Prva tačka koja povezuje sve tri zemlje, Austrougarsku, Jugoslaviju i danas Evropsku uniju, je da se njihove krize dešavaju u kontekstima globalnih kriza u kojima se lome stari svetski poreci u kojima te zemlje postoje. Znači, Austrougarska je bila jedna od ključnih zemalja Evrope do Prvog svetskog rata. Pokrivala je prostor centralne Evrope na kome je bio čitav niz malih nacija, pogotovo slovenskih nacija, s kojima niko od velikih sila nije tačno znao šta da radi. Treba znati da je odluka o raspadu Austrougarske doneta tek u drugoj polovini 1918, kada su Nemačka i Austrougarska pokrenule veliku prolećnu ofanzivu na zapadnom frontu. Dakle, tek u proleće 1918. u Parizu, Londonu i Vašingtonu donosi se odluka o kraju Austrougarske. Upravo ta činjenica, da je ta odluka tako kasno doneta govori o tome da niko nije znao šta da uradi s tim ogromnim prostorom srednje Evrope. Austrougarska je prosto bila zemlja koja je rešavala taj problem, odnosno zapušavala taj problem na isti način na koji je Jugoslavija zapušavala problem Balkana, ili na koji danas EU kao reguliše problem Evrope. Tako da već u osnovama tih zemalja ima nekih sličnosti.
Prvi svetski rat je između ostalog doneo ono što je američki predsednik Vudrou Vilson zvao načelo narodnosti, odnosno ideju da narodi imaju pravo na samoopredeljenje, na čemu se i zasnivala Konferencija mira u Parizu. Veliki rat je srušio 4 evropska carstva, rusko, osmansko, nemačko i austrougarsko, i napravio novi sistem zasnovan na novoj ideologiji. To je bio doslovno kraj starog poretka i početak novog. Istu situaciju imamo sa raspadom Jugoslavije, koji pada krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, kada se u potpunosti ruši stari sistem hladnog rata. Tada se ono što je predstavljalo suštinu tog sistema, a to je podela na dve super sile i dva bloka koji pripadaju tim silama, odjednom dramatično menja. Ruše se sve barijere i dolazi do ubrzane prekompozicije sveta, gde Sovjetski Savez ispada iz dalje trke, gde ostaje jedan centar, SAD, i gde nastaje nova Evropa kao rešenje koje će zapušiti evropski problem. Dakle, pale su granice, pao je berlinski zid, e sad, šta da se radi sa zemljama koje su nekada pripadale istočnom bloku? Šta da se radi sa ogromnim prostranstvima Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Bugarske i Rumunije. I EU postaje novi politički kontekst koji će na novi način prekomponovati Evropu.
***
Danas imamo novu svetsku krizu. Ne možemo znati u kom pravcu će ona krenuti, ali očigledno je u toku novo prekomponovanje sveta, gde SAD više nisu jedini centar. Dakle, one su to bile od 1989. do možda 2008. Ono što je sigurno je da ćemo živeti u svetu koji će biti multifokalan, koji će imati različite centre i koji će pre svega imati centar izvan Evrope. Prvi put u istoriji Evropa možda trajno gubi svoju presudnu poziciju u svetu. Novi centri su sasvim sigurno i u Pekingu i u Nju Delhiju i u Braziliji i možda u Ankari, možda u Moskvi itd. Ovo je potpuno nova situacija. Od početka 20. veka u kome smo imali apsolutnu dominaciju Evrope, preko podele sveta na dva bloka, sad odjednom prelazimo u neki svet koji će imati više centara. I naravno, potpuno je nepredvidivo kako će taj svet izgledati. U toj velikoj krizi u kojoj se lomi prethodni poredak u kome je centar moći bio u SAD i donekle u EU, odigrava se kriza Evrope. Sve tri krize, i austrougarska i jugoslovenska i evropska kriza dešavale su se u velikim političkim, globalnim lomovima starih poredaka i u trenutku kada se formiralo nešto novo. To je prva tačka koja je uporediva u sve tri situacije.
Druga uporediva tačka je da su političke lomove na globalnom nivou pratili i lomovi ekonomskih poredaka koji su bili vezani za stare sisteme. Za prvi stari sistem bio je vezan poredak tzv. zlatnog standarda, i to je ono što je uređivalo Evropu od kraja 19. veka do Prvog svetskog rata. To je bio temelj liberalne privrede i svetske trgovine, koji su takođe bili novi globalni fenomeni kraja 19. veka, a koji su se zasnivali na tome da su se sve valute računale zapravo prema britanskoj funti, a ona prema količini zlata u Bank of England. Bio je to do tada najliberalniji monetarni sistem i kome se ceo svet od 1880-ih okrenuo i to je odlično funkcionisalo.
