Od početka krize u Evropskoj uniji postoji razumevanje da ona nema ni institucionalna niti politička antikrizna sredstva. Određen novac se može koristiti uz program Međunarodnog monetarnog fonda kako bi se pomogla antistabilizaciona politika zemalja koje nisu članice monetarne unije, pa i zemalja kandidata i potencijalnih kandidata, ali se monetarna unija, evrozona, zasniva na pretpostavci da do makroekonomske krize ne može doći, te nema ni potrebe za stabilizacionom politikom. Stoga se zemlje članice monetarne unije sada nalaze pred izazovom da izgrade dodatni institucionalni okvir koji bi omogućio upotrebu antikriznih mera.

To, pre svega, podrazumeva povećanu fiskalnu međuzavisnost. Reč nije samo o strožim fiskalnim pravilima već i mnogo više o zajedničkoj odgovornosti za javne dugove zemalja članica. Da bi taj fiskalni ugovor, kako se trenutno naziva, bio prihvatljiv, potrebno je da se precizno ustanovi ko za čije ponašanje i u kojoj meri odgovara. Ili, drukčije rečeno, koji će poreski obveznici plaćati tuđe dugove, pod kojim okolnostima i u kojoj meri.

Ovde je korisno ukazati na iskustvo Jugoslavije, koja nije bila u stanju da odgovori na ta pitanja. Najbolje rešenje je zajednički ili centralni budžet, jer on može da se koncipira da zapravo postane jedno veliko osiguravajuće društvo. Tako da, u stvari, ta zajednica rizika obezbeđuje solidarno plaćanje troškova. Jugoslavija nikada nije mogla da postigne dogovor o takvoj fiskalnoj zajednici, pa iako je imala relativno jasna budžetska pravila, nije mogla da se odupre rastućem nezadovoljstvu sviju zbog uverenja da plaćaju tuđe obaveze.

U EU i u evrozoni ne postoji interes da se obaveze prenesu na poreskog obveznika monetarne unije, pa se gaji nada da se to može postići ugovorom o fiskalnoj odgovornosti. To bi moglo biti dovoljno kao antikrizna mera, ali za opstanak je potrebna fiskalna integracija i demokratija. Kao što smo naučili posle propasti Jugoslavije.

 
Blic, 07.12.2011.

Peščanik.net, 07.12.2011.