Zidovi i kapija Poljske ambasade u Moskvi zatrpani su cvećem. Na prvom kanalu državne televizije je u udarno vreme emitovan film Andžeja Vajde „Katin“. Objavljen je opšti dan žalosti na celoj teritoriji Ruske Federacije. Pod šatorima, na samom mestu nesreće, lično Putin je rukovodio evakuacijom žrtava ove strašne tragedije, a na sajtu Medvedeva objavljen je tekst izjave saučešća na poljskom jeziku. Za poslednjih nekoliko godina, ovo je prvi put da me nije sramota što živim u ovoj zemlji. Da smo se sve vreme tako ponašali, ne bi bilo ni avgustovskog, a ni „gasnog“ rata, ni Katina-2 i Rusija bi danas bila uvažavana od strane svojih bivših kolonija, baš kao što Britansku imperiju uvažavaju njene.
Zamislite na trenutak da je, neposredno pred ove poslednje predsedničke izbore u Ukrajini, u želji da se do kraja dotuče već nepopularni i bespomoćni Jušćenko, premijer Putin odlučio da mu iz ruku izbije njegov glavni adut i njegovu ličnu bolnu temu – Gladomor. Zamislite da Putin pred premijerkom Julijom Timošenko javno priznaje da je za Gladomor odgovoran lično Staljin.
Zamislite kako onda njih dvoje zajedno sleću na sveto mesto na kome će se kroz tri dana zvanično odavati pošta žrtvama Gladomora. Jušćenko nije pozvan, jer je cilj čitave operacije i bio da se do kraja uništi njegov rejting i da se svima pokaže kako je ovaj nedaroviti nacionalista potpuno nesposoban za bilo kakve dogovore. Aerodrom na koji sleću dva premijera je vojni, odnosno relativno zapušten i sigurno nespreman za prijem letelica civilnog vazduhoplovstva, pa je radi bezbednog sletanja za ovu priliku dovezena specijalna oprema.
Zamislite da su sve novine objavile da je Putin priznao krivicu za Gladomor. A zatim, tri dana nakon ovih događaja, na taj isti, sada opusteli aerodrom, sprema se da sleti sada već smešni Jušćenko, predsednik koga premijeri nisu pozvali da sa njima zajedno prisustvuje svečanosti povodom pomena Gladomora, mada je to oduvek bila njegova glavna tema.
Ali prilikom sletanja, avion kojim dolazi Jušćenko se ruši.
Jeste li zamislili? Sve što ste zamislili stvarno se i dogodilo, ali ne sa Ukrajinom nego sa Poljskom. (To da su za bezbedno sletanje Putina i Tuska na aerodrom nešto dovezli, a zatim, naravno, nakon njihovog odlaska odvezli, samo je jednom ovlaš promaklo u telefonskom razgovoru sa nekim pilotom, učesnikom u direktnoj kontakt emisiji na radiju Eho Moskva.)
Odnosi između Rusije i Poljske, dva slovenska naroda od kojih je jedan, zahvaljujući anarhiji protiv koje nije umeo da se izbori izgubio bitku za hegemoniju, i drugi, koji je koristeći se agresivnim apsolutizmom smrvio prvi, u poslednjih trista godina su loši da lošiji ne mogu biti. Ruske vlasti su Poljake sekli, vešali, slali u Sibir, vrbovali i privlačili na svoju stranu, ali ih nikada nisu aktivno mrzeli.
Sa dolaskom Putina, sve se promenilo. U izjavama i dejstvima Kremlja često je bila prisutna nekakva sitničava i pakosna mržnja prema bivšim kolonijama, kao što su na primer Poljska, Gruzija i Ukrajina. Tako je 4. novembar, krajnje sumnjivi datum kada smo 1612. tobože isterali Poljake iz moskovskog Kremlja, odjednom, posle skoro četiri stotine godina proglašen za nacionalni praznik. I u skladu sa najboljom tradicijom zajedljive dvosmislenosti, ovom prazniku je dato ime Dan pomirenja i saglasnosti.
A onda se dogodio nemio slučaj, kada su poljski huligani pretukli decu ruskih diplomata. Iz medijske galame koja se tada podigla, stekao se utisak da su u Kremlju promenili značenje reči „imperija“. Postupak dostojan imperije je kada Suvorov dovodi vojsku do predgrađa Varšave. Kada specijalci u civilu tuku poljske diplomate po ulicama Moskve – to nije postupak dostojan imperije. Tako postupa poslednji uličarski ološ.
Naravno da je Katin bio i ostao glavo sporno pitanje između dve zemlje. Ruska vlast se prema rođacima Poljaka streljanih 1940. u Katinu ponašala isto toliko bezočno i grubo, kao i prema rođacima dve lekarke koje je nedavno potpredsednik LUKOIL-a svojim kolima pogazio na Lenjinskom prospektu u Moskvi.
