Beograd na vodi, foto: Peščanik
Ministar Nebojša Stefanović je manje-više dobio parnicu protiv tuženih Vesne Pešić, urednica Peščanika i samog Peščanika. Manje-više – zato što Stefanoviću nije dosuđena celokupna naknada štete koju je tražio (200.000 din) i zato što je sud naložio objavljivanje presude na sajtu Peščanika, sve o trošku Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Možda izgleda neobično – ministar Stefanović je tražio da se presude objave, sud mu je udovoljio, a ovde pišem o delimičnom uspehu tužioca Stefanovića. Nije li to neuspeh tuženih? U formalnom pravnom smislu jeste, ali sa stanovišta elementarne pravičnosti, nije, jer će čitaoci Peščanika dobiti odličnu priliku da pažljivo prouče predmet i da jasno razumeju zbog čega ne samo sirova politika ovog režima ograničava slobodu izražavanja, nego i kako joj u tome pomažu sudovi i sudije Srbije.
Ova pravna stvar je rešavana kroz parnični postupak koji se vodio radi naknade štete zbog povrede časti i ugleda tužioca Stefanovića, koja je navodno pričinjena napisom na sajtu Peščanika, pod naslovom Dosoljavanje, čija je autorka Vesna Pešić. Odlučio se parnični tužilac da traži naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara. Prvostepeni sud – Viši sud u Beogradu – u presudi koju je donela sudija Radmila Radić, ovaj tužbeni zahtev je u celosti usvojio, kao i zahtev za objavljivanje presude. Drugostepenom presudom Apelacionog suda, sudsko veće u sastavu: Dragana Marinković, predsednica veća i sudije Dragana Mirosavljević i Veselinka Milošević, članice veća, preinačen je deo prvostepene presude, tako što je tužbeni zahtev delimično usvojen za iznos od 150.000 din, odbijen za 50.000 din, a tuženi obavezani da naknade tužiocu parnične troškove od 93.100 dinara. Delimičnim potvrđivanjem prvostepene presude (kao i delimičnim preinačenjem i odbijanjem manjeg dela tužbenog zahteva), ova pravna stvar je pravnosnažno okončana, te su tuženi dužni da isplate iznos naknade i iznos troškova u roku od 8 dana od kada im je presuda dostavljena, i to sa kamatom.
U ovoj parnici i tužilac i tuženi imaju pravo na izjavljivanje revizije Vrhovnom kasacionom sudu, na osnovu čl. 126. st. 1. i 2. Zakona o javnom informisanju i medijima. Ne znam za N. Stefanovića, ali tužene Vesna Pešić, urednice Peščanika i sam Peščanik moraju reviziju izjaviti, ne samo zato da bi na ispit stavili Vrhovni kasacioni sud i poštovanje njegove sopstvene dosadašnje prakse, a u zavisnosti od ishoda, treba ustavnom žalbom prodrmati i Ustavni sud, da bi se otvorio put prema Evropskom sudu za ljudska prava, čija je praksa povodom čl. 10. (sloboda izražavanja) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jasna i konzistentna.
U ovakvim parnicama, a pisala sam o tome već nekoliko puta na sajtu Peščanika, odlučujuća su tri pravna pitanja: (1) svojstvo tužioca kao subjekta napisa, (2) odnos povrede prava ličnosti na jednoj strani, i slobode izražavanja i informisanja na drugoj, i (3) ocena da li napis za koji Stefanović tvrdi da je povredio njegov ugled i njegovu čast sadrži činjenične tvrdnje ili, pak, vrednosne sudove (ocene, zaključke).
Granice slobode izražavanja
Centralno pitanje u ovom slučaju (obrazloženja obe presude se uglavnom njime bave) jeste drugo naznačeno pitanje, tj. odnos između povrede prava ličnosti, na jednoj strani i slobode izražavanja, na drugoj. U slučaju Peščanik ima izvesnih razlika između obrazloženja prvostepene presude u parnici N. Stefanović protiv NIN-a: obrazloženje sudije Radmile Radić u prvostepenoj presudi nije tako očigledno glupo kao što je bilo obrazloženje sudije Keranovića u prvostepenoj presudi Stefanović protiv NIN-a (o čemu sam takođe pisala na sajtu Peščanika u tekstu pod naslovom Fantom pravosuđa), ali rezultat je isti: Stefanoviću je priznato pravo na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. U daljem razvoju, ove dve parnice su potpuno divergentne: u slučaju Stefanović – NIN, drugostepeni sud, Apelacioni sud u Beogradu, preinačio je prvostepenu presudu u celosti i odbio Stefanovićev tužbeni zahtev, dok je u parnici Stefanović – Peščanik, drugostepeni sud, takođe Apelacioni sud u Beogradu, u većem delu potvrdio prvostepenu presudu i priznao tužiocu Stefanoviću pravo na naknadu štete.