Prvi svetski rat doneo je slom tog sistema, pre svega zbog inflacije koju je rat izazvao. Kriza i raspad Austrougarske i uopšte starog poretka blisko je povezana i sa ekonomskim krahom. Jugoslovenski kolaps desio se u vreme kolapsa socijalističkih privreda koje su već decenijama bile u krizi, ali najdublja kriza ih je potresala upravo 80-ih godina, kada je došlo do gladi u velikom broju istočnoevropskih zemalja i do ogromne ekonomske krize u Jugoslaviji. Tada se rušio čitav koncept državnog socijalizma i pokazalo se da je on ekonomski neodrživ. To je bio jedan od faktora koji su rušili i Jugoslaviju kao multietničku zajednicu. Sada ponovo imamo ekonomski slom i tu dolazimo do pitanja kokoške ili jajeta: da li je prvo nastupio politički ili ekonomski slom. Ali činjenica je da je od 2008. u toku raspad neoliberalnog modela privrede, pri čemu se još uvek ne vidi u kom pravcu će se sve to skupa dalje kretati. I to je možda jedan od najopasnijih faktora ove krize, jer u četvrtoj godini krize još uvek nema konsenzusa o tome u kom pravcu treba ići.
***
Kada pogledamo krizu 1929, Frenklin Ruzvelt je došao na vlast već 1932. Posle svega 3 godine on je izašao sa New Dealom, konceptom socijalne države, Kejnzom i svim ostalim. Pravac izlaska iz krize, bar što se Amerike tiče, bio je jasan. Sada tog pravca nema i kriza se nastavlja. Politička kriza EU se podudara, kao i u prethodnim slučajevima, sa tim ekonomskim slomom. Treća stvar koja je slična je to da ni Austrougarska ni Jugoslavija nisu imale odgovor na slom koji je nastupio. Obe države nisu umele da se snađu u novoj situaciji.
Ovde se treba setiti velikog britanskog istoričara Arnolda Tojnbija, koji je napisao jednu od najboljih istorija civilizacije. Njegova ključna teza je da civilizacije propadaju onda kada ne mogu da nađu odgovor na novi izazov. Stalno imamo neke nove izazove i civilizacije žive i postoje dok uspevaju da nađu novi odgovor na novu situaciju. Onog trenutka kada počnu da šlajfuju, kada nude stare odgovore na nove situacije, one gube moć i posle izvesnog vremena prestaju da postoje. Austrougarska nije imala nikakav kapacitet za promene. To je bila stara i feudalna, komplikovana monarhija koja ni na koji način nije uspela da se reformiše i modernizuje. A Jugoslavija je takođe pokazala da u trenutku opšteg sloma nije umela da uđe u tranziciju, da iskoristi svoju poziciju najrazvijenije među socijalističkim zemljama i da postane, na primer, prva članica EU od svih njih. Naprotiv, imala je elite koje su odlučile da se krene u rat za granice, za ciljeve iz 19. veka, bez razumevanja za novo vreme, novu situaciju i novu mogućnost koja se pred Jugoslavijom našla. I Austrougarska i Jugoslavija dale su stari odgovor na nove probleme i to je najvažnija lekcija o tome šta EU, ako želi da opstane, a to nam je svima u interesu, nikako ne bi smela da uradi.
Četvrta tačka podudaranja jeste činjenica da su politička i ekonomska kriza o kojima smo do sada govorile izazvale unutrašnji procep i u Austrougarskoj i u Jugoslaviji i da je u oba slučaja, što je naročito zabrinjavajuće, taj procep išao po nacionalnim linijama. U oba slučaja se nacionalizam ponudio kao rešenje za krizu multietničke zajednice. U oba slučaja su se pojavili zahtevi za stvaranjem sopstvenih nacionalnih država, što je možda za doba raspada Austrougarske i bilo logično, jer to jeste vreme nacionalnih država, ali što je za trenutak raspada Jugoslavije bilo već sasvim retrogradno. Šta ako se to pojavi kao novi zahtev u EU, a koliko vidimo upravo se ta karta ponovo vadi? Mi znači ne vidimo novi koncept, nego upravo stari i to je zabrinjavajuće. Ako se posle svega ponovo izvlači ta karta, to je možda najpouzdaniji znak Tojnbijeve dijagnoze, da nema novog odgovora, već da se vadi stari. Ako smo već u slučaju Jugoslavije govorili o retrogradnoj reakciji njenih elita, to je tek u tekućem evropskom iskustvu pokazatelj dubinske krize.