Vrhovno vojno tužilaštvo je 2006. odbilo da potomcima streljanih Poljaka u Katinu dostavi na uvid dokumenta o ovom gnusnom masovnom zločinu, pozivajući se na to da većina od 183 debela toma ovoga predmeta nosi oznaku „tajna“. Hamovničeski sud otkobra 2008, a zatim i Vrhovni sud Ruske Federacije januara 2009, takođe nisu izašli u susret njihovim zahtevima. Tada su se ovi poljski građani obratili Međunarodnom sudu u Strazburu, a naše Vrhovno vojno tužilaštvo je tamo poslalo neverovatan dokument, iz koga sledi da njima (tužilaštvu) do sada još niko nije dokazao da je bilo ko i bilo kada u Katinu bio streljan. („Pošto su svi zapisi uništeni i ne mogu se obnoviti, pokazalo se da je nemoguće dobiti informaciju koja bi se odnosila na sprovođenje odluke o streljanju bilo kog konkretnog lica.“)
Paralelno sa ovim događajima, sredstva javnog informisanja kontrolisana od Kremlja veoma angažovano su nastupala u dva pravca. Jedan je bio da se ruskim čitaocima serviraju teze o „još uvek otvorenom“ pitanju odgovornosti za ovaj zločin, da je još rano „lepiti etikete“ i da je vreme „da počnu ozbiljne diskusije“ o tobožnoj dilemi ko je zapravo streljao zarobljene poljske oficire: Staljin ili Hitler. Drugi medijski tok je bio organizovan iz kremaljske kuhinje za politički marketing, odakle su nas obaveštavali da je Katin istorijska osveta za zarobljene vojnike Crvene armije koji su ubijeni u vojnim logorima „belopoljaka“ u ruskom građanskom ratu.
Neposredno pred ranije planiranu posetu Putina Poljskoj, u „Komsomoljskoj pravdi“ je bio objavljen intervju Natalije Naročnicke. U njemu je između ostalog bilo rečeno da su ti poljski vojni logori poslužili Nemcima kao prototip za zloglasne koncentracione logore u Drugom svetskom ratu, što je, razume se, u Poljskoj izazvalo neviđeni skandal. Naime, opšti zaključak ruskih medija bio je da, pod jedan, mi Poljake nismo ubijali, a pod dva, da su oni to u stvari i zaslužili.
I odjednom, u proleće 2010. sve se kao po komandi promenilo. Na televiziji se umesto Naročnicke prikazuje Vajdin „Katin“ (doduše kasno noću na malo gledanom kanalu Kultura – prim.prev), a Putin i Donald Tusk zajedno lete u Katin.
Otkuda ta nagla promena?
Ko god pročita The Wall Street Journal od 8 aprila 2010, tj. sutradan posle posete Putina i Tuska Katinu, lako će naći odgovor na ovo pitanje.
„Svi predstavnici gasne industrije Poljske i specijalni predstavnici za pitanja energetike iz SAD, sastali su se u Varšavi na konferenciji koju su sponzorisali Chevron, Exxon Mobil i Halliburton. Osnovna tema konferencije je bila primena nove tehnologije za eksploataciju prirodnog gasa iz škriljca, a zaključak je bio da će kroz već nekoliko nedelja američki gasni giganti početi prva probna bušenja u Poljskoj. Postaje skoro izvesno da će se, u slučaju da se ove probe pokažu kao uspešne, Poljska energetika, njeni ekološki problemi, pa čak i spoljna politika, iz korena promeniti.“
Ovo je potpun odgovor na pitanje otkuda promene. Imperijalna politika savremene Rusije do sada se zasnivala na pretpostavci da mi imamo naš „mirni“ Gasprom i da ćemo cev našeg „mirnog“ gasovoda zabosti Poljacima na isto ono mesto na koje smo ga zaboli Ukrajincima.
U proleće 2010, u Kremlju su iznenada shvatili da će gas iz škriljca ubrzo završiti Gaspromovu „misiju mira“ i da se, budući da i Poljska može da postane zemlja izvoznica gasa u Evropu, hitno moraju preduzeti neke mere. Budući da nalazišta škriljca i ekspoatacija prirodnog gasa iz njega postaju jedno od prvih političkih pitanja, ne samo za Poljsku, način na koji će se ono rešavati u velikoj meri zavisi od toga koja će partija dobiti većinu na sledećim poljskim izborima. Zato se sa poljske političke scene mora izabrati neka od partija i hitno privoleti na svoju stranu:
„Pravo i pravednost“ Leha Kačinskog, ljutog nacionaliste, antikomuniste i populiste, čoveka koji Katinski masakr doživljava kao svoju ličnu tragediju i koji svake godine na Dan sećanja na poljske žrtve privatno dolazi u Katin. Ili „Građanska platforma“ Donalda Tuska, racionalnog pragmatika, spremnog da se druži sa svima osim, naravno, sa predsednikom Kačinskim, jer njih dvojica se do te mere ne trpe da čak i ne govore jedan sa drugim.