Kako prvostepeni i drugostepeni sud, u parnici protiv Vesne Pešić i Peščanika vide granice javne kritike jednog javnog funkcionera? Ukratko ovako: jeste, Stefanović je javni funkcioner, pa je dužan da trpi kritike koje su u vezi sa njegovom javnom funkcijom, jeste, Vesna Pešić i Peščanik imaju slobodu izražavanja, ali uvredili su Stefanovića zato što su kazali da je glup.
Na osnovu čega je sud doneo ovakav zaključak. Pa, uglavnom na osnovu izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Tu je sud „poklonio veru iskazu tužioca nalazeći da je isti dat iskreno i uverljivo, i da je saglasan pisanim dokazima izvedenim u toku postupka“ (str. 8, drugi pasus prvostepene presude).
A, šta su bili pisani dokazi u ovoj stvari. Prvo, sud navodi tekst Vesne Pešić, pod naslovom Dosoljavanje (Pešić nije sporila autorstvo), pa onda transkript priloga koji je emitovan na RTS-u 12. maja 2016. godine, a koji sadrži izjavu tadašnjeg Zaštitnika građana da je „neosporno utvrđeno u postupku kontrole da policija nije radila svoj posao kako treba i da to što je ostavila građane na milost i nemilost ljudi u fantomkama nije rezultat pojedinačne procene nekog policajca, već da je takva naredba data“, a istovremeno isti taj transkript sadrži i izjavu parničnog tužioca N. Stefanovića, u ulozi ministra policije „da svakako niko iz vrha policije nije dao bilo kakvo naređenje kojim se naređuje nešto protivzakonito. A kada dođe do ugrožavanja života policajaca, kao na primer kada imamo isečene naponske kablove, onda zaista policija ne postupa, znači ne prilaze tom delu, dok se ne otkloni opasnost po živote policajaca, ali izlazi na teren kao što je patrola Savskog Venca izašla na teren. Ja svakako mogu da insistiram na sprovođenju istrage, ali ja ih lično ne sprovodim. Tako da niti ću slušati bilo kakve snimke, niti ću ja sprovoditi istragu. To radi tužilac, po nalogu tužioca se istrage sprovode“ (str. 6, treći pasus obrazloženja prvostepene presude). E sad, transkript sam po sebi jeste pisani dokaz. Ali, u čemu on podržava iskaz parničnog tužioca koji je „iskren i uverljiv“ i „saglasan pisanim dokazima“, izvedenim u postupku? Da li ga podržava deo transkripta koji sadrži izjavu Zaštitnika građana da je data naredba o uzdržavanju policije od intervencije, ili ga podržava deo istog transkripta u kome izjavu daje sam parnični tužilac Stefanović, ma šta da je rekao? (A to šta je ovom prilikom rekao, analiziraću malo kasnije). Izvesno je da deo transkripta koji sadrži izjavu Zaštitnika građana ne podržava „iskren i uverljiv iskaz“ tužioca. Ono što ga, moguće je, jedino podržava jeste deo transkripta o izjavi tog istog parničnog tužioca Nebojše Stefanovića, tj. parnični tužilac podržava samog sebe! I to kako ga podržava – tako što se policija ne šalje ako je opasno. Da li to znači da bi se policiji naredilo da miruje, zato što treba da progoni naoružano lice koje ugrožava građane? Ako se to htelo reči ovom mudrom, ali nadrealističkom izjavom parničnog tužioca, odista mu treba odati priznanje na pogubnoj iskrenosti, ali je sporno da li isto takvo priznanje zaslužuje i njegova funkcionerska inteligencija.
Potpuno isti modus operandi primenjuje sud kada navodi sadržinu transkripta emisije objavljene 13. maja 2016. godine na TV N1 (str. 6 poslednji pasus i str. 7 prvi pasus obrazloženja prvostepene presude). Jer, u ovom transkriptu prenose se izjave koje opovrgavaju tezu Stefanovića o opasnosti koja je navodno postojala od presečenih kablova.
To su ti pisani dokazi koji „podržavaju iskren i uverljiv“ iskaz tužioca kao parnične stranke.
