Liberalna demokratija prolazi kroz krizu legitimnosti, ili bar tako mnogi tvrde. Glasači gube poverenje u vladavinu liberalnih elita i sve su uvereniji da je demokratija u obliku u kakvom se danas praktikuje lažna. To pokazuju uspesi populista u Evropi i Sjedinjenim Državama, kao i autoritarne vlade u Turskoj, Brazilu, Filipinima itd. Posle neuspelog pokušaja da osvoji svet, liberalna demokratija se našla na meti kritike i u svojoj postojbini, Evropi i Americi.
Verovanje da demokratske države ne ratuju između sebe i dalje je veoma rašireno. U Čikagu 1999, britanski premijer Tony Blair je rekao da „širenje naših vrednosti doprinosi našoj bezbednosti“, što je neke komentatore podsetilo na predviđanje Francisa Fukuyame da će globalni trijumf liberalne demokratije doneti kraj istorije. Kada se pokazalo da se Fukuyamin scenario za Rusiju i Kinu neće ostvariti, javio se strah od novog hladnog rata. Otuda je ekonomski „uspon Kine“ protumačen kao direktan „izazov“ zapadu.
U takvoj interpretaciji, miroljubivi transferi globalne moći mogući su jedino između država koje dele istu ideologiju. Tako je Britanija u prvoj polovini 20. veka mogla bezbedno „predati štafetu“ Sjedinjenim Državama, ali ne i Nemačkoj. Zato današnja Kina nije samo geopolitička već i ideološka pretnja oronuloj zapadnoj hegemoniji.
Takve poglede energično osporava profesor Lansin Sjang. U fascinantnoj knjizi Potraga za legitimnošću u kineskoj politici (The Quest for Liegitimacy in Chinese Politics, Lanxin Xiang) on pomera fokus sa krize upravljanja na zapadu na krizu upravljanja državom u Kini.
To je, u izvesnom smislu, već poznata teritorija. Zapadni politikolozi već dugo tvrde da je jedini stabilni oblik državne organizacije ustavna demokratija. Otuda veruju da je kineska jednopartijska država preuzeta od boljševika osuđena na sigurnu propast, a tekuće proteste u Hong Kongu tumače kao najavu sloma u centralnoj Kini.
Autorov najvažniji doprinos je kritika konvencionalnog zapadnog uverenja da su jedine opcije koje današnja Kina ima na raspolaganju integracija sa zapadom, pokušaj rušenja zapada ili sunovrat zemlje u haos i nasilje. Umesto pomenutih opcija autor izlaže sopstvenu viziju ustavnog režima sa kineskim odlikama, izgrađenog na modernizovanom obliku konfucijanizma.
Sjang je kineski patriota, ali nije zaslepljeni obožavalac predsednika Si Đinpinga. Najzanimljiviji deo knjige je onaj u kom pokazuje kako je zapad uporno nipodaštavao istorijska dostignuća Kine. Sjang navodi primer jezuitskih misionara koji su u 17. veku pokušali da integrišu hrišćansku doktrinu i konfucijanske obrede („Rasprava o obredima“), što nije uspelo zbog protestantskog protivljenja svakom obliku idolatrije. Prema njegovom tumačenju, put harmonične „ko-evolucije“ i „vladavine vrline“ trajno je zatvoren evropskim prosvetiteljstvom – koje on tumači kao sekularnu manifestaciju militantnog protestantizma. U Kini nije bilo takve militantnosti jer je Kina bila zadovoljna svojim položajem. Bivši državni sekretar Sjedinjenih Država Henry Kissinger jednom je rekao da se „obećana zemlja nalazi u Kini, i Kinezi su je već zauzeli“.
Vodeći mislioci prosvetiteljstva priključili su se „univerzalističkim“ kritikama Kine. Montesquieuovo učenje o deljenju vlasti sračunato je prikazivano kao jedina alternativa „azijskom despotizmu“. Hegel je osporavao kineski sistem sa teleoloških pozicija tvrdeći da je zemlja osuđena na stagnaciju zbog odsustva predstave o „Duhu“ (mišljenje koje je prihvatio i Karl Marx). Adam Smith je smatrao da Kina nije uspela da ostvari ekonomski napredak posle 12. veka zbog nedovoljno razvijenih slobodnih institucija.
U 19. veku, različiti pravci kritike slili su se u socijaldarvinističko učenje o progresu kojim su ljudske rase raspoređene na hijerarhijsku lestvicu prema svojim postignućima – čemu je znatno doprinela vojna superiornost zapada u susretima sa „inferiornim“ rasama. Superiornost, prezir i nipodaštavanje koje zapad pokazuje u svom odnosu prema Kini proizvod su takvog univerzalističkog pogleda. Kineski način upravljanja državom zapadni ekonomisti i filozofi ne vide kao deo svetske baštine ljudske mudrosti, već kao sam uzrok „nazadnosti“ ove zemlje. Ocena da je Kina inferiorna u odnosu na zapad u svemu osim u proizvodnji porculana nije ostavila prostora za ulaženje u kulturne nijanse.
Takvim negativnim stavom zanemarena je izuzetna istorijska stabilnost koju je Kina uspela da osigura primenom doktrine „mandata Neba“. Zapadni posmatrači pogrešno su tumačili njen sistem „postavljen na jasno utvrđene osnove“ – sa „dinastičkom aristokratijom“ i „učenom klasom državnih administratora“ – kao recept za stagnaciju.
Sjang tvrdi da je tekući ekonomski bum u Kini proizvod „restauracije“ uspešnog modela koji je zemlja primenjivala pre nego što je uplivom zapada u 19. veku taj harmonični sistem razoren. Ipak, procene istorijskog BDP-a Angusa Maddisona pokazuju da je ekonomska stagnacija u Kini počela mnogo ranije. Na primer, od 1500. do 1870. dohodak po glavi stanovnika u Kini jedva da se pomerio sa 600 dolara, dok se u Britaniji učetvorostručio (sa 714 na 3.190 dolara), a u Španiji udvostručio.
Izgleda da su politička stabilnost i relativno odsustvo nasilja u Kini ipak bili ostvareni na račun dinamičnog ekonomskog razvoja, a ne u harmoniji sa njim. Ekonomski uspon zapada, s druge strane, temeljio se upravo na odbacivanju ideje o organskom jedinstvu morala, politike i ekonomije koje Sjang tako visoko vrednuje.
Autor je neprecizan kada treba opisati kako će se konfuncijanizam uklopiti u svetski poredak koji je zapad izgradio. U svakom slučaju, on smatra da su kineski lideri u zabludi ako veruju da je marksistička retorika dovoljna da se očuva legitimnost režima, s obzirom na „moralno propadanje vladajuće elite čiji apetit za gomilanje bogatstva nema granica, pa ni zakonskih ograničenja“. Kini je „potreban neki oblik zapadne ideje o demokratskim procedurama“, kao i civilno društvo koje će biti alternativa pobuni.
Konačno, Sjang se vraća primeru katoličke crkve i pokušaju jezuita da postignu istorijski kompromis sa praksom konfucijanizma. Ako je protestantska Amerika novi Rim, piše on, onda bi Evropska unija mogla postati „sekularna verzija ujedinjujuće katoličke crkve iz vremena pre reformacije“ – zanimljivo zapažanje na kraju veoma zanimljive knjige.
Project Syndicate, 03.12.2019.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 17.12.2019.
