Predsednik vlade Aleksandar Vučić održao je u ponedeljak, 27. oktobra 2014, 30-minutno predavanje na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE), u okviru programa gostujućih predavača Centra za jugoistočnu Evropu (LSEE). Tokom prethodnih godina LSEE je ugostio brojne političare, komentatore i akademce kako iz naše tako i iz susednih zemalja, kao što su Nikola Poposki (ministar spoljnih poslova Makedonije), Tanja Miščević (glavni pregovarač Srbije za EU), Zoran Milanović (predsednik vlade Hrvatske), Ognjen Pribićević (ambasador Srbije u Londonu), Igor Lukšić (ministar spoljnih poslova Crne Gore), Ivo Josipović (predsednik Hrvatske), Vuk Jeremić (ministar spoljnih poslova Srbije), Mimoza Kusari-Lila (zamenik premijera Kosova), Agron Barjami (urednik prištinske Koha Ditore) i mnogi drugi. Stoga, premijerovo gostovanje na londonskoj školi ni po čemu nije bilo istorijsko, već samo jedno u nizu predavanja javnih ličnosti iz regiona. Ipak, nijedno od ovih gostovanja, ispostaviće se, nije bilo kontroverzno koliko nastup Aleksandra Vučića.
U izjavi za Dnevnik RTS-a Vučić je skromno izjavio da je “izlaganje premijera Srbije pratilo više ljudi nego predavanja petnaest nobelovaca koji su tu govorili” i potvrdio da je odmeravanje snaga sa nobelovcima naprednjacima odista u krvi; setimo se poređenja Nebojše Stefanovića sa čuvenim Džonom Nešom (“Blistavi um”). Istini za volju predavanje je bilo posećeno, što je normalno za gostovanja predsednika vlade bilo koje države, a zasluge pripadaju i građanima Srbije. Oni su, u doba smanjenja zarada, deo svog novca iz budžeta investirali za plaćanje usluga lobističkih aktivnosti Bell Pottinger-a, kontroverzne britanske PR kompanije koja stoji iza mnogih “istorijskih” uspeha Aleksandra Vučića u inostranstvu, pa tako i ovog tokom britanske turneje.
Mediji u Srbiji su (senzacionalistički) preneli vest o incidentu sa Nikolom Sandulovićem i njegovom advokaticom, koji su u drugom delu predavanja postavili nekoliko pitanja Vučiću – u vezi sa medijskom cenzurom u Srbiji, prethodnom izbornom krađom, kao i pretnjama ubistvom koje je Sandulović navodno dobio od Vučića, a za koje tvrdi da ima dokaze na CD-u koji je ponudio organizatoru skupa da pusti okupljenima. Malo se, međutim, čulo u našoj javnosti o samom sadržaju Vučićevog predavanja, koje je obilovalo opštepoznatim informacijama i, u pojedinim delovima, bilo krajnje neuverljivo.
Dobar deo tog 30-minutnog govora sastojao se od ponavljanja dobro poznatih stavova, kao što su (1) opredeljenost Srbije da ide ka Evropskoj uniji, (2) neodustajanje od bliskih odnosa sa Rusijom, (3) rešenost da se krene u reforme i fiskalnu konsolidaciju, (4) konstatacija da je AirSerbia najbolja regionalna avio kompanija i da odlično posluje (što je naišlo na podsmeh u publici), (5) rešenost Vlade da se bori za zaštitu ljudskih prava, itd.
Otvarajući temu o optužbama zbog sveprisutne cenzure, Aleksandar Vučić je istakao da u Srbiji nema cenzure, jer politički motivisano ukidanje emisija nije moguće u komercijalnim medijima. Ipak, ovaj stav je u suprotnosti sa onim što je i sam govorio dok je bio u opoziciji, optužujući vlast da kontroliše i cenzuriše iste te privatne medije, od elektronskih do štampanih. Međutim, mnogo interesantnija je bila ekskluziva koju je Vučić odlučio da podeli sa prisutnom publikom – da Sarapin „Problem“ prelazi na Pink, što je, prema njemu, pokazatelj da nisu bile tačne optužbe o cenzuri ove emisije na Studiju B (koje je više puta izrekao i sam voditelj Predrag Sarapa). Dodatnoj tragikomičnosti ovakvog obrazloženja doprineo je i Vučićev komentar da se radi o „vrlo značajnoj emisiji“, iako je, podsećamo, prethodno u domaćoj javnosti na sledeći način komentarisao Sarapin slučaj: „Pa zar vi mislite da meni može da naudi jedna takva (beznačajna – prim.aut.) emisija; što bih je ja ukidao?“. Ostaje nejasno kako je za tako kratko vreme Sarapina emisija prešla put od „beznačajne“ do „vrlo bitne“, i zašto je premijer primer sa Pinkom smatrao toliko značajnim da je vredan pomena na predavanju u inostranstvu.
