Kejns u Kini

Šangaj

Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Prikaz knjige Geoffa Manna „Na dugi rok svi smo mrtvi: kejnsijanizam, politička ekonomija i revolucija / In the long run we are all dead: Keynesianism, political economy and revolution“, Verso 2017.

„Ako to odmah ne uradimo – u ponedeljak možda više neće biti nacionalne ekonomije”, rekao je predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke 18. septembra 2008, zahtevajući da Kongres hitno pritekne u pomoć bankarskom sistemu. Deset godina kasnije, svedoci smo da je ekonomija preživela. Ipak, vredelo bi zapitati se da li smo zbog panike u trenucima krize propustili priliku da pođemo nekim drugim putem. One burne jeseni pre 10 godina najvažniji je bio opstanak. Stajati po strani i čekati da se kriza razreši sama od sebe bilo je ravno prizivanju katastrofe, kao što pokazuje slučaj banke Lehman Brothers. U takvoj situaciji samo najveći fanatici bi odbili da podrže akciju spasavanja i tako prihvatili rizik potpunog sloma. Ipak, zar Trump, brexit i uspon nacionalizma u zapadnoj Evropi nisu politička cena tada učinjenih izbora? Ako postoji jedna osoba čije ideje mogu biti od koristi u trenucima najveće neizvesnosti, onda je to John Maynard Keynes. Implozija finansijskog sistema je pokazala da je Keynes bio u pravu, uprkos mnogim kritičarima koji su ponavljali da se tržišta stabilizuju sama od sebe i da su intervencije države kontraproduktivne. Posle kolapsa trgovine, investicija i potrošnje i gubitka miliona radnih mesta, svetu su itekako bili potrebni fiskalni podsticaji. Svi su se složili da treba uvesti oštrije kontrole za bankarski i finansijski sektor. Keynes je poznat kao rodonačelnik aktivističkog pristupa vođenju ekonomske politike. Takođe, kao što primećuje Geoff Mann u svojoj odličnoj knjizi Na dugi rok svi smo mrtvi, Keynes je odličan izbor i za one koji pokušavaju da sistem održe u životu po svaku cenu. On nudi recepte i za izbegavanje dolazećih katastrofa i za očuvanje status kvoa.

Keynesova biografija je emblematična. Rođen je 1883. u braku profesora ekonomije na Kembridžu i majke posvećene društvenim reformama. U zrelim godinama je doživeo rat i revoluciju. Bio je simpatizer pobuna i nemira koji su potresali svet, iako je znao da bi se u slučaju sukoba našao na pogrešnoj strani barikada. Da bi razrešio tu protivrečnost, postao je vodeći zagovornik reformističkih politika u britanskim intelektualnim krugovima. Posle studija na Kembridžu i dve godine državne službe u Odeljenju za Indiju, započeo je karijeru profesionalnog ekonomiste baveći se problemima valutne politike u Indiji. Po izbijanju Prvog svetskog rata, pozvao se na prigovor savesti, ali je prihvatio posao u Trezoru gde je radio na zajmovima između savezničkih sila. Proslavio se 1919. osudom Versajskog sporazuma: njegovu knjigu Ekonomske posledice mira Lenjin je stavio na spisak preporučene literature za pripadnike Kominterne. Dvadesetih godina je kritikovao Churchillov učinak na mestu kancelara i osuđivao povratak na zlatni standard zbog deflatornog šoka koji je pogodio britanske izvozne industrije. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, objavljena 1936, promenila je tok debate o ekonomskim politikama širom sveta; Keynes je nezaposlenost prikazao ne kao simptom neuspeha tržišta rada, već kao posledicu nedovoljne tražnje u ekonomiji u celini. Za vreme Drugog svetskog rata bio je direktor Engleske banke, a 1944. je zastupao Britaniju i Komisiju za svetsku banku na konferenciji u Breton Vudsu, gde su postavljeni temelji posleratnog valutnog sistema. U svetu kojim su dominirali sukobi organizovanog radništva i nepopustljivih torijevaca, Keynes je ostao član Liberalne partije i to ostao do smrti 1946. Verovao je da je zadatak profesionalnih klasa da pomognu društvu u izbegavanju klasnog rata.