I Vesna Pešić je saslušana kao parnična stranka. Kakva je vrednost njenog iskaza u vizuri prvostepene presude?
„Sud je cenio iskaz prvotužene Vesne Pešić i istom je poklonio veru u delu u kome je objasnila šta su bili motivi i razlozi da napiše tekst pod naslovom „Dosoljavanje“ objavljen na sajtu „Peščanik“ 13. 05. 2016. godine, nalazeći da je njen iskaz u tom delu bio jasan i uverljiv, međutim, sud nije poklonio veru prvotuženoj u delu iskaza u kome je tvrdila da je izraz „glupost“ upotrebila kao pandan za „neodgovorno vršenje funkcije“ i da je isti bio isključivo usmeren na kritiku tužiočevog rada kao ministra policije, s obzirom da je u ovom delu njen iskaz u suprotnosti sa objavljenim tekstom u kome se nigde ne navodi da se upotrebljeni izrazi odnose na izjave tužioca, niti na njegovo delovanje, već su isti direktno usmereni na tužioca i na vređanje njegove ličnosti i dostojanstva“ (str. 10, drugi pasus obrazloženja prvostepene presude).
Dakle „Dosoljavanje“ se, kako kaže sud, ne odnosi na izjave parničnog tužioca Stefanovića? Da li je sudija Radmila Radić čitala isto Dosoljavanje kao i čitaoci Peščanika? Jer u Dosoljavanju na sajtu Peščanika i dan-danas stoji o „Stefanovićevom slučaju“ ovo: „I kakve bisere je prosuo ovoga puta? Izjavio je da je “spin” to što je glavna vest u Srbiji rušenje tri nelegalna objekta u Savamali. Baš samo tri objekta? A videsmo onu gomilu šuta koju bageri danima uklanjaju, a i rušenje je trajalo celu noć. Ministar je mudro dodao da rušenje na takav način ne sme da se dešava, ali i kad se desi, nikako ne treba da bude glavna vest u Srbiji. Nego valjda treba da bude sporedna, ili da je i nema kao vesti da maskirani ljudi noću nelegalno ruše centar grada i vrše sijaset krivičnih dela. Jeste mu to mnogo glupo, ali ovo što sledi je najgluplje. Na pitanje novinarke zašto policija nije reagovala kada su je unesrećeni čuvari i vlasnici objekata u Savamali obavestili šta se dešava, on je rekao da policija nije smela da reaguje jer nije dozvoljeno ugrožavati živote policajaca! Mogla je, kaže ministar, da ih ubije električna struja iz porušenih objekata. I eto šta je ispalo – policija služi tome da čuva policiju! A građani, njima šta bog da, neka ih udari struja. U stvari, tako im i treba. Ministar je lepo objasnio da se radi o građanima čiji su objekti služili “za sticanje bogatstva”, da su to “građevine dobijene spregom politike i tajkuna”.“ (Sva podvlačenja u ovom citatu su moja. Sve što je podvučeno jeste parafraziranje izjava ministra Stefanovića. U ovom kratkom pasusu, autorka Pešić se poziva čak na šest izjava Stefanovića kao ministra, tako ga i oslovljava u pojedinim prepričavanjima njegovih izjava, dočim sudija Radić tvrdi da se reči uvredljive po ministra ne odnose na njegove izjave, već na ličnost izvesnog građanina N. Stefanovića.)
O čemu je pisala Pešić – o ministru ili o njegovim izjavama? Upravo ovaj deo koji je najviše pogodio ministra Stefanovića predstavlja kritiku Vesne Pešić o izjavama i propuštanjima jednog javnog funkcionera.
Dalje, sud je poverovao V. Pešić u delu o motivima zbog kojih je napisala ovaj tekst. Da li je ikad i igde rekla da je njen motiv vređanje ličnosti N. Stefanovića? U presudi o tome nema ni traga, naprotiv, sud joj veruje da je njen motiv bio kritika, a ako je tako nema mesta da se ne „pokloni vera“ celokupnom iskazu V. Pešić, umesto praktikovanja sudske alhemije koja preobražava kritike javnog funkcionera u vređanje nevinog građanina N. Stefanovića.
