Kaldrma

Poglavlje iz knjige „Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914“, 4. izdanje, Udruženje za društvenu istoriju, 2017.

Stalni problem Beograda, koji se može pratiti od prvih dokumenata na srpskom jeziku,¹ bio je kvalitet kaldrme koja je pokrivala ulice. Nasleđena „turska kaldrma“ sastojala se od okruglog i šiljatog kamenja nabijenog u pesak,² dok su trotoari, kako svedoči engleski putopisac iz 1896. godine, bili napravljeni od „oštrog velikog kamenja ukopanog u put“, zbog čega su bili „pravo mučenje za pešake, a tortura za vozače.“³ Prve ozbiljne korake na poboljšanju beogradske kaldrme započeo je dr Vladan Đorđević, pošto je 1. avgusta 1884. došao na mesto predsednika opštine. Ubrzo po dolasku na vlast on je napravio komisiju koja je imala zadatak da napravi plan komunalnih radova. Za tu potrebu komisija je krenula na put po raznim evropskim gradovima (Temišvar, Budimpešta, Beč, Minhen, Strazbur, Pariz, London, Berlin, Brajton, Frankfurt, Dancig) da bi se upoznali sa najmodernijim metodama urbanizacije.⁴ Na osnovu svojih uvida, komisija je odboru podnela izveštaj u kome je prvi put studiozno izneta analiza stanja ulica prestonice.⁵ U tom izveštaju naznačene su ključne dileme koje će i u narednih trideset godina određivati sudbinu gradskih ulica. Nije u pitanju bio samo materijal kojim je trebalo izvesti radove ili samo pitanje da li, s obzirom na konfiguraciju Beograda i njegove strmine, treba primeniti jedan ili više različitih metoda. Najvažnije pitanje bilo je da li uložiti novac u potpunu i skupu modernizaciju najboljim materijalom ili se odlučiti za delimično rešenje sa prebacivanjem stare kaldrme, što je kratkoročno bilo jeftinije, ali dugoročno daleko skuplje. Ključni problem bila je opet snaga gradskog budžeta: potrebni radovi ocenjeni su na 3.800.000 dinara, dok je budžet za 1884. iznosio 575.000 dinara.⁶ Tom prilikom uređena je samo Dubrovačka ulica (danas Kralja Petra), koja je ujedno bila i prva ulica koja je popločana kamenim kockama.

Kasniji istorijat beogradske kaldrme sveo se na rad nekoliko komisija koje su ispitivale to pitanje. Komisija iz 1886. godine, kao i ona iz 1888. došle su do sličnih zaključaka. Utvrđeno je da 5/12 beogradskih ulica nema nikakvu kaldrmu, dok se ostalih 7/12 nalazi u lošem stanju. Predložena je izrada kamene kaldrme, i to prvo u centralnim ulicama: Vasinoj, Uzun-Mirkovoj, Knez-Mihajlovoj, Kralja Milana i na Topličinom vencu, kao i na Velikom, Marvenom, Palilulskom i Cvetnom trgu.⁷ Komisije iz 1891. i 1895. godine došle su do sličnih zaključaka, donekle proširujući mrežu ulica predviđenih za kaldrmisanje na oblast Vračara i na Savski kraj.⁸ Godine 1900. komisiju je sačinio ministar građevina sa zadatkom da napravi predlog najracionalnijeg kaldrmisanja ulica. Ova, kao i prethodne komisije protivila se asfaltiranju ulica, kako su navodili, zbog klizavosti i teškoća oko popravljanja, pa je i ona, kao i njene prethodnice, predložila za kolovoz tesani i lomljeni kamen, a za trotoare granitne ploče.⁹ Nova komisija podnela je 1903. godine racionalizovan plan kaldrmisanja: polukockasta kaldrma bila je predviđena za Vasinu, Uzun-Mirkovu, Jug Bogdanovu i Ulicu kralja Petra. Za ostale ulice bila je predviđeno pretresanje stare kaldrme od lomljenog kamenja.¹⁰ I 1905.¹¹ i 1906.¹² godine formirane su komisije, menjani su i utvrđivani spiskovi ulica i vrsta kaldrme od kojih je trebalo napraviti zastore. Zatim je nastupio potpuni zastoj, jer je doneta odluka da se prvo iskopaju kanali za modernu kanalizaciju, pa da se tek onda pristupi pravljenju moderne kaldrme. Radovi na uličnim zastorima obnovljeni su tek 1911. godine.