Napisano je mnogo Keynesovih biografija i istorija „kejnsijanske revolucije u državnoj upravi“. Mannova knjiga ne spada ni u jednu od tih kategorija. Ona nije ni uvod u Keynesovu ekonomiju (mada je napisao veb-vodič za čitanje Opšte teorije). Umesto toga, centralna tema ove knjige je politika onog tipa liberalne tehnokratije za koji se obično vezuje Keynesovo ime. Kejnsijanizam je izvorno definisan u opoziciji prema „starom“ ili „paleo“ liberalizmu koji insistira na pravima pojedinca, pre svega pravima vezanim za imovinu, što je dovelo do dogmatskog insistiranja na slobodi učešća u tržišnim transakcijama koja se mora zaštititi od političara i zakonodavaca. Sloboda trgovine je dobila gotovo religijsku dimenziju, a Adam Smith i klasični ekonomisti su proglašeni za njene prvosveštenike. Keynes je smatrao da su dogmatizam i nefleksibilnost sušta suprotnost onome što nam je potrebno ako želimo da osiguramo opstanak progresivnog liberalnog poretka.

Kejnsijanizam se danas mora posmatrati i u opoziciji prema politici i ekonomiji tržišne revolucije sprovedene 70-ih i 80-ih godina 20. veka, to jest, prema neoliberalizmu. Terminologiju dodatno komplikuje to što bi Keynes sa zadovoljstvom prihvatio da bude predstavljen kao „novi liberal“. Tridesetih i četrdesetih godina 20. veka učestvovao je u oštrim ali prijateljskim polemikama sa rodonačelnicima neoliberalizma kao što su Walter Lippmann i Friedrich Hayek. Čak i u najdobronamernijem tumačenju, smatrao je Keynes, njihovi pokušaji da postave nove temelje tržišnog poretka proizvod su neke vrste nostalgije i u praksi su osuđeni na propast. Uz to, neoliberali u stvarnosti nisu naročito dosledni, jer dok proklamuju apsolutnu vladavinu tržišta zahtevaju i značajne državne intervencije. Dobar primer su paketi pomoći iz 2008. godine. U današnjoj situaciji, neoliberalizam je defakto antidemokratska politika koja tenzije između kapitalizma i demokratije razrešava ograničavanjem domena demokratskog delovanja ili direktnim mešanjem u demokratski proces.

Nasuprot njima, Keynes se prihvatio zadatka izgradnje liberalizma koji neće biti retrogradan, sumnjiv ili antidemokratski, već će se direktno suočiti sa problemom usklađivanja kapitalizma i demokratije. Jedan od načina da se to postigne bilo je proširivanje područja političkog. Kao jedna od ključnih figura u grupi Blumzberi, Keynes je bio kulturni modernista širokih nazora. Među stvarima za koje je smatrao da liberalizam 20. veka treba da ih prihvati bili su droge, kontrola rađanja i seksualne slobode. Ali posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, sa dodatnim produbljivanjem klasnih sukoba, bilo je jasno da se liberalizam u kulturi mora podržati novim pristupom ekonomiji. Ekonomija se morala iznova zasnovati: ne više kao nedodirljiva sfera privatnih prava, već kao predmet državne uprave.

