Američki diplomatski kor svakog aktera brzo svrstava ili u prijatelje ili u neprijatelje. Saudijski kralj Abdulah? Prijatelj: Abdulah ne podnosi svoje iranske susede, a o režimu mula prezrivo kaže da „nema sumnje da sa njima nešto ozbiljno nije u redu“. A njegov saveznik, šeik Bin Zajed iz Abu Dabija? I on je prijatelj. On smatra da je „skorašnji konvencionalni rat sa Iranom očigledno bolje rešenje od dugoročnih posledica nuklearno naoružanog Irana“.
Izaslanici državne sekretarke Hilari Klinton čuli su za jednog specijalnog „iranskog posmatrača“ u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu, koji prenosi priču o svađi na sednici iranskog Vrhovnog nacionalnog saveta bezbednosti. Razjareni šef revolucionarne garde Muhamed Ali Džafari navodno se sporečkao sa Mahmudom Ahmadinedžadom i ošamario ga, jer je ovaj konzervativni predsednik počeo da govori o slobodi štampe.
Ovakva iznenađenja iz američke diplomatske arhive dominiraće naslovnicama narednih dana, kada New York Times, londonski Guardian, pariski Le Monde, madridski El Pais i nemački Spiegel počnu da objavljuju dragocena tajna dokumenta Stejt departmenta. Tu ukupno ima 243.270 diplomatskih depeša, koje su američke ambasade slale Stejt departmentu, kao i 8.017 direktiva koje je Stejt department slao svojim diplomatskim ispostavama po svetu. Tokom narednih dana, u seriji istraživačkih članaka, ove novine će pokazati kako Amerika teži da upravlja svetom. Za američku spoljnu politiku, to je pravi politički kolaps.
To je prvi put u istoriji da jedna velesila izgubi kontrolu nad toliko velikom količinom osetljivih informacija. Ovi podaci mogu rasvetliti temelje na kojima počiva američka spoljna politika. Poverenje američkih partnera u tu državu nikad ranije nije doživelo ovakav potres. Sada su obelodanjeni njihovi privatni stavovi i preporuke Amerikancima – kao i prava mišljenja Amerikanaca o njima.
Na primer, možemo pročitati da je nemački ministar odbrane, Karl-Teodor zu Gutenberg, prema nekim anketama najomiljeniji političar u Nemačkoj, u razgovoru sa američkim diplomatama otvoreno kritikovao svog kolegu iz vlade Gida Vestervela, pa ga je čak i cinkario. Ili da državna sekretarka Klinton traži od svojih ambasadora u Moskvi i Rimu da je obaveste ima li istine u glasinama o privatnim poslovnim vezama Silvija Berluskonija i Vladimira Putina – što oni odlučno demantuju.
Američki ambasadori umeju da budu nemilosrdni u ocenama zemalja u kojima borave. To im je posao. Kenija? Korupcionaška močvara koja se proteže čitavom državom. Petnaest visoko rangiranih kenijskih zvaničnika već ima zabranu putovanja u Ameriku, a skoro svaka rečenica u izveštajima ambasade prezrivo govori o predsedniku Mvaiju Kibakiju i premijeru Raili Odingi.
Ni Turska nije prošla bolje u depešama. Premijer Redžep Tajip Erdogan, tvrdi se u depešama, vlada uz pomoć nesposobne savetničke kamarile. Diplomate iz ambasade u Ankari opisuju državu kojoj se sprema islamistička budućnost – a članstvo u Evropskoj uniji neće biti njen sastavni deo.
Portparol Bele kuće je predstojeće objavljivanje dokumenata na sajtu WikiLeaks ocenio kao „bezobzirno i opasno“. Depeše, koje sadrže „otvorene i često nepotpune informacije“, ne predstavljaju zvaničnu politiku i ne utiču uvek na kreiranje konačnih političkih odluka, navodi se u izjavi. „Takvim informacijama izlažu se riziku naše diplomate, obaveštajni radnici i ljudi širom sveta“, rekao je portparol. Činjenica da se „privatni razgovori“ sada objavljuju „može ozbiljno ugroziti ne samo spoljnopolitički interes Amerike, već i interes naših saveznika i prijatelja u svetu“.
Sada se mnogi događaji u svetu mogu sagledati očima ljudi koji su u njima učestvovali. Zbog toga ćemo takve događaje sada bolje razumeti. Sama ta činjenica je često dovoljna da transparentnost postavi iznad nacionalnih propisa o poverljivosti.
Nakon curenja vojnih tajni iz Avganistana i Iraka, sada su se u neprilici našli američki diplomati. Ovo je treći medijski udar WikiLeaksa u poslednjih šest meseci, i verovatno će upravo on najteže pogoditi Vašington. Otprilike polovina depeša nije klasifikovana, a nešto manji deo, 40.5 procenata, nosi oznaku „poverljivo“. Šest posto izveštaja, to jest 16.652 depeše, označeno je kao „tajno“, a od njih je 4.330 toliko eksplozivno da su označene sa “NOFORN”, što znači da se nipošto ne smeju stavljati na uvid stranim državljanima.
Veliki deo ovog materijala je zabeležen i poslat zato što su autori izveštaja ili njihovi sagovornici bili ubeđeni da se ovi zapisnici neće objavljivati narednih 25 godina. To možda objašnjava zašto su ambasadori i izaslanici tako rado prosleđivali tračeve i glasine centrali u Stejt departmentu. Na primer, u jednoj depeši iz ambasade u Moskvi, navodi se da prva dama, Svetlana Medvedeva, „stvara tenzije između suprotstavljenih tabora i česta je tema tračeva“. Zatim se dalje govori kako je supruga predsednika Medvedeva već sastavila spisak zvaničnika koji treba da „snose posledice“ u karijeri, jer nisu bili lojalni Medvedevu. U drugom izveštaju piše kako je supruga azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva imala toliko plastičnih operacija da ju je iz daleka moguće pomešati sa ćerkom, i da jedva pokreće mišiće lica.
Međutim, kod ovih dokumenata je zanimljivo to što mnogi političari govore potpuno otvoreno, uvereni da se njihove besede nikad neće objaviti.
Ali šta zapravo ovih nekoliko hiljada dokumenata dokazuje? Da li dokumenta pokazuju Ameriku koja svet drži na uzici? Da li su američke ambasade i dalje zasebni centri moći u zemljama svojih domaćina?
Najkraće rečeno, verovatno ne. U velikim kriznim regionima, javlja se slika jedne velesile koja više ne može da se uzda u svoje saveznike – kao u Pakistanu, gde Amerikance razjeda strah da bi ova nuklearna sila mogla da bude mesto odakle će se teroristi snabdeti opasnim nuklearnim materijalom.
Sličnih strahova ima i u Jemenu, gde Amerika, uprkos zdravom razumu, dozvoljava da je zloupotrebljava jedan beskrupulozni lider. Koristeći američku vojnu pomoć, namenjenu borbi protiv Al Kaide, Ali Abdulah Saleh sada može da vodi bitku protiv neprijateljskih plemena na severu zemlje.
Uopšte uzev, depeše sa Bliskog istoka otkrivaju slabost ove velesile. Vašington je oduvek smatrao da je za opstanak države važno osigurati energetske rezerve, ali jedna velesila često može brzo da se pretvori u igračku u rukama suprotstavljenih interesa.
Spiegel, 28.11.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.12.2010.