Za sve to vreme kaldrma se vadila, pa vraćala, popravljala, krpila i menjala. Život, saobraćaj i kretanje po ulicama morali su da se obavljaju. Najčešće su ti radovi izvođeni površno i nedovoljno kvalitetno, u iščekivanju nekog novog komisijskog rešenja i konačnog odobrenja zajma za rekonstrukciju ulica. Odbornici su redovno upozoravali gradske vlasti da se radovi obavljanju na neodgovarajući način i da ceo taj proces samo poskupljuje gradske radove jer je, zbog lošeg rada, bilo neophodno popravljati zastore i u njih investirati svakih nekoliko meseci. Gotovo isti tekst mogao se čuti 1892, kao i devet godina kasnije, 1901: predsednik opštine saopštio je u maju 1892. godine Odboru da se „novopostavljena kaldrma vrlo često kvari, a to je zato što zemljište na kome se postavlja nije dovedeno u takvo stanje da se pod teretom ne ugiba i da se kamen može na njemu održati stalno i čvrsto“.¹³ Devet godina kasnije, novi predsednik grada opisao je gotovo identičnu situaciju: „Stalno se provlači problem da se kaldrmisanje obavlja sa slabim peskom koji ne drži. Ima tome vazda uzroka, tako pored upotrebe rđavog peska upotrebljava se rđavi ostali materijal. Sem toga i sama izrada kaldrme nije nikakva. Upotrebljava se kamen različite veličine. Usled toga danas imamo to da će nam jedna ulica koja je sada kaldrmisana posle šest meseci biti gora nego što je bila pre kaldrmisanja“.¹⁴

Opština je preduzimala razne palijativne mere da bi rešila taj težak problem u iščekivanju ukupnog rešenja beogradskih ulica. Pokušavala je da popravke ulica prebaci na one koji su ih zbog ugradnje raznih instalacija raskopali, ali se to najčešće završavalo tako što bi izvođači radova otišli, ostavljajući za sobom raskopanu kaldrmu, smatrajući njeno sređivanje opštinskom dužnošću.¹⁵ Vlasti su stalno pokušavale da odlože kaldrmisanje pojedinih ulica, pa i onih saobraćajno najvažnijih, kakva je bila Zorina ulica kojom je išao čitav saobraćaj prema Marvenom trgu (uključujući i prevoz stoke i sena).¹⁶ To je učinjeno dve godine kasnije, posle silnih pritužbi na prljavštinu u toj ulici.¹⁷ Neprestano je odlagano i uređenje Knez Mihajlove ulice, iako je odbornik Vojislav Mihailović sebi gotovo u misiju stavio da svake godine postavi pitanje uređenja najreprezentativnije ulice. Odgovor je svake godine bio isti: „Kredit za kaldrmisanje za ovu godinu je iscrpljen. Odlaže se za sledeću godinu“.¹⁸

Pribegavalo se tome da se kaldrma jedne ulice izvadi i prebaci u drugu. Tako su se stanovnici Požarevačke ulice pobunili što je prekinuto kaldrmisanje njihove ulice i što se kamenje nekuda odnosi, na šta je predsednik odgovorio: „U Nebojšinoj ulici je nestalo kamena, pa je naređeno da se donese iz neke druge ulice. Ako bude potrebno, kamen ćemo ponovo odneti u Požarevačku“.¹⁹ Dešavalo se da se poneka ulica, ili samo jedan njen deo, dotera zbog trenutne potrebe, kao što je bio slučaj sa uređenjem Nemanjine ulice. Ranije je bila doneta odluka da se doteraju ulazi u grad sa železničke stanice i iz luke, ali se pribeglo parcijalnom sređivanju donjeg dela Nemanjine. Na protest odbornika zbog tog postupka, predsednik je odgovorio da je to bilo neophodno „da bi taj deo malo uljudnije izgledao za vreme kongresa (misli se na kongres slovenskih novinara koji je tada održan u Beogradu)“.²⁰