Keynes i kejnsijanizam se rutinski poistovećuju sa idejom o „velikoj državi“, čak toliko da se zaboravlja da kejnsijanizam izvorno nije politika suprotstavljanja tržištima. Na nezadovoljstvo levice, kejnsijanizam nije program nacionalizacije i centralnog planiranja. Očevidno, ako su okolnosti odgovarajuće, tržišta mogu doneti velike dobiti. Ali tržišta nisu uvek funkcionalna. A kada zbivanja na nekom tržištu utiču na čitavu ekonomiju, kao što je slučaj sa tržištem kapitala ili tržištem rada, posledice tržišnih poremećaja proizvode sistemske, makroekonomske efekte. Masovna nezaposlenost je bila neporeciva stvarnost u Britaniji između dva rata. Keynesa je frustriralo to što ekonomija njegovih profesora sa Kembridža nema gotovo ništa da kaže na tu temu. „Ekonomisti sebi zaista postavljaju trivijalne i beskorisne zadatke“, piše Keynes, „ako sve što mogu da nam kažu o buri jeste to da će more ponovo biti mirno kada bura prođe“. Ekonomisti bi se morali baviti burnim vremenima isto koliko i mirnim: morali bi objasniti i punu zaposlenost i hroničnu i upornu nezaposlenost, normalno stanje stvari i odstupanja. To je ono što Opštu teoriju čini opštom teorijom. Uslove koji proizvode punu zaposlenost Keynes ne uzima zdravo za gotovo, već insistira na njihovom tumačenju.

Na polju ekonomije to podrazumeva premeštanje fokusa sa analize pojedinih tržišta na kruženje agregatne tražnje, proizvodnje i dohotka na nivou države. Na polju politike to podrazumeva odbacivanje prihvaćenih stavova o ispravnom razgraničenju političkog i civilnog društva, države i ekonomije, nasleđenih iz 19. veka. Za Keynesa te distinkcije nisu nepromenljive. Štaviše, imao je dobre razloge da veruje da je u tržišnu ekonomiju ugrađena tendencija generisanja masovne nezaposlenosti, što u jednom demokratskom okruženju nalaže preispitivanje važeće doktrine o granicama između politike i ekonomije. Takođe, pokušaji da se stara razgraničenja sačuvaju uprkos novim ekonomskim pritiscima izobličuju javni diskurs i, pošto su osuđeni na neuspeh, rizikuju stvaranje uslova za revoluciju. Mann tvrdi da je Keynes pokazivao izvesne simpatije za zagovornike radikalne promene – ponekad se čak predstavljao kao boljševik – ali istovremeno je visoko cenio Burkeovu kritiku Francuske revolucije koja pokazuje da koliko god da su ubedljivi razlozi za pobunu, revolucija uvek završava katastrofom. Izazov je pronaći usku stazu koja vodi između konzervativne regresije i revolucionarnih prevrata osuđenih na propast.

Paleoliberale i neoliberale užasava to što prihvatanjem kejnsijanske intervencije dolazimo na veoma klizav teren. Ako se intervencija jednom sprovede, gde ćemo se zaustaviti? Kao pravi liberal, Keynes ima razumevanja za takve strahove. Primamljivo rešenje je prenošenje odluka na tehnokratsku elitu; ekonomisti bi trebalo da budu slični zubarima, šalio se Keynes. Ali kejnsijanizam se ne može svesti na tehnokratiju. Mann naglašava da poenta nije u neutralizaciji politike u cilju stvaranja apolitičnog društva lišenog debate i javnog života… kao što se često tvrdi za birokratizam ili takozvani menadžerski kapitalizam“. Kejnsijanci nude vedriju viziju sveta. Njihov ideal je da demokratija i kapitalizam funkcionišu zajedno i uzajamno se ne ugrožavaju. Jedna od formulacija Keynesovog pitanja glasi: koliko političke intervencije u oblasti ekonomije nam je potrebno da bismo izgradili platformu prosperiteta dovoljno stabilnu da ponese demokratsku politiku. Odgovor nudi ono što Mann naziva „makijavelističkom“ taktikom koja granice političkog vidi kao podložne oblikovanju. Veština moderne državne uprave nije u sastavljanju večnih konstitucija koje trajno definišu granicu između političkog i nepolitičkog, već u neprestanom definisanju i redefinisanju domena onoga što treba i onoga što ne treba da bude predmet upravljanja. Klasičan Keynesov primer kaže da u situaciji kada nadnice više nisu savršeno fleksibilne usled velike moći sindikata, a pritisak na sindikate nije moguć zbog pretnje otvorenog klasnog rata, onda je najprimereniji način da se realne nadnice koriguju i doprinesu rastu zaposlenosti indirektno delovanje generisanjem male inflacije koja će sniziti stvarnu cenu angažovanja dodatne radne snage. Isto tako, fiksiranje kursa na nekonkurentnom nivou je opasno, ne samo zato što ugrožava izvoz, već i zato što primorava politički sistem da sprovede rezanje nadnica.