Te podele počinju na način koji smo mi u Jugoslaviji dobro upoznali, a koji sada prepoznajemo u Evropi, kreće podela koja nije samo nacionalna, nego i podela na bogate i siromašne. Onda se odmah pojavi podela na sever i na jug, na one koji su plaćali i na one koji su bili plaćani, tako da mi vidimo da sada Grčka igra ulogu Makedonije ili Srbije, gde je Slovenija današnja Nemačka. Već imamo tu celu retoriku, taj diskurs gde jedni drugima natrljavaju nos. To su prepoznatljive stvari, ali kao što uvek govorim u Peščaniku, ne zato što se istorija vraća, nego zato što postoje određeni mehanizmi reagovanja na krizu. Tako da to što vidimo kao evropsku reakciju na krizu nije dobro i upućuje nas na zaključak da nema svežeg odgovora na novu krizu, već da mi u njoj prepoznajemo sve ono što smo prošli u Jugoslaviji. Čim čujemo o tom blesavom jugu koji samo peva i jede, jasno je da zapravo odgovora na krizu nema.
***
Peta i najpogubnija podudarnost jeste činjenica da su sve podele, pa i politička kriza moguće zbog toga što je došlo do krize ideologije. Naravno da 3 slučaja koja ovde poredimo nisu isti i da ih nije lako porediti i da kada govorimo o krizi ideja tu pre svega otpada Austrougarska jer ona nije nastala na način na koji su nastale Jugoslavija i EU. Austrougarska je prosto istorijski proizvod, ona je vekovima širila svoju teritoriju i nije nastajala iz neke prethodne ideje. S druge strane, Jugoslavija i EU su veoma uporedive u tom smislu što je Jugoslavija, kao i EU, prvo bile ideja, i to je užasno važno kada se danas razmišlja o evropskoj krizi, i to upravo zbog toga što se i u slučaju Jugoslavije kao i EU ta ideja pojavila pre svega u intelektualnim i kulturnim krugovima. I pričali smo to već u Peščaniku, neka moja istraživanja Beograda iz 90-ih godina 19. veka su pokazala potrebu građana da vide hrvatskog glumca, da čuju hrvatsku opersku pevačicu, da u Narodno pozorište dođe hrvatski reditelj na nekoliko meseci, da onda dođu, to je moj omiljeni slučaj, dvojica slovenačkih studenata na biciklima koji prolaze kroz celu Srbiju da bi spasavali građane u Kragujevcu od poplave neke 1896. Dakle, pojavila se potreba kod ljudi za nekom vrstom komunikacije i zajedništva.
I ono što je tu zanimljivo da se prati, što bi trebalo još istražiti, jeste da ako se ta ideja Jugoslavije u Srbiji recimo pojavila 1890-ih, da je bilo potrebno nekih 20 godina da ona postane politički projekat, a da je bilo potrebno 30 godina da ona postane politička stvarnost, naravno u sasvim novim okolnostima posle Prvog svetskog rata. I zapravo je vrlo slično bilo sa Evropom, jer je slična količina vremena bila potrebna da prođe od tih prvih ideja do njenog ostvarenja. I ono što je takođe slično je to što su i Jugoslavija i EU napravljene pre svega kao mirovni projekti. Ja samo tako razumem ovu Nobelovu nagradu za mir, obe su države nastale da smire jedno tlo i narode kojima je konflikt postao prirodno stanje. Te multinacionalne zajednice su se pojavile kao rešenje konflikta koji su tu vekovima postojali. I one su se pojavile kao projekti integracije, komunikacije i pravljenja novog zajedništva koje treba lekovito da deluje na probleme koji su uništavali i taj Balkan ili tu Evropu.