Na mnogobrojne zahteve građana da se kaldrmišu njihove ulice ili delovi grada, opštinski Odbor je kritikovao Građevinski zakon za Beograd iz 1896. godine, kojim je uvedena obaveza Opštine da jednoobrazno pravi trotoare. Do tog zakona važilo je pravilo po kome su vlasnici zgrada bili obavezni da sami postave kaldrmu na trotoare u dužini kuće, a u širini od jednog metra. Materijal nije bio preciziran, već je bilo navedeno da može biti „kakav nađe za shodno dotični sopstvenik imanja“.²¹ Deset godina po usvajanju Zakona koji je uveo preciznija pravila, predsednik Odbora je dovodio u pitanje tu odluku jer, kako je rekao, za njeno izvršenje nije bilo dovoljno novca. Zbog toga je bila zatražena izmena zakona od ministra građevine, čime je trebalo da se stanje vrati na ono od pre 1896. godine. To bi značilo da se pravljenje trotoara ponovo vrati u nadležnost sopstvenika, dok bi opština plaćala samo kaldrmisanje sredine ulice.²² Zakon nije bio promenjen, ali je neregulisano pravno stanje upotrebljeno da bi se radovi odložili.

Najveća teškoća bila je u tome što je nerešeno pitanje kaldrmisanja ulica vodilo u drugi veliki problem prestonice: „ulice su bile neiscrpan rezervoar prašine, nečistoće i zaraze“.²³ Od početka perioda koji se u ovoj knjizi posmatra mogu se pratiti žalbe građana da se grad nedovoljno čisti, „da je tako prašnjavo da se svet guši u prašini“²⁴ i da su, uprkos uvedenom vodovodu, ulice i dalje „prašnjave jer se polivaju iz saka, a ne iz hidranta“.²⁵ Opština je pokušavala da uvede pravila čišćenja, naređeno je da se ulice čiste tri puta nedeljno, da se đubre baca na za to određeno mesto, da se avlije čisto održavaju, da se nužnici i pomijari čiste i dezinfikuju, određene su komisije sastavljene od građana i lekara koje su dobile zadatak da pregledaju ulice, podnose svake nedelje izveštaje o čišćenju i da kažnjavaju nesavesne građane.²⁶ Godine 1900. formirana je komisija koja je trebalo da odredi koje će ulice čistiti opštinski čistači, a koje sami sopstvenici.²⁷ Na osnovu izveštaja komisije doneta je odluka da opština čisti ulice Cara Uroša, Kralja Milana, Kraja Aleksandra, Kneza Miloša, Nemanjinu, Savsko pristanište, Dubrovačku i Knez Mihajlovu, a da druge ulice čiste sami stanari.²⁸ Kasnije su pravila čišćenja precizirana, pa je izdata naredba da u centralnim ulicama građani čiste svoju polovinu ulice utorkom, četvrtkom i subotom ili sredom, petkom i nedeljom, dok je u udaljenijim ulicama čišćenje u organizaciji građana ostalo dva puta nedeljno. Opština je proširila svoj opseg čišćenja na Šumadijsku, Grobljansku, Takovsku, Sarajevsku, pa dalje na Smederevski i Topčiderski drum do Careve ćuprije.²⁹

Uskoro posle toga počele su žalbe odbornika da je najlošija higijenska situacija upravo u onim ulicama čije je čišćenje bilo u ingerenciji Opštine.³⁰ Opština je odgovarala da ona nema dovoljno vuče ni sprava za polivanje;³¹ da, naročito u letnjim mesecima kad je i čišćenje najpotrebnije, grad nema dovoljno vode;³² da građani ne plaćaju čišćenje.³³ Opština se žalila da ni građani ne čiste ulice sredom i subotom, kako je propisano;³⁴ da su ulice preduge; da nema dovoljno radne snage.³⁵ Nova komisija za čišćenje ulica utvrdila je da je potrebno uložiti 144.000 dinara u čišćenje, što u tom trenutku, kako je pisalo u izveštaju, nije bilo moguće. Bilo je potrebno nabaviti novo crevo za polivanje na točkovima i novih šest konja, jer postojećih „pet para špediterskih konja“ nisu bili dovoljni za sve opštinske poslove koje moraju da obave, uz vuču vode za polivanje ulica i odnošenje đubreta.³⁶ Ipak, i odbornici i predstavnici komisije, slagali su se da se ne može postići veća čistoća dok je takav kvalitet kaldrme i dok đubre iznose tako loša vozila iz kojih sve ispada po ulicama.³⁷ Posebno se navodio primer Čika Ljubine ulice u kojoj je, kako je govorio odbornik Dragoljub Aranđelović, „tako velika prašina da se ne može proći ulicom i… ne mogu se otvoriti prozori od silne prašine“. Predsednik opštine je na to nemoćno odgovarao: „U celom Beogradu ima mnogo prašine i opština je u potpunoj nemogućnosti da sredstvima kojima raspolaže čisti ulice kako treba sve dok grad ne dobije modernu kaldrmu, dok se zemlja iznosi u ovako rđavim kolima te se rastura po ulici i dok pojedine radnje sve đubre što ostaje od pakovanja espapa ostavljaju na ulici, a opština nema načina da ih natera da čiste. Uzalud je svako čišćenje“.³⁸