Situaciona i taktička svest kejnsijanizma primetna je i u pragmatičnom pristupu vremenu, što je Mann iskoristio za naslov svoje knjige. Kejnsijanizam ne odustaje od progresivnog pogleda na svet svojstvenog vigovskom liberalizmu; on ne kaže da mnoga od proročanstava klasičnih ekonomista neće biti korisna na dugi rok, pod savršenim uslovima i kada suprotstavljenim silama ostavimo dovoljno vremena da se usklade. Ali odbija da te večne istine prihvati kao jednostavna pravila za delovanje u sadašnjem trenutku. Moguće je da će se osnovne tendencije najavljenog tržišnog ekvilibrijuma na dugi rok prikazati svetu, ali „na dugi rok svi smo mrtvi“. Kao što Mann primećuje, „problem opstanka civilizacije ne rešava se na dugi, pa ni na srednji rok, već u onim beskonačnim trenucima odlaganja koji konstituišu kratki rok“. Tu se najsnažnije oseća pritisak nužnosti. Nije slučajnost to što se „liberalne vlade suočene sa nužnošću“ okreću kejnsijanizmu; drugim rečima „priznaju neizvesnost i neartikulisanost, prihvataju nesavršenost i neodređenost, i od potreba dugog roka okreću se imperativu trenutka“. Klasičan primer je kriza 2008. Ono što su bankari kao Bernanke tražili od političara u septembru i oktobru 2008. bilo je nezamislivo samo nekoliko sedmica ranije.

Na kraju, naravno, kratki rokovi se sabiraju u dugi rok. Potpuno prihvatanje kejnsijanizma podrazumevalo bi da se prepustimo toku događaja, bez postavljanja dugoročnih ciljeva. Ali to bi državne politike učinilo krajnje nepredvidljivim. Potraga za „kredibilnom“ ekonomskom politikom, izuzetno važna u neoliberalnoj eri, zapravo je bitka protiv arbitrarnog postupanja države. Za to se vredi boriti, glasi uobičajeni argument, jer pokušaji upravljanja ekonomijom bez opšteprihvaćenog uverenja da se pritom poštuju određena nepromenljiva načela podstiču oportunističko ponašanje u samoj ekonomiji. Ekonomsko propadanje 70-ih godina prošlog veka može se tako protumačiti. U pokušaju da se zaštite od inflacije, sindikati i poslodavci su primorali državu da poveća potrošnju, što je ubrzalo inflaciju.

Zato kejnsijanska „ad-hokratija“ uvek oscilira i približava se konzervativnijim i uzdržanijim modelima upravljanja. Jedan od Keynesovih savremenika, poljski marksista Mihal Kalecki, pronašao je izvore takvog dvosmernog kretanja u kontradiktornim interesima samog kapitalizma. Poslovni interesi se ne odupiru velikim intervencijama u doba krize, pod uslovom da je njihov cilj da se održi ekonomska aktivnost. Ali budući da nemaju interesa za rast nadnica i troškova proizvodnje, posle krize se vraćaju vrlinama strogosti i discipline. Kejnsijanizam je zato zauvek osuđen da postoji u modusu „stani-kreni“. To se odrazilo na njegovu intelektualnu istoriju. U istoriji kejnsijanizma nema kontinuiteta, iako Mann u seriji briljantnih vinjeta predstavlja moderne reformistički usmerene ekonomiste, kao što su Thomas Piketty i Joseph Stiglitz, koji su intelektualno možda udaljeni od Keynesa, ali imaju tipično kejnsijanski senzibilitet.

***

Keynes je paradigma. Ali ko je bio prvi kejnsijanac? Mann smelo nudi odgovor. Ako je kejnsijanizam konstruktivan liberalni odgovor na revoluciju koji treba da reorganizuje društveni, politički i ekonomski poredak da bi razrešio tenzije prikazane, ali ne i prevladane nasilnom intervencijom, onda su se prvi mislioci takve vrste pojavili neposredno posle Francuske revolucije, a rodonačelnik njihove loze je Hegel.

