Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Žao mi je što vam kvarim letnju zabavu, ali moram da vas podsetim da ovom zemljom upravljaju desničarski manijaci koji rade na rušenju parlamentarne demokratije. To su objavili glasno i jasno: ukoliko se parlament izjasni protiv brexita bez sporazuma, vlada Borisa Johnsona će pokušati da ignoriše volju parlamentaraca.

Ako budu primorani da pristanu na izbore, učiniće to na način koji će pokrenuti katastrofalnu krizu, gurnuti stotine hiljada malih biznisa u crvenu zonu i izazvati kolaps funte. Postupci vlade koju predvodi osoba koja je jednom izjavila: „zabole me za bisnis“, uništavaju ne samo britanske firme, nego i demokratiju i civilno društvo.

Pitanje je šta ćemo preduzeti u vezi sa tim. Posle razgovora sa vodećim progresivnim političarima koje muči ista dilema, spreman sam da izložim neka od mogućih rešenja, kao i redosled i put njihove implementacije. Na raspolaganju nam je više mogućnosti, ali nema čarobnog štapića, jer smo ograničeni razmerama zahvata i preostalim vremenom.

Prvo, kada se 3. septembra parlament ponovo okupi, odmetnici iz redova torijevaca koji žele ostanak u Evropi treba da se pridruže opozicionim partijama u pokušaju da preuzmu kontrolu nad dnevnim redom (koristeći važeću uredbu br. 14). Takođe treba da pripreme kratak i jasno formulisan nacrt zakonskog akta kojim se onemogućuje izlazak bez sporazuma. Poznato mi je da se razgovori o tome uveliko vode – ali mislim da plan treba obnarodovati pred glasačima i partijskim članstvom.

Laburiste ništa ne sprečava da prvog dana zatraže izjašnjavanje o poverenju vladi. To i treba da urade, mada taj pokušaj verovatno neće dati rezultate.

Nema garancija da će nezavisni bivši laburisti ili poslanici kao što su John Mann ili Kate Hoey glasati za predlog. Odmetnici u redovima torijevaca svakako neće glasati protiv vlade dok ne budu iscrpljene sve druge opcije za preuzimanje kontrole nad parlamentom. Uprkos tome, predlog treba izneti i istovremeno preuzeti kontrolu nad dnevnim redom zasedanja: mučan prizor pokušaja Chukka Umunne, Joa Swinsona, pa i Philipa Hammonda da odbrane Borisa Johnsona doneće laburistima bar još pet procentnih poena.

Ako gambit za preuzimanje dnevnog reda uspe i ako donji dom usvoji zakonodavni akt kojim se isključuje mogućnost brexita bez sporazuma, veoma je verovatno da će Boris Johnson pokušati da se suprotstavi. Kada to uradi, veliki broj liberalno nastrojenih konzervativaca koji se protive izlasku dobiće dovoljan razlog da glasaju za njegovu smenu. Zbog toga je veoma verovatno da će ubrzo doći do drugog glasanja o poverenju, što je najsigurniji put do rušenja sadašnje vlade.

Tako će se otvoriti nove mogućnosti za laburiste i druge progresivne partije. Opozicija bi dobila 14 dana da formira vladu. Kao lider opozicije, Jeremy Corbyn bi trebalo da dobije prvi mandat za sastavljanje manjinske vlade uz podršku ostalih opozicionih snaga. Sudeći po glasovima koji dolaze iz redova liberalnih demokrata i odmetnutih torijevaca, oni na to najverovatnije ne bi pristali, ali opet vredi pokušati.

Takva vlada bi imala krajnje sužen mandat: da usvoji jednogodišnji budžet za okončavanje programa mera štednje (za to zasad ne postoji međupartijski konsenzus), da zatraži novo odlaganje od EU i da organizuje drugi referendum u roku od 6 meseci.