Takođe, radi razgraničenja objekta povrede – ličnosti N. Stefanovića, jedne jedine i neponovljive, sa jedne strane i izjava i politike jednog javnog funkcionera, koji se zove N. Stefanović, sa druge, bitna je jedna rečenica iz Dosoljavanja, koja je morala da upali pravničku lampicu sudije, a nažalost nije. Pešić u svom tekstu piše: „Jedino je glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva. Dosada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji“. Dakle, reč je o dodeli uloge najglupljeg, što očigledno govori o funkcionerskom, a ne ličnom svojstvu dotičnoga.
Da li ovako formulisano obrazloženje opravdava dosuđivanje naknade štete ministru Stefanoviću? Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (ES), ne, odlučno ne. Možda će neko odmahnuti rukom na praksu ES. Neko sme, ali sudija ne sme, bar dogod važi Ustav Srbije i primenjivi zakoni. Jer potvrđeni međunarodni ugovori (a Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je potvrđeni međunarodni ugovor), su sastavni deo prava Srbije i neposredno se primenjuju (čl. 16. st. 2. Ustava Srbije). Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (čl. 18. st. 3. Ustava Srbije). A šta nam kazuje ta praksa povodom kritike i žestine te kritike, kad su u pitanju javni funkcioneri? Napisala sam na ovom sajtu već mnogo puta, ali ponavljanje je majka znanja:
„Sud podseća da sloboda izražavanja predstavlja jedan od temelja demokratskog društva; na osnovu § 2. člana 10 (čl. 10-2) sloboda izražavanja obuhvata ne samo `informacije` ili ìdeje` koje se prihvataju sa odobravanjem ili koje se ne smatraju uvredljivim, ili koje su neutralne, već isto tako i one koje povređuju, šokiraju ili uznemiravaju (podvukla VRV). Sloboda izražavanja, onako kako je uređena u članu 10. jeste predmet brojnih ograničenja, ali ona se moraju usko tumačiti, a neophodnost svakog ograničenja mora biti uverljivo utvrđena… Iako štampa ne sme prekoračivati ograničenja, postavljena između ostalog i radi `zaštite ugleda drugih`, njena uloga je da prenosi informacije i ideje od javnog interesa. I ne samo da štampa ima zadatak prenošenja informacija i ideja: javnost, takođe, ima pravo da ih prima. Kada bi bilo drukčije, štampa ne bila sposobna da odigra svoju vitalnu ulogu `javnog čuvara`“ (v. stav 63. presude Evropskog suda za ljudska prava, pritužba br. 13778/88, Thorgeirson protiv Islanda, od 25. VI 1992).
„Novinarska sloboda podrazumeva izvesan stepen preterivanja, čak provociranja“, (Prager and Oberschlick, 26.4.1995, stav 38; De Haes and Gijsels protiv Belgije, 24.2.1997, stav 46; Lopes Gomes da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34).
„Određeni stepen preterivanja mora da se toleriše u kontekstu pregrejane javne rasprave o stvarima od javnog interesa“ (Stoll protiv Švajcarske, 25.4.2006, stav 55).
„Političar koji svojim stavovima provocira“ (setimo se samo izjava Nebojše Stefanovića o navodno opasnim kablovima), „mora prihvatiti i provokativne iskaze o sebi“ (Oberschlick protiv Austrije (no. 2), 1.7.1997, stavovi 33, 34), „jer je u prirodi političke debate upotreba preteranih i uvredljivih izraza“ (Lopes Gomes Da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34). „Oštre političke rasprave lako prerastu u lične, a to je jedan od rizika koji se prihvata učešćem u političkom životu“ (Lopes Gomes da Silva protiv Portugalije, 28.9.2000, stav 34).
Takva, višedecenijska čvrsta praksa ES, uticala je na formulaciju čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima, koji glasi:
„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“
Nasuprot obrazloženju prvostepene presude, prosečan čovek (standard se formira prema prosečnom čoveku) bi zaključio:
– Parnični tužilac, tj. Nebojša Stefanović je izabrani nosilac javne funkcije, jer je ministar unutrašnjih poslova.
– On je zato dužan da trpi kritička mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada ili na politiku koju sprovodi koja su u vezi sa vršenjem njegove funkcije.
– Vesna Pešić je kritikovala njegove izjave, za koje valja pretpostaviti da su izraz politike koju sprovodi i deo teksta Dosoljavanje odnosi se upravo na izjave koje je dao u vršenju funkcije ministra policije.
– Iako se on oseća lično povređenim zbog ocena koje je iznela Vesna Pešić, dužan je te ocene da trpi, a sud ne može da mu prizna pravo na naknadu štete.