I Hegel i Keynes su živeli u postrevolucionarno doba. Obojica su sa mnogo entuzijazma pratili dramu istorije sveta i odbacivali ideju da se politički i ekonomski poredak mogu graditi na prirodnom utemeljenju. Hegel nije verovao da društvo spontano proizvodi poredak. Hegelova opaska izrečena pred studentima 20-ih godina 19. veka, da ne treba očekivati da se „stvari pobrinu same za sebe“ mogla je biti Keynesova. Kao poštovaoci Hobbesa, Hegel i Keynes su bili saglasni da je osiguranje poretka „politička funkcija države kao jedine… legitimne univerzalne institucije“. Taj posao moraju obavljati državni službenici. Kakve alatke im u tom poslu stoje na raspolaganju? Zakon, naravno, ali i nove društvene nauke, a iznad svih politička ekonomija. Hegel je primetio da je ekonomija „jedna od nauka koje su proistekle iz stanja modernog sveta“. Njen zadatak je da „objasni masovne odnose i masovne događaje u svoj njihovoj složenosti i njihov kvalitativni i kvantitativni karakter“. Za Hegela, primećuje Mann, „politička ekonomija je način na koji moderna država misli“.

Povezanost Keynesa i Hegela ne iscrpljuje se u povlačenju istorijskih paralela. Linija koju Mann povlači od Hegela do Keynesa i dalje do kejnsijanaca našeg doba obeležava granicu unutar liberalne modernosti. Kejnsijanska politička misao, kao i Hegelova, inspirisana je strahovima pred dubokim tenzijama modernosti kao izuzetno dinamičnog društveno-ekonomskog sistema koji beskrajno proizvodi bedu i krize koje ne može prevazići, a drži ih pod kontrolom političkim uređivanjem i preuređivanjem. Mann veruje da bi Keynesa danas trebalo čitati onako kako je Marx čitao Hegela, kao mislioca koji je želeo da sačuva postojeći društveno-politički poredak, a svojim razmišljanjima ga je razgolitio do samog skeleta. Mann se tu ne zaustavlja. Hegel je „prvi razvio kejnsijanski način mišljenja, nevoljno radikalnu ali imanentnu kritiku liberalizma koja je svoju najkompletniju i… najuverljiviju istorijsku realizaciju dobila u Opštoj teoriji“. Drugim rečima, Hegel je bio kejnsijanac. „Pokušaji da se Keynes (ili Hegel) smeste na odgovarajuće istorijsko ‘mesto’ – što očigledno isključuje ideju da je Hegel bio kejnsijanac – ostatak su iz vremena kojima je upravljala ideja progresa“. Zapravo, suštinska sličnost političkih problema kojima se njih dvojica bave pokazuje da je priča o progresu iluzorna. Ni jedan ni drugi nisu uspeli da pronađu izlaz iz ćorsokaka radikalnog reformizma koji odbija mogućnost istinske revolucije. To je ćorsokak u kom se nalazimo, tvrdi Mann, još od konzervativne reakcije na Francusku revoluciju u termidoru 1794.

Ono što Mannovu knjigu čini tako ubedljivom jeste odbijanje olakog pozivanja na radikalno odbacivanje te pozicije. Kejnsijanizmu svojstven aktivistički i racionalistički stav i spremnost na hvatanje ukoštac sa krizom „nije nešto čega bi se levica na liberalnom kapitalističkom severu tek tako mogla odreći“, iako ishod ponekad može biti konzervativizam. Kada je u pitanju opstanak kapitalističkog sistema, kao 2008, velika većina danas ima mnogo toga da izgubi: potrebni su nam ljudi spremni da se nose sa krizom. Takođe, kao što pokazuju skorašnji događaji, postoje dobri razlozi da se tehnokratska državna uprava zaštiti od nerazumnih strasti masovne demokratije. Danas je očevidno koliko je važno postizanje konsenzusa o tehničkim pitanjima izvan domena politike, bilo da je posredi fiskalni multiplikator, efikasnost vakcinacije protiv malih boginja ili globalna pretnja klimatskih promena. Radeći na tome vraćamo se na teren kejnsijanizma i okrećemo se ne totalizujućem sukobu vrednosti – osporavanju „njihovih“ razloga i „njihovih“ istina zato što su „njihove“ – već racionalnom arbitriranju o ispravnim granicama političkog.