Tri dana pre zvaničnog dana pomena žrtvama Katina, na mesto svečanog odavanja pošte palim Poljacima dolaze Putin i Tusk. Požurili su da u Katin stignu tri dana ranije kako bi izbegli obavezu da na komemoraciju pozovu i predsednika Kačinskog, a i da bi mu istovremeno uskratili političke zasluge za Putinovo pokajanje.
A tamo je Putin klekao pred kamerama. I ceo svet se toliko iznenadio i potresao da nijedan od stranih medija nije primetio njegovu kratku napomenu o „do smrti izmučenim sovjetskim crvenoarmejcima u poljskom zarobljeništvu“. (Kada je Putin započeo svoj govor, kladila sam se sa kolegama da on bez te napomene neće umeti da ga završi.)
Nakon tri dana, na tačan datum Dana sećanja na streljane poljske oficire, u Katin se spremao da sleti predsednik Kačinski, nepopularni strasni nacionalista, koji će, čak i ako stigne u drugi krug, prema istraživanjima javnog mnjenja sigurno izgubiti sledeće predsedničke izbore. Poveo je sa sobom svu poljsku elitu u nadi da će svojom privatnom posetom u ovako velikoj pratnji umanjti prednost dvojice premijera. Bilo mu je sasvim jasno da će njegova poseta i pored toga biti manje efektna, jer su mu Tusk, koga iskreno mrzi, i Putin, koga takođe blago rečeno ne voli, još pre tri dana nezasluženo pred nosom oteli lovorov venac političke slave.
I kada su mu pred samo sletanje rekli „magla“, on je naravno izdao naređenje za prizemljenje. U svojoj predsedničkoj biografiji on je već imao jedan sličan slučaj. Za vreme rusko-gruzijskog rata, zajedno sa predsednicima Ukrajine, Estonije i Litvanije, predsednik Kačinski je leteo na miting podrške u Tbilisiju. Tada mu je preporučeno da sleti u Azerbejdžan, jer se može desiti da mu Rusi obore avion.
I tada je predsednik Poljske doneo odluku koja i dolikuje predsedniku: naredio je da se sleti u Tbilisi. A kapetan posade je doneo odluku koja dolikuje glavnokomandujućem aviona: prizemljio je letilicu na aerodrom Baku u Azerbejdžanu. Na mitingu podrške Gruziji, Kačinski je u svom govoru izjavio: „Danas Gruzija, sutra Ukrajina, prekosutra Baltičke republike, a možda i moja zemlja“. Ministarstvo inostranih poslova Poljske, uz obrazloženje da je to „lično mišljenje“ predsednika Kačinskog, odmah se ogradilo od ove izjave. A kao odgovor na sva „veta“ koja je predsednik stavljao na predloge zakona koji su dolazili iz vlade, premijer Tusk je odlikovao pilota za sletanje u Baku.
Tog jutra 10. aprila 2010, znajući da je neželjen gost u Rusiji, predsednik Poljske nije mogao drugačije da postupi nego da izda naređenje za sletanje. To nije bila nikakva demonstracija despotizma ili oholosti. To je prosto bio zbir svega onoga što je ovaj nacionalista i antikomunista, ovaj novi Košćuški i novi Sikorski, mislio o Rusiji. Predsednik Leh Kačinski je bio čovek u čijem su srcu svakim njegovim otkucajem tukle podele Poljske 1772, 1793, 1795 i 1939, ustanci 1794, 1830 i 1863, pakt Molotov-Ribentrop i Katin, Varšavski ustanak i „Solidarnost“, i zato on nije mogao da donese drugačiju odluku.
Kačinski nije poverovao u maglu. Za njega je ova „magla“ bila samo još jedan od mnogih političkih zahvata Putina, koje ovaj preduzima pred predsedničke izbore u Poljskoj, sklapajući savez sa Tuskom, baš kao što je u svoje vreme Katarina Velika uzela u najam Branickog i Potockog.
Ali ovoga puta „magla“ je bila stvarno magla. Ponekad je i „magla“ prosto samo magla. To mesto i ta zemlja su prokleti.
Ежедневный Журнал, 13.04.2010.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 18.04.2010.