Na LSE-ju, Vučić se prisetio i svojih skromnih dana, podsećajući kako je kao mladić radio u Londonu za „dve funte, kod Indijca“, koji mu je, pretpostavljamo zahvaljujući marljivosti, „dao povišicu na dve i po funte po satu rada“. Takođe skromna je bila i opaska da se nakon povratka iz Velike Britanije upisao na Pravni fakultet, na kojem je (kako on lično misli) bio jedan od najboljih studenata u generaciji. Skromnosti radi, Vučić nije propustio priliku da svega šest puta tokom 30 minuta svog izlaganja podseti prisutne kako Srbija ili on čine nešto „po prvi put u istoriji“.
Kao dokaz da Srbija ne snosi krivicu za dešavanja na fudbalskom meču Srbija-Albanija, Vučić je naveo podatak da je UEFA proglasila službeni rezultat od 3:0 u korist Srbije „zbog albanskog drona“, čime se, zaključio je on, ispostavlja ko je zapravo bio krivac za incident. Premijer je, moguće zbog manjka sna (primetno je bilo da govori sa poteškoćom, tiho i sporo), bio dekoncentrisan te je greškom izneo ovaj netačan podatak – Albanija je naime kažnjena službenim rezultatom zbog neizlaska njenih igrača na teren.
Tokom dela sa pitanjima publike, Aleksandar Vučić nije prihvatao svoju, niti odgovornost Vlade, za sve težu situaciju u vezi sa medijima. Tako je, nakon zapažanja prvog govornika iz publike da je „medijska situacija u Srbiji poslednji put bila ovako loša kad je… baš on bio ministar infromisanja“, Vučić je lakonski odgovorio: „Nemate dokaze da sam ja odgovoran ili da sprovodim cenzuru“. O pitanjima Nikole Sandulovića i njegove advokatice bilo je moguće čitati u medijima (ili videti snimak). Uz dužno poštovanje analitičkih sposobnosti Dragana J. Vučićevića, koji se zapitao kako je moguće da Sandulović „upadne na predavanje“, ulaz je bio dostupan svim zainteresovanima i pored jakog obezbeđenja nije bilo moguće ući u zgradu, niti u amfiteatar, bez ulaznice. Ova razmena reči između Vučića i Sandulovića nije propraćena izbacivanjem iz sale, niti prekidom predavanja.
Da granice, izgleda, ne predstavljaju prepreke za botove, posvedočila je i konstatacija jednog momka iz publike koji je doleteo za London istim avionom kao i premijer i bio prijatno iznenađen da članovi Vlade putuju ekonomskom klasom. Na ovako teško “pitanje” koje to i nije, odgovor je bilo nemoguće dati, ali je zato ono uspelo da evocira uspomene iz prošlosti, koje se tiču predsedničkih putovanja Borisa Tadića (detaljnije ovde).
Sve u svemu, predavanje Aleksandra Vučića bilo je traljavo, u delovima čak i neprikladno, naročito tokom ubrzanog iščitavanja napisanog teksta. Ne baš sjajni utisci prisutnih – delom građana koji se interesuju za politiku i javne poslove u regionu, delom studenata koji su prisustvovali, pokazatelj su da Vučićev nastup nažalost nije bio uverljiv. Čini se da premijer, ipak, mora više da poradi na svojoj komunikaciji sa spoljnim svetom, a posebno sa obrazovanom populacijom, koja se ne može tako lako izmanipulisati kao tradicionalno domaće biračko telo.
Peščanik.net, 29.10.2014.
