Dizajn: Peščanik

Dizajn: Peščanik

Pre nekoliko dana smo saznali da ćemo početkom decembra možda imati izbore u Beogradu. Ova vest nikoga nije iznenadila – posebno ako se pogledaju podaci o izborima u Srbiji od 2012. do danas. U tom periodu građani Srbije su glasali 2012, 2014, 2016, ali i sredinom 2017. Izuzev 2017, svi izbori su bili održani na više nivoa. U tom smislu, raspisivanje još jednih izbora samo pojačava utisak o patološkoj vezanosti vladajuće stranke za predizborne kampanje. Međutim, svojom prvom najavom beogradskih izbora, Srpska napredna stranka je otvorila dva važna pitanja – šta bi omogućilo izbore u decembru i kakvu ulogu bi u njima imao predsednik Srbije.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je najavio da će izbore omogućiti podnošenjem ostavke. Malo preciznije, on je rekao da će „najverovatnije podneti ostavku pre kraja mandata“, kao i da sa funkcije „odlazi nasmejan“. Međutim, nije jasno čemu bi doprinela ostavka gradonačelnika, ako uzmemo u obzir da bi redovni izbori u Beogradu svakako trebalo da budu održani za najdalje šest meseci. Naime, nakon što gradonačelnik podnese ostavku, Skupština grada ima još 30 dana da izabere novog gradonačelnika, nakon čega Vlada Srbije može raspustiti Skupštinu grada i uvesti privremenu upravu. Nakon toga, predsednica Narodne skupštine u roku od dva meseca raspisuje gradske izbore. Dakle, ako pogledamo mogućnosti i rokove koje postavlja zakon, možemo da zaključimo da ostavka gradonačelnika nema nikakvog smisla – čak i ako bi već danas bila upućena Skupštini grada (mada kolebanje Siniše Malog, odnosno „verovatnoća“ za podnošenje ostavke ukazuju da ćemo na konačnu odluku još sačekati). Dok svi zakonski rokovi proteku – već bi uveliko trebalo raspisati redovne izbore u Beogradu.

U tom smislu, možemo da zaključimo da najava ostavke Siniše Malog spada u uobičajenu SNS patetiku, ali i još važnije – da se izbori u Beogradu u decembru mogu održati ili zloupotrebom ili kršenjem zakona. Takođe, da je ovo pokušaj da građani makar za trenutak pomisle da je sadašnji gradonačelnik zaista na odlasku, iako njegov predsednik stranke kaže da mu je „žao što ga nije jače branio“, već se „povukao pod neviđenim pritiscima“.

Gradonačelnik Beograda je u izjavi sa početka teksta najavio i da „najverovatnije neće biti kandidat na narednim izborima“. Slično kao i kod podnošenja ostavke, sem što nije do kraja siguran u svoju izjavu, ona je sporna i sa još najmanje dva stanovišta. Siniša Mali verovatno zna da se gradonačelnik Beograda bira iz redova odbornika i da samim tim on ne može biti kandidat za gradonačelnika, već za odbornika u Skupštini grada. Takođe, ova najava je verovatno podjednako istinita kao i ona iz 2013. godine. Tada je Siniša Mali, nakon razrešenja Dragana Đilasa, preuzeo upravljanje privremenim organom koji upravlja Beogradom, ali je najavljeno da on ne pretenduje na mesto gradonačelnika. Kao što vidimo, četiri godine kasnije, on upravo sa tog mesta najavljuje odlazak i to sa osmehom na licu.

Bilo bi dobro znati šta je gradonačelniku Beograda najviše izmamilo osmeh tokom poslednjih godina – rušenje u Savamali i uništavanje dokaza o rušenju po instrukcijama gradskih organa, nerad i maltretiranje građana od strane Komunalne policije ili nerazjašnjene okolnosti koje se tiču njegove imovine (uključujući tu i sporno vlasništvo nad 24 stana u Bugarskoj i podatke o imovini gradonačelnika u Srbiji koji su proglašeni tajnom). Možda su smešne i javno iznete optužbe nekadašnje supruge gradonačelnika da je političkim uticajem obezbedio starateljstvo nad njihovom decom u sudskom postupku i sprovodio različite vidove nasilja nad njom, ili njene javno iznete optužbe da je organizovao bespravno rušenje u Savamali. Možda mu je čak smešno i to što je do pre neki dan objašnjavao pozitivni uticaj pevajuće fontane na Slaviji na Beograd, obrazlagao potrebu podizanja 30 jarbola sa srpskim zastavama širom Beograda (koji koštaju više stotina miliona dinara) i održavanja novogodišnje rasvete u Beogradu od oktobra do aprila. Smešno je valjda i što je do pre neki dan demantovao da Beograd na vodi tone i da će deponije u Vinči zapaliti Beograd. Nasmejalo je gradonačelnika i to što čelnici Beograda najavljuju smanjivanje izdataka za vrtiće, što je Beograd raskopan, blokiran i zatrpan smećem. Što službe kojima upravlja grad nisu bile u stanju da očiste zimske snegove, što je gradski prevoz prepolovljen, što on ne odgovara na novinarska pitanja. Što je planirao da premesti posmrtne ostatke Nikole Tesle u bogomolju i što se javnost uverila da je plagirao svoj doktorat. Sve je to, priznaćete, razlog za veliki osmeh gradonačelnika Beograda.

Tokom mentalnih priprema za ponovne izbore, moramo se ipak pozabaviti i neizbežnim predsednikom Republike. On je najavio da će njegova stranka „verovatno poslednji put izaći na izbore na listi s njegovim imenom“. Zakon ostavlja mogućnost da nosilac gradske izborne liste bude neko ko nije kandidat za odbornika (o opravdanosti ovog rešenja se sigurno može razgovarati). Međutim, poučeni ovogodišnjim izbornim iskustvom, kada je sadašnji predsednik Srbije učestvovao u izborima dok je istovremeno bio predsednik Vlade, ne možemo a da se ne zapitamo da li će se Vučić zadržati „samo“ na ustupanju svog imena izbornoj listi naprednjaka. Ne bi nas začudilo ni da se kandiduje za odbornika, najavljujući da će postati i gradonačelnik Beograda. Ako je bez posledica mogao da žonglira dvema najvažnijim izvršnim funkcijama, zašto to isto ne bi mogao da učini i sa predsedničkom i gradonačelničkom. Po principu – ko može više, može i manje.

Upravo na ovakvu mogućnost smo ovde upozoravali tokom predsedničke izborne kampanje, govoreći da predsednik Vlade ne može svoj rad podrediti privatnom i partijskom interesu – da je to u suprotnosti sa Zakonom o Vladi, Zakonom o agenciji za borbu protiv korupcije i Ustavom Srbije. Međutim, tada nijedna državna institucija nije reagovala, ostavivši prostor da Vučić potencijalno pretenduje na sve izvršne funkcije u zemlji – makar tako što će se za sve njih kandidovati. Tako bi se umišljena politička omnipotentnost predsednika Vučića i iživljavanje nad pravnom državom prirodno ujedinili. U tom smislu, proročki zvuče reči gradonačelnika Beograda smenjenog 2013. godine, koji je tada rekao da njegova smena sa čela Beograda pokazuje da zemlja „polako klizi u diktaturu i jednopartijski sistem“. Ispostavlja se da je Đilas tada bio za nijansu optimističniji nego što je trebalo – ne postoji jedna partija, već samo jedan čovek.

Peščanik.net, 28.09.2017.