Činjenične tvrdnje ili vrednosni sudovi
U ovoj pravnoj stvari, parnični tužilac Stefanović koji je ministar policije osetio se povređenim upotrebom ocena „glup“, „najgluplji“. Šta su ove ocene? One su vrednosni sudovi. Prvostepeni sud to nije izrično iskazao, ali iz nekih upotrebljenih izraza u obrazloženju presude (npr. „uvredljivi“ iskazi), može se zaključiti da ih smatra vrednosnim sudovima. Kakav je položaj vrednosnih sudova u jednom sudskom postupku? Oni se ne dokazuju:
„Nacionalni sud bi povredio slobodu informisanja kada bi novinara kaznio zbog klevete zato što nije dokazao istinitost vrednosnog iskaza“ (Lingens protiv Austrije, 8.7.1986, stav 41; Albert-Engelmann-Gesellschaft mbH protiv Austrije, 19.1.2006, stav 31).
„Kada nacionalni sud smatra činjeničnim iskazima tvrdnje da, na primer, određene organizacije imaju „fašističku prirodu“ i, zato što tvrdnje nisu dokazane, zabrani njihovo ponovno objavljivanje, a naredi da se opozovu i opoziv objavi, time povređuje slobodu informisanja“ (Jerusalem protiv Austrije, 27.2.2001, stav 46).
„Ako domaći propis države članice predviđa da se mora dokazati istinitost svakog iskaza koji se objavljuje i da se mora objaviti ispravka svake tvrdnje za koju se ne dokaže da je istinita, to znači da taj propis obavezuje na dokazivanje vrednosnih iskaza, što je nemoguće, čime se povređuje sloboda informisanja“ (Ukrainian Media Group protiv Ukrajine, 29.3.2005, stavovi 41, 59, 60).
A šta je učinio sud u ovom slučaju, iako nije sporno da je „glup“, „najgluplji“ itd. vrednosni sud. On je, o trošku poreskih obaveznika koji finansiraju sudove, izvodio dokaze i presudu zasnovao uglavnom na iskazima parničnih stranaka i to Stefanovića i Pešić. On je, dakle, izvodio dokaze o nečemu o čemu se dokazivanje ne može izvoditi, niti tražiti – tj. fingirao je da je vrednosni sud V. Pešić zapravo informacija. Onda se odista čitalac presude mora zapitati zašto niko nije predložio, niti sud izveo pa makar po službenoj dužnosti – veštačenje koeficijenta inteligencije N. Stefanovića? Zato što bi to bilo apsurdno, zato što njegova (ne)inteligencija nije bitna u ovoj stvari. Ono što je bitno jeste – da li su Vesna Pešić i Peščanik prekoračili granice slobode mišljenja i informisanja. Po praksi ES nisu, po neobrazloženom stavu sudije Radmile Radić – jesu.
I tu se stvar ne zaustavlja. Potvrđujući ovu presudu u njenom značajnijem delu, Apelacioni sud u Beogradu, tj. jedno njegovo veće u sastavu Dragana Marinković, Dragana Mirosavljević i Veselinka Milošević, odstupilo je od stava istog tog Suda zauzetog u jednoj ranijoj presudi, po tužbi istog parničnog tužioca protiv NIN-a. Ta presuda je u celosti počivala na pravno-civilizacijskim temeljima koje je praksa ES uspostavila o slobodi izražavanja. Argumentacija o tome sadržana je na str. 7-12 presude Apelacionog suda u Beogradu u parnici Stefanović protiv NIN-a, koju prilažem.
Međutim, ova presuda, koja je prihvatila stavove ES i međunarodno pravo je bila kratkog veka – baš kao i svako drugo pravno-civilizacijsko dostignuće u poslednjih nekoliko godina. Drugostepenu presudu u sporu Stefanović – NIN, ukinuo je Vrhovni kasacioni sud i vratio je na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu u Beogradu.
I šta sad? Kao i ostalo u Srbiji, od slučaja do slučaja, od sudskog veća do sudskog veća, pa kako vas (nas) zapadne. Bez pravne sigurnosti ma u čemu, pa ni o jednom temeljnom ljudskom pravu kao što je sloboda izražavanja. Ima zakonskih mehanizama za ujednačavanje sudske prakse i u Srbiji. Samo, nikako da se primene, nikako da Vrhovni kasacioni sud zauzme jasan stav, ma kako mu bilo zgodnije da ukida. Za svaki slučaj.
Peščanik.net, 27.11.2018.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić: Presuda Peščaniku – bonus track
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