Mann je knjigu završio 2016. Očigledno je očekivao da će Amerikanci glasati za Hillary Clinton i da će Amerika dobiti administraciju tehnokratskih menadžera. Zato se fokusirao na ispitivanje šta bi jedna istinski radikalna politika životne sredine danas mogla podrazumevati, pored kejnsijanizma u upravljanju klimatskim promenama, trgovinom emisijama i solarnim alternativama. Dve godine kasnije, suočeni smo sa drugačijom stvarnošću, sa otvorenim povratkom nacionalizmu. Trump, tabor glasača za brexit u Engleskoj i njihovi prijatelji u Evropi prikazuju se kao jedinstven front protiv tehnokratske stručnosti. Trump je svakako označio najnižu tačku demokratskog diskursa. Ali koliko ozbiljno treba shvatiti to karnevalsko udaljavanje od tehnokratske norme? Možda mislite da Trump predstavlja trijumf masa na koji nas je Keynes upozoravao. Ali ako zanemarimo njegove manire i rečnik i koncentrišemo se na suštinu politika njegove administracije, stvari nisu baš sasvim jasne. Keynes nije bio nacionalista, ali 30-ih godina 20. veka otvoreno je zagovarao protekcionizam. Danas smo svedoci rascepa u kejnsijanskom taboru. Većina ekonomista brani status kvo od „populističkih“ napada. S druge strane, protivnici globalizacije, levi populisti i zagovornici brexita mogu se pozvati na Keynesa iz 1933: „Neka robe budu domaće gde god je to razumno i izvodljivo, i pre svega, neka finansije budu primarno domaće“.

Naša današnja situacija pokazuje da Mannov krajnje uopšteni prikaz „kejnsijanskog senzibiliteta“ kroz vreme ne pomaže da raspletemo varijetete tehnokratskog uma. To nije samo Mannov problem: Keynes je bio svestan protivrečnosti u svojoj poziciji. Kao što napominje u predgovoru nemačkom izdanju Opšte teorije koje se pojavilo u septembru 1936, baš kada su Hitler i Goering objavili svoj četvorogodišnji plan, „teorija proizvodnje u celini, koju ova knjiga pokušava da izloži, znatno lakše se prilagođava uslovima totalitarne države, nego teorija proizvodnje i distribucije u uslovima slobodne konkurencije u lese-fer ekonomiji“. Keynes nije imao simpatija za naciste, ali je takođe dobro razumeo da je udruživanje kejnsijanske makroekonomije i političke demokratije bilo pre svega rezultat savezničke pobede, a ne nekog unutrašnjeg intelektualnog ili političkog afiniteta. Eksperti sami moraju odabrati stranu na kojoj će biti.

Ako tražite primer kejnsijanske državne uprave u današnje doba, naći ćete ga u Kini pre nego na zapadu. Tamo je Komunistička partija, bez pomoći opozicije, izgradila prvorazredni tehnokratski režim. Ne samo da su kineski ekonomski menadžeri veoma pragmatični u pristupu tržištima, nego i kreatori politika u Pekingu pokazuju suštinski kejnsijansku motivaciju, prema Mannovom određenju. Ulog je kompromis postignut posle Tjenanmena: prihvatite i podržite režim u zamenu za rast i transformaciju društva. Dosta se pisalo o doprinosu neoliberalnih mislilaca pokretanju Dengove tržišne revolucije 80-ih godina. Ali kada se suoči sa problemima, Kina se okreća Keynesu. Reakcija Pekinga na krizu 2008. predstavlja najdramatičniji stimulus za otvaranje radnih mesta u istoriji. Kada je guverner Narodne banke Kine 2009. predložio nov globalni valutni sistem, on se eksplicitno pozvao na Keynesov predlog iz Breton Vudsa. Uspešno upravljanje rastom Kine uključuje kontrolu berzanskog poslovanja, vođene kurseve i direktnu kontrolu kreditiranja – što su tehnike koje prizivaju u sećanje kejnsijansko fino podešavanje ekonomije 50-ih godina 20. veka. Lični prioritet predsednika Sija trenutno je eliminacija poslednjih džepova apsolutnog siromaštva velikim preseljenjem stanovništva i investicijama.