Posebni problemi nastali su sa početkom velikih radova, naročito posle kopanja kanala za kanalizaciju. Odbornici su stalno opominjali da se Dunavskim krajem ne može hodati, jer preduzimači nisu sklanjali iskopanu zemlju,³⁹ ili zbog toga što su posle radova ostale rupe na mestu kanalizacionih rovova, pa su se često događale nesreće.⁴⁰ Navodili su da stanovnici „moraju da strahuju za svoj život“⁴¹ zbog raskopanih ulica. Iz primedbi gradskih odbornika vidi se da su se poslovi sporo odvijali, da bi skupljeno blato iz očišćenih ulica čekalo po nekoliko nedelja da bude odneto, jer nije bilo dovoljno konja za vuču,⁴² da se dešavalo da granje polomljeno od snega leži po mesec i po dana na ulicama, jer opština nije imala dovoljno novca da plati radnike za ovaj nepredviđeni posao.⁴³ Kamenje doneto za kaldrmisanje Mekenzijeve ulice čekalo je na ulici godinu dana ometajući saobraćaj, jer se niko nije javio na licitaciju za nabavku peska za tu ulicu, pa kaldrmisanje nije moglo biti obavljeno.⁴⁴ Iz svoje perspektive, to stanje, s nostalgijom, opisuje i Aleksandar Deroko u svojim sećanjima na tadašnji Beograd: „Velika senzacija za dečurliju bilo je raskopavanje beogradskih ulica, koje je za izradu kanalizacije početo 1905. godine. Tu je bilo dubokih rovova osiguranih drvenim skelama u više spratova, po čijim lavirintima se dalo igrati „lopova i žandara“, što je bila jedna od omiljenih igara“.⁴⁵

I pored svih rasprava i tužbi koje su trajale nepromenjenim intenzitetom tokom dve decenije kojima se bavi ova knjiga, čistoća ulica nije se popravljala sve do opsežnih radova preuređenja beogradskih ulica. Tačno je bilo opravdanje Opštine da tako loša kaldrma i ne može biti očišćena i da u budžetu nema dovoljno novca koji bi omogućio veće investicije u ulične hidrante, konje i kola za vuču koji bi poboljšali čišćenje grada. Ali, osnovni problem nije ležao u tome. Niko nije ni mogao očekivati da bi Opština od svojih skromnih mogućnosti mogla investirati u popravku ulica ili u njihovo čišćenje, ali opština je mogla, pa čak i morala, uzeti kredit, zajam za izvođenje tih radova. Mogla se očekivati i veća pomoć države, kakvu su poznavale druge evropske prestonice.⁴⁶ Međutim, pitanje zajma za uređenje Beograda bilo je jedno od najspornijih pitanja u tadašnjoj Srbiji, pitanje na kome se prelamala surevnjivost između glavnog grada i vlade, između radikala i samostalaca, između predstavnika političke elite koji su poreklom bili sa sela i onih iz grada. Zbog toga će pitanje zajma, o kome će biti reči u poglavlju posvećenom vodovodu i kanalizaciji, tek otkriti koren problema s kojima se nosila srpska prestonica gotovo tri decenije – od izveštaja komisije Vladana Đorđevića 1885. godine, do pred Prvi svetski rat.

Peščanik.net, 14.09.2019.