Pošto liberalni demokrati i odmetnuti torijevci u bilo kom trenutku mogu lako uskratiti podršku Corbynu ili zahtevati vršenje nadzora preko odbora ako ne i iz samog kabineta, njihove pritužbe da se Corbynu „ne može verovati“ i strahovanja od njegove državne strategije su ovde bespredmetni. Ipak, oni mogu uspešno blokirati manjinsku laburističku vladu.

U tom slučaju rezervni plan je privremena koaliciona vlada sa gore opisanim programom: budžet, odlaganje, referendum. Ne vređajte inteligenciju glasača nazivajući je „vladom nacionalnog jedinstva“ – jer zemlja je duboko podeljenja, a njen mandat ne bi trebalo da uključuje ništa osim budžeta, odlaganja i referenduma.

Da li bi Corbyn trebalo da se nađe na čelu te koalicije – to je trenutno manje važno: verujem da on ne bi želeo da vodi kabinet sastavljen od predstavnika različitih partija. Možda bi najbolji premijer bio neki od laburističkih poslanika iz zadnjih klupa ili, u najgorem slučaju, progresivni pripadnik viših ešalona Doma lordova.

Laburisti treba da zapamte jednu stvar: čak i ako Laburistička partija završi na čelu koalicione ili manjinske vlade, pre održavanja opštih izbora ona neće dobiti priliku da „napravi sopstveni sporazum o brexitu“. Ta fantazija kojom se još bave neki od sindikalista u okviru priprema za partijski kongres je zabluda koje se treba osloboditi. Jedini sporazum koji se trenutno nalazi na stolu jeste onaj koji su sačinili Theresa May i Barnier, a njegove eventualne izmene može predlagati jedino EU. Manjinska laburistička vlada ne bi imala mandat za rad na novom sporazumu i to ne bi smela ni da pokušava.

Ipak, ako dođe do prevremenih opštih izbora, bilo kakav pokušaj kalkulisanja i predomišljanja u vezi sa željenim ishodom brexita bi bio fatalan za laburiste. Corbyna bi progutali, prvo TV i radio voditelji, a onda i politički oponenti u debatama.

Pozicija laburista se promenila: laburisti se sada zalažu za drugi referendum za postizanje bilo kakvog sporazuma i spremaju se da glasaju za ostanak. Do početka septembra Corbyn bi morao jasno objaviti da će se u slučaju opštih izbora laburisti programski opredeliti za ostanak u Evropi, ali će konačnu odluku o tome prepustiti glasačima na referendumu koji bi se organizovao u roku od 6 meseci od preuzimanja dužnosti.

Ne možemo čekati na partijski kongres da se donese odluka o tome: ako se skup u Brajtonu pretvori u opštu tuču između levičara koji traže izlazak, unionista, blerita i internacionalističke levice, od izborne kampanje neće biti ništa.

Izvesno je da bi prevremeni izbori bili neka vrsta referenduma o našem odnosu prema Evropi. Armija laburističkih aktivista spremnih za kampanju ne bi mogla podneti nova kolebanja; već su dobro uplašeni iskustvom kampanje za evropske izbore, kada su im nekada progresivni laburistički glasači zatvarali vrata pred nosom.

Zato u slučaju prevremenih izbora laburisti treba da nastupe sa fokusiranim levičarskim programom vlade čiji planovi za EU uključuju ostanak i transformaciju, kao i ponudu novog referenduma najkasnije do marta.

Na takvoj platformi laburisti treba da pokušaju da isposluju pakt o nenapadanju sa Zelenima, Plaid Cymru i SNP. To neće biti jednostavno, ali primarni cilj te taktike je pre svega da pokaže glasačima ko je ozbiljan u nameri da spreči izlazak bez sporazuma i odbrani demokratiju, a ko nije. Razgovori koje je Tom Watson vodio sa Joom Swinsonom, kao i istraživanja obavljena u okviru kampanje Glas naroda, pokazuju da bi praktičan ishod takvih izbornih paktova mogao biti sledeći.

