Logo Peščanika u pesku

Dizajn: Slaviša Savić

Apelacioni sud u Beogradu je ovom presudom nedavno preduzeo odlučne korake u zaštiti časti i ugleda ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Čitaoci Peščanika su solidarno i brzo prikupili novac koji je potreban za njegovo obeštećenje. Presuda je javna, pravnosnažna i samim tim podložna analizi i javnoj kritici. U tekstu Vesne Rakić Vodinelić je već bilo reči o pravnim pitanjima kojima se sud uopšte nije bavio ili je to učinio na pogrešan način. Međutim, čitaocu ostaje utisak da to nije sve. Radi se o štivu koje ima potencijal da na sasvim osoben način objasni gde živimo i na koji način se u Srbiji donose presude u predmetima čiji su akteri nosioci političkih funkcija. U tekstu možemo prepoznati izbegavanje argumentacije, nespretnu zamenu teza, žurbu, nedovršene misli, gramatičke i pravopisne greške. On je dovoljan dokaz stvarnog odnosa izvršne i sudske vlasti (imajući u vidu da često čujemo da je sudska vlast postala neustrašiva i da ju je potrebno zauzdati).

Krenimo najpre od toga da su tri članice veća očigledno želele da se što pre reše neprijatnog zadatka. Žurilo se da se predmet skloni sa stola, a posao sprovede do kraja. Ne bi valjalo da ministar povređene časti i ugleda nastavi da pati – neobeštećen. Kako bi se drugačije moglo objasniti to što jedan od najviših domaćih sudova svoj stav „obrazlaže“ uglavnom prepričavajući tok postupka i od reči do reči prepisujući argumentaciju prvostepenog suda. Dodatno, na gotovo jednoj stranici (od njih 8), sud citira tekst Vesne Pešić i izjave ministra Stefanovića u medijima, koji su kao dokazi bili izvedeni tokom prvostepenog postupka. To podseća na stari trik dece u školi – piši nešto i popuni prostor, nastavnica ionako čita samo uvod i zaključak.

Stav i obrazloženje suda o prvostepenoj presudi i žalbama tuženih možemo pronaći tek u skromna tri pasusa koji se protežu na 6. i 7. stranici odluke. Ako se do tog trenutka prosečni čitalac nije umorio i sasvim odustao (u zabludi da ništa ne razume jer je laik), tu će imati šta da pročita. Bila bi to dobra poglavlja knjige o slobodi mišljenja u Vučićevoj Srbiji.

Sud kaže da nisu svi vidovi saopštavanja ideja i mišljenja obuhvaćeni slobodom izražavanja, jer ova sloboda ne sme da bude suprotna svojoj svrsi. Vesna Pešić kao autorka teksta preuzima i određene dužnosti, budući da sloboda izražavanja nije apsolutna. U konkretnom slučaju opravdano je, radi zaštite prava na dostojanstvo, odnosno ugleda i prava tužioca ograničiti slobodu izražavanja. Tekst Vesne Pešić ne doprinosi javnoj raspravi, rešavanju određenog problema, niti širenju demokratije u društvu, već predstavlja ličnu povredu tužioca.

Sud je ovo konstatovao stidljivo, pri kraju svoje odluke. Iz toga bi se moglo zaključiti da je svrha slobode izražavanja nepovređivanje ministara; da autorka ima značajnije dužnosti prema javnosti od javnih funkcionera; kao i da zadiranje u lična osećanja ministra vodi anarhičnom i apsolutnom shvatanju slobode izražavanja. Dirnula si u ministra? Pa kakva je to apsolutna sloboda!

Naravno, sloboda izražavanja, kao ni druge slobode nije apsolutna. Pitanje je samo gde je mesto na kome se povlači granica slobode u odnosu na pojedine aktere. Sud se nažalost ni u jednom trenutku nije bavio članom 8 Zakona o javnom informisanju i medijima, koji ministra obavezuje da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na njegov rad i politiku, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja. Kako ga nije pomenuo, sud nije ulazio ni u primenu ovog pravila na slučaj Nebojše Stefanovića. Lakše je zaključiti da slobode nisu apsolutne (kao i: nebo je plavo, a trava zelena).

Šlag na torti sudske odluke predstavljaju jezičke bravure. One svedoče o nepismenosti, ali i priličnom stepenu nemara. Nabacivalo se sa svih strana: može copy-paste, može pogrešan padež, nepravilno napisane reči, progutana slova, pleonazmi. Kako inače objasniti ne reagovanje, vrednoste sudove, kada je reč o informacija i nije ispoštovano. Čini vam se nepravilno i uličarski? Ne razumete? Da niste i vi maliciozni štetnik, baš kao i Vesna Pešić?

Srećom, sve se dobro završilo i ministrovo dostojanstvo je ponovo uspostavljeno. Ali šta nam ovaj slučaj govori? Policija nema dužnost da nas zaštiti i najrazličitijim nebulozama može da objašnjava da ne mora da izađe na teren po pozivu. Sam ministar ne mora da odgovori ni na jedno pitanje o ovom događaju, a ako ga neko javno prozove – taj će biti temeljno propitan. I dobro će platiti. Službenik koji je tvrdio da mu je iz vrha policije naređeno da ne postupa će biti kažnjen skromno i van očiju javnosti (bez suđenja). Zato će suđenje Peščaniku i Vesni Pešić biti ne samo održano i javno, već će se razvlačiti dve godine zbog obaveza uvređenog ministra.

Sud će nakon toga utvrditi da je svaka reč upućena nosiocu vlasti povređujuća, ponašajući se snishodljivo i izbegavajući odgovornost za zauzeti stav. Konstatovaće da nije u javnom interesu prozivati ministra. Prenebregnuće domaće zakone. Uputiće nas da koristimo eufemizme – nije ministar glup, nego nema dovoljno argumenata. Nije bahato i bezobrazno prekoračio svoja ovlašćenja, nego se nije ponašao u skladu sa zakonom. Nije neznalica, već nedovoljno informisan. I tako, vežbaćemo kako da se ministrima i javnim delatnicima obratimo prikladno, da ih to ne pogodi. Jer na kraju svi zajedno plaćamo ceh – od rušenja, otimanja, vezivanja, neodazivanja, do obeštećenja.

Ali iznenađenja su uvek moguća. Možda zbog ovakve poltronske odluke suda odlučimo da isteramo sudsku praksu na čistac – neka nas jedni tuže, a drugi neka ovako obrazlažu. Neka svako radi svoj posao. Makar smo utvrdili da čast i ugled ministra jedva prelaze vrednost od hiljadu evra. I nije neka cena.

Ali šta je sa nama? Ko će nas obeštetiti od štete koju čine štetnici pravilno raspoređeni na mestima odlučivanja? Uključujući i one u sudovima. To pitanje ostaje bez odgovora, iako su građanima poslednjih godina oduzeta dobra koja daleko prevazilaze vrednost ministrove časti i ugleda.

Peščanik.net, 29.11.2018.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić Vodinelić – Kako visoki sudovi u Srbiji dosoljavaju gušenje slobode izražavanja

Peščanik – Zahvalnost

Peščanik – Apel za pomoć


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)