1. Živeti u Beogradu. Dokumenta Uprave grada Beograda, I, 1837-1841, priredili M. Jovanović, M. Ristović. P. Marković, M. Perišić, D. Stojanović, Beograd 2003.
2. N. Stojanović, „Kako se snabdevao Beograd oko 1900“, u: Beograd u sećanjima, s. 47.
3. H. Vivijen, „Srbija raj siromašnog čoveka“, u: Beograd u 19. veku iz dela stranih pisaca, Beograd 1967.
4. S. Nedić, „Pripreme za moderno komunalno uređenje Beograda. Rad Opštinskog odbora 1884-1885“, u: Godišnjak grada Beograda, knj. XXV, 1978, s. 287.
5. „Izveštaj opštinske komisije za proučavanje izvesnih opštinskih ustanova u stranim zemljama“ (podnesen na sednici odbora opštine beogradske od 29. januara 1885), u: Beogradski opštinski poslovi, II, Beograd 1885.
6. Ulice i putevi Beograda, s. 11.
7. S. Nedić, „Urbanistički razvoj Beograda“, s. 191.
8. „Građenje kaldrme u 1891. godini“, BON, 1891; „Kaldrmisanje Beograda (komisijsko izvešće)“, BON, 1895.
9. „Izveštaj komisije koju je ministar građevina obrazovao 1900. godine o kojme je napred reč“, u: Srpski tehnički list, januar-decembar 1903.
10. Zapisnici,1903, knj. I, 3. februar 1903, br. 75.
11. Zapisnici, 1905, knj. I, 15. mart 1905, br. 199.
12. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 27. oktobra 1906“, u: BON, 6. decembar 1906.
13. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 15. maja 1892“, u: BON, 14. jun 1892.
14. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 27. novembra 1901“, u: BON, 16. decembar 1901.
15. Zapisnici, 26. januar 1895, br. 73; Isto, 20. februar 1895.
16. Zapisnici, 21. avgust 1907, br. 821. Isto, 31. avgust 1907, br. 871.
17. Zapisnici, 3. april 1909, br. 217.
18. Zapisnici, 21. avgust 1907, br. 323; Isto, 12. novembar 1908, br. 876; 1. mart 1912, br. 126.
19. Zapisnici, 5. septembar 1912, br. 420.
20. Zapisnici, 23. maj 1911, br. 395.
21. Zapisnici, 3. mart 1895, br. 170.
22. Zapisnici, 9. novembar 1905, br. 836.
23. S. P. Zorić, Lepa varoš, s. 357.
24. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 4. juna 1892“, u: BON, 28. jun 1892.
25. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 4. juna 1892“, u: BON, 28. jun 1892.
26. „Objava o čišćenju beogradskih ulica“, u: BON, 27. februar 1892.
27. „Odluka o formiranju komisije za čišćenje ulica“, u: BON, 18. jun 1900.
28. „Odluka o čišćenju beogradskih ulica“, u: BON, 21. septembar 1903.
29. „Naredba o čišćenju beogradskih ulica“, u: BON, 8. jul 1907.
30. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 15. septembra 1904“, u: BON, 24. oktobar 1904.
31. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 12. aprila 1905“, u: BON, 4. maj 1905.
32. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 14. avgusta 1908“, u: BON, 5. septembar 1908.
33. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 10. septembra 1908“, u: BON, 21. septembar 1908.
34. Zapisnici, 1907, knj. II, 21. avgust 1907, br. 822.
35. Zapisnici, 1904, knj. II, 15. septembar 1904,  br. 641.
36. Zapisnici, 1905, knj. II, 22. april 1905, br. 317.
37. Zapisnici, 1905, knj. II, 26. april 1905, br. 349.
38. „Izveštaj sa redovnog sastanka opštinskog odbora od 10. septembra 1908“, u: BON, 21. septembar 1908.
39. Zapisnici, 1907, knj. II, 3. avgust 1907, br. 760; Isto, 21. avgust 1907, br. 815.
40. Zapisnici, 1910, knj. I, 15. januar 1910, br 5.
41. Zapisnici, 1906, knj. IV, 14. novembar 1906, br 1156.
42. Zapisnici, 1910, knj. I, 22. januar 1910, br. 35.
43. Zapisnici, 1905, knj. III, 9. novembar 1905, br. 918.
44. Zapisnici, 1906, knj. II, 27. mart 1906, br. 283.
45. A. Deroko, „Beograd na susretu dva veka“, u: Beograd u sećanjima, s. 21.
46. P. Hanak, The garden and the Workshop. Essays on the Cultural history of Vienna and Budapest, Princeton, 1999.

The following two tabs change content below.

• Biografija
• Latest Posts

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)

• Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
• Prošlost dolazi - 30/11/2023
• Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023