U oba slučaja ti koncepti su imali snažan utopijski značaj. Kad se postavi pitanje šta bi sada bilo lekcija za EU i šta bi ona mogla eventualno da nauči iz našeg tužnog iskustva raspada Jugoslavije, to je pre svega ovo o čemu smo govorili, da se vrati i da rekonstruiše taj ideal i tu utopiju na kojoj je nastala. Ona se ne može zaista svesti samo na briselsku birokratiju, ona ne može postati samo niz nekih komplikovanih procedura i ugovora, ona se mora vratiti na taj svoj osnovni smisao. I mora da shvati ključnu stvar koja se, čini mi se, zaboravlja, a to je da je EU ili te multinacionalne države, da su one kao i demokratija u stalnoj krizi i da to jeste i mora biti njeno prirodno stanje. I mislim da sada tu dolazimo i do te presudne razlike, i Austrougarska i Jugoslavija nikada nisu bile demokratske zemlje, a EU je bila i jeste. Mislim da je to presudna razlika koja nam u ovom trenutku daje optimizam, jer upravo zbog toga što nisu bile demokratske ni Austrougarska ni Jugoslavija nisu uspevale, nisu bile u treningu, da se tako najbanalnije izrazim, nisu bile uvežbane da stalno daju novi odgovor. EU se temeljila na demokratskom principu, zemlje koje su u nju ulazile su ne samo bile demokratske, nego su ulazile u nju kroz jednu demokratsku proceduru, kroz svoje parlamente. Ništa nije bilo jednostavno i ništa nije bilo odlukom jednog čoveka.
Ona mora da se vrati na svoju demokratsku osnovu, na demokratiju koja je stalno u krizi i koja vežba neprekidno nove odgovore, koji neće biti stara podela, nacionalna podela, podela na debele i mršave, nego novi odgovor. Taj odgovor mora poći od osnivačkih političkih ideja koje se često zaborave, kao ljubav posle 20 godina braka kada zaboravite zašto ste uopšte zajedno. To je ključno pitanje na koje upravo intelektualci, kulturni krugovi, dakle ne bilo ko nego oni koji su stvorili utopiju moraju da se vrate, da se sete ideje o tome zašto smo uopšte bili zajedno. Ako pogledamo danas, naravno da se države na teritoriji bivše Jugoslavije razvijaju u različitim pravcima, naravno da je jedno slovenačko iskustvo, drugo hrvatsko, treće srpsko, četvrto makedonsko itd, ali postoje bolno slične stvari u svim tim zemljama. Recimo, činjenica da su to zemlje bez opozicije. Ima li nečega što više ujedinjuje te zemlje? Kako je moguće da posle 10 i 20 godina demokratskog iskustva, redovnih parlamentarnih izbora, višestranačja, relativno slobodnih medija itd, vi sebe dovedete u situaciju da ostanete bez opozicije? Koja je to osnova ideja, osnova tih društava koja ne proizvodi pluralitet, koja ne proizvodi drugo rešenje? Mislim da je to politički ground zero, od toga krećemo.
Ispostavlja se da su razlozi za zajedništvo vrlo duboki i mnogo stvarniji i realniji od svih razloga za rušenje tog zajedništva. To ne znači da će se to zajedništvo ikada ponoviti, ali je važno da se ima svest o tome, jer bez toga mi ne možemo da izađemo iz tih kriza, svako iz svoje male katastrofalne i tragično periferne krize. Zato moramo da vidimo šta nam je bilo zajedničko, zbog čega smo napravili tu zajednicu. U redu, nje više nema, neće je biti, ali su problemi ostali zajednički. Oni su tu, zato smo bili zajedno, pa hajde da pokušamo da ih zajedno rešimo. Nismo to umeli, prevazišla nas je ta velika ideja Jugoslavije, kao što Latinka Perović često kaže: „njeni narodi su bili manji od nje same, prevazišla ih je ta ideja“. I sada nas je strah od toga da li će ideja Evropske unije prevazići njene narode i da li će oni na to reagovati skretanjem udesno i nacionalizmom, kao što se u nekim zemljama događa, ili će uspeti da se sete zašto su bili zajedno.
***
Tvrdnje da je Jugoslavija bila velika greška sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa pripadaju novom trendu koga nije bilo do 2000-ih godina. To je čist Dobrica Ćosić. Mi sada Dobrice Ćosića imamo više nego ikada pre, a uvek je bio na vlasti, čisto da tu ne bude neke zabune. Srbija u Jugoslaviji nikada nije bila ocenjivana negativno, ali sada se to pojavilo i u udžbenicima i sve više u govorima političara. Nedavno smo to čuli od Ivice Dačića i to je u stvari poteklo iz velikosrpskih krugova koji Jugoslaviju uvek tumačili kao grešku, koji su govorili da je Srbiji tobože nuđen izlazak na Jadransko more pre 1915, što naravno nije tačno. I u krajnjoj liniji se sve to svodi na čuvenu ideju da mi dobijamo u ratu, gubimo u miru, koja je između ostalog i antijugoslovenska ideja, jer Jugoslavija je proizvod tog mira. Ivica Dačić često govori ono što misli Dobrica Ćosić. Ideja podele Kosova je upravo Ćosićeva ideja. I bilo bi važno vratiti se na razne izjave Ivice Dačića i videti kada je on to počeo da govori, jer ne treba zaboraviti da je on išao kod Ćosića neposredno pred izbore. I već je ta poseta bila indikativna, jer se postavlja pitanje zašto baš Dačić pred izbore, a ne Tadić, koji se toliko često pozivao na čika Dobricu. Ali ne, čika Dobrica je znao da će to biti neko drugi.
