Foto: Vedran Bukarica
Njujork, foto: Vedran Bukarica

Po slavnom komentaru književnog kritičara Fredrika Džejmsona, „lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma“. Po prvi put za dva veka, primetio je Džejmson, kapitalizam se vidi kao i destruktivan i nepopravljiv. Slabljenje vere u mogućnost postkapitalističke budućnosti izvor je dubokog pesimizma.

Ovaj preovlađujući očaj evocira esej Džona Mejnarda Kejnza iz 1930. „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“, u kojem se upozorava na „dve suprotstavljene greške pesimizma“. Prva je pesimizam „revolucionara koji misle da su stvari toliko loše da nas ništa ne može spasiti osim nasilne promene“. Druga je pesimizam reakcionara koji veruju da su ekonomske i društvene strukture „toliko nestabilne da ne smemo rizikovati nikakve eksperimente“.

Kao odgovor na pesimizam svog vremena, Kejnz je ponudio alternativnu viziju, predviđajući da će tehnologija pokrenuti doba neviđenog obilja. U roku od jednog veka, tvrdi Kejnz, kontinuirani tehnološki napredak će podići životni standard – barem u „civilizovanom“ svetu – za 4-8 puta više od onog iz 1920-ih. To će unucima njegove generacije omogućiti da rade samo delić vremena koje su njihovi preci provodili u radu.

Teorija kratkoročnog zapošljavanja po kojoj je Kejnz nadaleko poznat, bila je deo opšte vizije tehnološke utopije. Po njegovom uverenju, vođenje privrede u punom kapacitetu najbrži je put od nužnosti do slobode. Jednom kada postignemo taj cilj, ekonomska „stomatologija“ koja je zaokupljala Kejnza postala bi suvišna. Pažnju bismo tada mogli preusmeriti na „naše prave probleme“, probleme „života i ljudskih odnosa, stvaranja, ponašanja i religije“.

Mada je Kejnz smatrao da su ideje Karla Marksa nerazumljive, njegova vizija postkapitalističke budućnosti ličila je na onu Marksovu iz Nemačke ideologije. Marks je kapitalizam video kao sredstvo za rešavanje problema proizvodnje, dok je komunizam posmatran kao način upravljanja distribucijom, čime se eliminiše potreba za podelom rada.

Slično Kejnzu, Marksova vizija budućnosti promoviše kultivisanog amatera, što je uloga koja je tradicionalno rezervisana za aristokratiju. Marks je zamišljao društvo u kome se može „loviti ujutro, pecati popodne, uveče se baviti stokom“ i „kritički raspravljati posle večere“, a da pritom ljudi nisu ograničeni na ulogu lovca, ribara, stočara ili kritičara. Kao i Kejnz, Marks je kapitalizam video kao mučno iskušenje koje čovečanstvo mora da izdrži kako bi se dobar život mogao demokratizovati.

Mada su Kejnz i Marks kapitalizam smatrali nužnim zlom, obojica su se protivila ishitrenim pokušajima njegovog ukidanja ili suviše nasilnim uplitanjima u njegove procese. Kejnz je upozoravao protiv prevremene razgradnje kapitalističkog sistema kroz preraspodelu bogatstva i dohotka, dok je Marks verovao da će pokušaji reformista da humanizuju kapitalizam samo odložiti revoluciju. Ti rigidni stavovi na kraju su se pokazali suviše ekstremnim za kejnzijance i socijaliste koji su težili uspostavljanju kejnzijanskih socijaldemokratija sredinom 20. veka.

Ali uprkos njihovim utopijskim vizijama postkapitalističkog sveta, Kejnz i Marks su imali fundamentalno različite poglede na to kako prevazići kapitalističko „čudovište“, na osnovu svojih različitih tumačenja sistema. Za Kejnza, kapitalizam je bio duhovna deformacija koja se zapadnom civilizacijom širi na vektoru puritanizma i prirodno će odumreti kada više ne bude potreban. U doba izobilja, „postaće jasno da je ljubav prema novcu kao imovini – koja se razlikuje od ljubavi prema novcu kao sredstvu potrebnom i za životne užitke i za nevolje – odvratno stanje koje se uz stresanje predaje specijalistima za mentalne bolesti“.

Nasuprot tome, Marks nije smatrao da je kapitalizam psihološki poremećaj, već politički i društveni sistem u kom kapitalistička klasa monopolizuje vlasništvo i kontrolu nad zemljom i kapitalom. Ta dominacija je kapitalistima omogućila da izvlače višak vrednosti od radnika, koji za prodaju imaju jedino svoju radnu snagu. Kapitalizam, tvrdio je Marks, neće naprosto odumreti; mora biti svrgnut, ali ne pre nego što se njegov stvaralački potencijal u potpunosti ostvari.

Marksov prikaz kapitalizma kao kreativne sile bio je ukorenjen u Hegelovoj dijalektici i pod velikim uticajem romana Frankenštajn ili Moderni Prometej Meri Šeli iz 1818. Drugi izvor inspiracije bio je Geteov Faust, u kom je Mefisto prikazan kao marljivi izvršilac božanskog plana za iskupljenje ljudi.

Savremeni pesimizam je u mnogim aspektima dublji od onog koji je Kejnz identifikovao 1930. Levičarski revolucionari još uvek čeznu za padom kapitalizma, ali nisu uspeli da pruže održivu političku alternativu još od kolapsa sovjetskog komunizma. U međuvremenu, konzervativizam je evoluirao u „radikalnu desnicu“, koju karakterišu ozlojeđenost i šovinizam, dok mu nedostaje koherentna vizija za harmoničnu budućnost. Čini se da nijedna strana ne nudi svetlo na kraju tunela.

Upravo odsustvo iskupiteljske vizije podržava, a delimično i definiše današnji preovlađujući pesimizam. Dok su Kejnz i Marks verovali u emancipatorsku moć mašina, na tehnologiju se sada pretežno gleda kao na pretnju, iako je naša budućnost s njom suštinski isprepletena. Takođe, Kejnz i Marks su pretpostavljali da će kapitalizam propasti mnogo pre nego što se priroda pobuni protiv eksploatacije; danas se suočavamo sa egzistencijalnom pretnjom klimatskih promena i slabim izgledima za uspešno globalno rešenje. Najviše od svega uznemirava to što poverenje javnosti u sposobnost demokratskih sistema da ostvare značajan napredak ubrzano erodira.

Razumno je biti pesimista kada smo suočeni sa izborom između parazitskog kapitalizma i neofašizma u nastajanju. Ali s obzirom na to da ni kraj sveta ni kraj kapitalizma izgleda neće skoro, ostaje pitanje: kuda ćemo dalje?

Project Syndicate, 21.03.2024.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 28.03.2024.