Ključno opravdanje kejnsijanizma u prošlosti nije bilo samo održavanje status kvoa, već obećanje progresa. Keynes je padao u zanos govoreći o ekonomskim prilikama za naše unuke; jedino što ih može onemogućiti jesu ratovi i ekonomske krize. Radikalna politika je davala slična obećanja. Mannovim rečima, Marx polazi „od uverenja da će uporna borba na kraju biti nagrađena, koliko god vremena da bude potrebno. Drugim rečima, kada je Marx pozivao proleterijat da se uključi u stvaranje istorije, činio je to postulirajući – kroz analizu, a ne proricanjem – svetlo na kraju tunela“. Ali ako je zajednički imenitelj svih političkih filozofa 19. veka ekonomski rast, mogu li se te filozofije nositi sa egzistencijalnim izazovima koje donose klimatske promene? Dok se svet ruši pred našim očima, šta tačno kejnsijanski menadžerski pristup može obećati našoj deci i unucima? Zar nam nije potrebna revolucija? I šta revolucija danas uopšte nudi? „Kakve god radikalne rizike da prihvatimo“, piše Mann, „postoji veoma realna mogućnost da će se na kraju pokazati da je sve bilo uzalud. Nema sigurne pobede, čak ni na najduži rok ili na samom kraju – a ako je takva pobeda i moguća, ona zasad nije zamisliva. Koliko god da je put dug i težak, moguće je da nas na kraju čeka katastrofa.“

To je sumorno štivo. Ali ako horizont proširimo izvan okvira onoga što Mann očigledno smatra potrošenim modelom zapadnog kejnsijanizma, možda te misli zapravo nisu dovoljno sumorne. Ako je u suočavanju sa klimatskim promenama kejnsijanizam stigao do svojih krajnjih granica, da li će sada nestati sa praskom ili bez glasa? Peking se suočava sa klasičnim kejnsijanskim dilemama na dosad najekstremnijem nivou. Sijev „kineski san“ je najspektakularnije obećanje koje je kejnsijanizam ikada ponudio. Strah od nereda u zemlji je gotovo opipljiv, razmere represije su zapanjujuće, ali takvo je i dato obećanje. U iskustvu zapadnih zemalja ne postoji ništa uporedivo sa neverovatnom transformacijom života više od milijarde ljudi za samo 30 godina. Ali kao i svaki istorijski primer brzog kapitalističkog rasta, kineski bum nosi brojne rizike. Finansijski sistem je nestabilan. Rast proizvodi veliku nejednakost u zemlji, dok na globalnom planu izaziva zavist Amerike, hegemona na zalasku, sklonog agresivnim političkim ispadima. Takođe, malo je mesta na planeti koja tako akutno osećaju visoku cenu rasta kao Kina. Postoji rizik da veliki delovi zemlje postanu nepodobni za ljudski život. Obećanje rasta je stvarnije i delotvornije nego ikada. Ali to važi i za mogućnost katastrofe. Kejnsijanci tvrde da se moramo odupreti privlačnim obećanjima mirne plovidbe u budućnosti i koncentrisati se na problem u sadašnjem trenutku. Ali na planeti koja se ubrzano zagreva, plovidba u sadašnjem trenutku je verovatno mirnija nego što će biti u bliskoj budućnosti. Za svega nekoliko decenija, veliki deo čovečanstva će možda žaliti za vremenima kada je pravilo da ćemo jednog dana svi biti mrtvi važilo samo na dugi rok.

Adam Tooze, London Review of Books, 13.09.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 13.09.2018.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU