi s druge – to će biti Srbija ako Vučić pobedi na izborima 2022. Bilo kao predsednik, bilo kao svoj protivkandidat.

Peščanik.net, 16.12.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)