Prvo, partije bi pokazale da će vatru usmeriti na torijevce, Nigela Faragea i njihove rasističke mentore iz Amerike, a ne jedni na druge. Drugo, partijska mašinerija bi dala jasna uputstva u vezi sa kandidatima na usaglašenim zajedničkim listama. Treće, tamo gde je to moguće, resursi za vođenje kampanje bi se udružili – za laburiste i levo krilo Zelenih to bi trebalo da bude lako izvodljivo. Kao što sam već govorio, laburisti treba da ponude Caroline Lucas mesto u kabinetu u senci i važno ministarsko mesto ako dođe do formiranja vlade.

Da ne bude nikakve zabune: za sva škotska mesta u parlamentu koja sada zauzimaju torijevci SNP je više nego ozbiljan izazivač. Od 50 vodećih sedišta sa izbornih mesta sa minimalnom razlikom u samoj Engleskoj – koja trenutno pripadaju torijevcima – Liberalni demokrati bi verovatno osvojili tek 5, dok bi 43 izvesno završilo u rukama laburista. Laburisti u Velsu mogli bi oduzeti torijevicma pet mesta. Jedino u Dvajfor Merionedu, odakle nam dolazi Liz Savile Roberts, laburisti nemaju šansi.

Stranka za Brexit je mačka u džaku. Ako Farage odluči da izvede kandidate samo tamo gde su laburisti jaki, prepuštajući Johnsonu sve ostalo, imaćemo sreće ako torijevci završe sa većinom manjom od 50. Ako ostane odlučan u nameri da podeli ksenofobične glasače, to će laburistima olakšati borbu u Midlandsu – ali takva mogućnost ne sme biti izgovor da se ne pripremimo za najgori mogući scenario.

Cena poraza i izgledi da izgubimo prevremene izbore daleko su veći nego u vreme Therese May – zato taktika mora biti prilagođena. Šta god da se dogodi, ja lično ću i dalje nastojati da pomognem da promena dođe odozdo. Naravno, bilo bi bolje ako bi partijski lideri unpared sklopili i obnarodovali jasan sporazum.

Ako izborni pakt na kraju dovede do formiranja vlade koju čine laburisti, SNP i Zeleni, još bolje, jer bi takva vlada imala mandat za važne ustavne promene.

Progresivni glasači u Britaniji ne treba da imaju nikakvih sumnji o visini uloga u ovoj igri: možemo postati kolonija bolesnog i nasilnog društva koje Trump gradi u Sjedinjenim Državama ili možemo postati vodeća (i vojno odlučujuća) sila u Evropi, bilo unutar EU, u okviru jedinstvenog tržišta ili u bliskom savezu sa njim. Paradoksalno, Trumpova pretnja i razmere onoga što bi Trumpov i Johnsonov trgovinski sporazum mogao učiniti britanskom civilnom društvu čini razlike između punog članstva i EEA manje važnim u ovom trenutku.

Ako se ne slažete sa planom, molim vas da mi kažete kako nameravate da zaustavite izlazak bez sporazuma, kako ćete osigurati laburističku vladu i – što je najvažnije – kako ćete sačuvati britansku demokratiju od udara iz Vajthola. Možda ćete reći, „Bio sam laburistički tribalista čitav svoj život, ne mogu ovo da gledam“ – ali meni je muka od slušanja takvih izjava iz usta političara i sindikalnih lidera.

To praktično znači da bi radije izabrali komemorativnu ploču za veliki i propali eksperiment levičarske Laburističke partije nego da pokušaju da poraze torijevce i radikalnu desnicu kroz političku borbu.

Ako se slažete, razgovarajte sa svojim poslanikom, razgovarajte sa ljudima oko sebe bez obzira na partijsku pripadnost, razgovarajte sa aktivistima drugih progresivnih partija. Ako vaš poslanik kaže, „Ja sam tribalista i muka mi je od referenduma“, uskratite mu glas, smenite ga.

New Statesman, 15.08.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 22.08.2019.

BREXIT