Soviet ghosts by Rebecca Litchfield http://goo.gl/YSkqAm

Soviet ghosts by Rebecca Litchfield goo.gl/YSkqAm

Kada će nam biti bolje? Ko se još seća knjige „prvog demokratskog“ ministra finansija Srbije, Božidara Đelića (kao i samog Đelića) – sa istoimenim nazivom. Ali, pitanje je sve „aktuelnije“. I akutnije.

Po rečima ministra finansija Dušana Vujovića – za oko tri godine. Toliko će, naime, po Vujovićevim rečima biti potrebno da se „brod Srbije okrene“ i postojano zaplovi u pravom smeru. To jest, toliko će još biti zamrznute penzije i plate u javnom sektoru.

Po rečima Vujovićevog Vučića, međutim, bolje će nam biti praktično već sutra. Neumoran, kakvim ga je Bog dao, predsednik Vlade je na predizbornom skupu u Mionici – odakle je odmah produžio za Lučane, gde se 28. decembra takođe održavaju lokalni izbori – najavio „boljitak već za 2015. godinu, iako su stručnjaci MMF-a taj boljitak prognozirali za 2016. i 2017. godinu“.

Šta god da su „stručnjaci MMF-a“ predvideli, premijer je o neposrednoj budućnosti mogao da se obavesti i iz dokumenta koji je sastavila njegova vlada, tj. iz (obrazloženja) budžeta za dotičnu, 2015. godinu. A tamo, crno na belo, piše da će BDP dogodine biti manji za 0,5 odsto nego ove, lična potrošnja za tri, a državna za preko sedam odsto manja.

I – kome sad čovek da veruje? Vučiću ili Vujoviću? Ili sopstvenim očima? Logično je da će birač da veruje Vučiću, ali kako onda građani da veruju budžetu? Prosvetari, recimo.

Budžet nije Božić Bata, ali nije ni samo, pa ni pre svega, suma brojeva, knjiga prihoda i rashoda; u njemu se ogleda ekonomska politika i strategija jedne zemlje. Upravo kada se na njega tako gleda, budžet za 2015. godinu ne uliva poverenje i ne budi optimizam. Ne po svom osnovnom opredeljenju – da se smanje državni rashodi i fiskalni deficiti – nego po nekim pretpostavkama i mehanizmima da se proklamovani ciljevi ostvare.

Dakle, dobra je i prihvatljiva namera da se deficit sa ovogodišnjih 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda smanji na šest odsto iduće godine, ali nije za pohvalu što to u budžetu – ne piše. U budžetu, naime, piše da će deficit biti 160, odosno 190 milijardi dinara (kad se doda otplata dugova javnih preduzeća), jer se u obzir uzima samo država u užem smislu a ne i drugi troškovi (lokalne samouprave, socijalni fondovi, „Putevi Srbije“); kad se, pak, i sve to uzme u obzir, deficit se penje na – 230 milijardi. Za svašta se našlo mesta na 2004 strane koliko ima ovogodišni budžetski paket, za svakakve sitnice i mnogo potpuno suvišnih stvari, ali za neke osnovne stvari koje bi građanima, kao i poslanicima razume se pre svega, pružili jasnu sliku javnih finansija Srbije, za to nije bilo mesta. Uvođenje programskog budžeta u mnogome liči na uvođenje Bolonje na Beogradski univerzitet: isti sadržaj, drugo pakovanje. To je prva stvar koja budi – pesimizam.

Drugo, nedostaje fiskalna strategija. Po Zakonu o budžetskom sistemu, Vlada je u obavezi da načini fiskalnu strategiju za naredne tri godine, ne samo, dakle, za 2015, nego i za 2016. i 2017. godinu. Kao što mu i ime kaže, reč je o strateškom dokumentu u kome se formulišu srednjoročni ciljevi, ali, još važnije, i mere za njihovu realizaciju. Tek je na osnovu toga moguće doneti kompletnu i pouzdanu ocenu budžeta za 2015. godinu.

Kada se, međutim, ti ciljevi i sredstva (na osnovu nekih „zaobilaznih“ saznanja) „rekonstruišu“, ispostavlja se da su i jedni i drugi pod velikim znakom pitanja. Kada se radi o osnovnom (numeričkom) cilju – smanjenju deficita sa ovogodišnjih 7,5 na 3,5-4 odsto 2017. godine – onda on nije dovoljan. Ako se želi da Srbija za tri godine postane ekonomski stabilna zemlja, sa podnošljivim javnim dugom, potrebno je da budžetski deficit u naredne tri godine bude oboren na tri odsto BDP-a.

Sa druge strane, kad je reč o pretpostavkama, odnosno merama za ostvarenje postavljenog cilja, opet se pojavljuju brojne sumnje i rezerve. Recimo, rast BDP-a u 2016. godini od 1,5 odsto, po mišljenju ekonomista je vrlo optimistički postavljen. Drugim rečima, mala je verovatnoća da se to zaista dogodi. A ako je nerealan BDP, i svi drugi pokazatelji nerealno su izračunati.

Takođe, nema nikakvih garancija da će doći do restruktuiranja javnog sektora. Nema jasnih i preciznih planova, nema čvrstih rokova, subvencije su smanjene samo seljacima… A bez toga – džabe smo krečili. Konačno, a s prethodnim povezano, prema budžetu – i kao što se nedavno otelo ministarki državne uprave Kori Udovički – iduće godine bi broj zaposlenih u javnom sektoru trebalo da se smanji za oko 25 hiljada. Bar pola od toga, međutim, čine oni koji će otići u penziju, od kojih bi, opet krajnje grubo govoreći, bar za polovinu trebalo naći adekvatne zamene. Biće, dakle, potrebno mnogo umešnosti i odlučnosti da se ne popusti pred (vidimo to i ovih dana) narastajućim socijalnim nezadovoljstvom, a još više da to kadriranje ne bude rukovođeno partijskim nego stručnim kriterijumima. Tim pre što praksa iz poslednjih godina ne ukazuje da bi tako nešto moglo da se dogodi.

Konačno, nije bilo nikakvih posebnih razloga da bruto domaći proizvod Srbije ove godine bude za dva odsto manji nego prošle. Tačnije, poplave su tome doprinele sa oko pola odsto; sve ostalo, uključujući i neshvatljivo zakašnjenje u obnovi, naših je ruku delo.

Peščanik.net, 22.12.2014.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)