Bez obzira što su sve ideje Dobrice Ćosića ovde dominantne od kraja 80-ih, od trenutka kada je Slobodan Milošević došao na vlast, njih je sada još više i one su se sada u punoj meri raspalile i ostvarile, makar u političkim govorima. Između ostalog, uključujući i to snažno antijugoslovenstvo. U stvari su to dva nivoa ili dve vrste srpskog nacionalizma i u knjizi „Srpska strana rata“ koju je uredio Nebojša Popov, a mi kao autori smo se za tu knjigu vratili naravno na 80-e godine, jer one su ključne za formiranje te ideologije, i tu se videlo da su ljudi koji su kasnije stvorili političke stranke 90-ih zapravo stvorili srpski nacionalni program. Slobodan Milošević dolazi na vlast i on preuzima taj program i on ga izvršava i on je taj koji je izvršilac tih radova, ali to nisu njegove ideje. Zbog svojih ideja koje su bile zapravo prethodno komunističke, on čuva neka bitna mesta. Jedno od tih mesta je Jugoslavija, a drugo bitno mesto koje on čuva je Drugi svetski rat, jer on i dalje govori o partizanima. On drži tu jednu nogu na levoj strani i s njegovim dolaskom na vlast dolaze ti pravi nacionalisti koji onda ruše i to poslednje što je on još uvek držao, što zbog svoje žene, što zbog kompromisa sa samim sobom, ili ko zna zbog čega sve ne.
Sad dolaze ti pravi, ta ravnogorska linija koja je antijugoslovenska, koja je samim tim i protiv rezultata Prvog svetskog rata, i koja sa sobom nosi i svoje viđenje Drugog svetskog rata koje je ovde na dnevnom redu kroz sve te rehabilitacije, kroz to da je knez Pavle jedan fini čovek koji nije mogao pametnije da uradi nego da potpiše Trojni pakt (nije ga on potpisao, nego je to podržao) itd. Sad je tu izvorna nacionalistička ideologija, dok je Milošević bio neka vrsta izvedene nacionalističke faze. Sada smo se oslobodili prethodnog modela i kako smo ga se oslobodili, tako smo oberučke prihvatili ceo paket suprotnog, ravnogorskog modela i zapravo mi u tome živimo, samo što to povremeno zaboravljamo.
***
Što se tiče EU, njen raspad ne može biti miran zbog toga što bi to bio strašan potres. Samo propast evra bi bio potres čije razmere ne možemo ni da zamislimo. To bi bilo neuporedivo i sa onim slikama iz Amerike 1929-1931. To je prvo. Drugo, da se raspadne nešto u šta je toliko uloženo mora biti zato što su u ključnim evropskim zemljama pobedile te razne zlatne zore. Ona se ne može raspasti bez unutrašnjeg skretanja ekstremno desno u Nemačkoj ili Francuskoj (hajde, Grčku ćemo nekako i da preživimo). Tako da je raspad EU moguć tek posle tih unutrašnjih skretanja na debelo desno, a ako se već skrene na debelo desno i sruši se EU, onda će mnogi poželeti da nešto ušićare i vrate neki stari račun i dug. A mi ćemo jedva dočekati da ostanemo bez vaspitačice u vrtiću i da se vratimo na ono gde smo nasilno zaustavljeni 1995. u Bosni i 1999. na Kosovu. Mi ćemo se prvi istaći sasvim sigurno, ne zato što je to fatum ili zato što je to naša sudbina, nego zato što mi čekamo tu situaciju, jer se nismo nikada pomirili sa tim da treba živeti na nekom drugom programu i raditi na sopstvenom razvoju, ne daj bože obrazovanju ili takvim nekim stvarima. Svaki nered u Evropi nas vraća u nekontrolisan zločin, iz kojeg smo izašli samo spoljnom diplomatskom i vojnom intervencijom.
Radio emisija Peščanik, 16.11.2012.
Peščanik.net, 20.10.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
