Vasilis Lekas u Sežani 7.11.2022, foto: Božidar Slapšak
U centru Sežane je Kosovelov dom, nekadašnji Kulturni dom, sagrađen 1979, a završen 2009, kada je otvorena Srednja dvorana. Gradilo ga je 5 vrhunskih arhitekata, među njima Vojteh Ravnikar, najslavniji. Zgrada je izvesno najlepši dom kulture u Sloveniji. Ime je dobila po Srečku Kosovelu, avangardnom pesniku, koji je umro 1926. u 22 godini. Hladne večeri 7. novembra, dok je kraška bura umereno tresla kosti, tu je održan koncert Vasilisa Lekasa, poznatog grčkog pevača, uz pratnju pijaniste i gitariste/buzukiste. Koncert je organizovala – potpuno svojeručno – Branka Novaković Nikolau, Sežanka, Kipranka, prevoditeljica Kosovela na grčki, pozorišna aktivistkinja i uopšte kulturna junakinja dijaspore: tu, na Krasu, sreću se Grci iz Trsta, posebno iz 18. veka, Česi iz austrougarskih vremena, Srbi iz jugoslovenskih, Hrvati iz Istre, Albanci iz 70-ih prošlog veka i od nedavno, Italijani iz svih vremena i Slovenci iz drugih krajeva među veoma samosvojnim Primorcima. Mnogi tvrde da je tu, na Krasu i u Primorju, najudobnije biti drugi. Branka Novaković Nikolau nije htela da dragulj pokloni ni Trstu ni Ljubljani, nego pre svega Krasu – koncerti su još bili u Tolminu (Kras) i u dubokoj centralnoj Sloveniji, u Laškom – pravi darovi margini.
Vasilis Lekas je rodom iz Sera, u Severnoj Grčkoj, i pripada celom grčkom svetu. On je vrhunski umetnik, iznad uobičajenih popularnih i prodajnih žanrova, i po mogućnostima glasa i obrazovanju najbliži oratorijskoj muzici. To je specifično grčki muzički žanr, koji podrazumeva duže orkestralno-horske komade sa solo partijama, obično na osnovu nekog pesničkog dela. Sa impresivnim rasponom glasa i znanjem rebetske kulture, Lekas ume da glas načini škripavim, za razliku od rebeta, koji pevaju pretežno škripavo, jer lepota glasa kod njih nema posebnu vrednost. No Lekas nije rebetski pevač, i za njega je stvaranje koncerta sa odlomcima iz velikih dela bio izazovan posao: trebalo je svesti veliki orkestar na kamerni trio, a sve ostalo je zamenjivao njegov glas. Na repertoaru su se našli Teodorakis, Hadzidakis, Markopulos, Ksarhakos, Argiridis, Halaris, Trandalidis, Stergiu, i najveći pesnici – Odiseas Elitis, Nikos Gacos, Maria Papadaki, Jorgos Seferis, Janis Ricos… Inače je Lekas kompozitor i pesnik, prošle godine je izašao njegov provokativan i inventivan novi autorski album Film Noir.
Oratorijska vrsta muzike izvodila se od 80-ih na državnim proslavama, pred spomenicima, na školskim svečanostima, demonstracijama, komemoracijama, kongresima partija i sindikata: označavala je pobedu nad pukovničkom diktaturom, opiranje NATO-u, Kisindžeru i američkoj politici, bila je znak vlasti PASOK-a i Papandreua. U 90-im, osnovnoškolci su već prevrtali očima kada je trebalo izvoditi ovu muziku, Papandreu je lio suze što ga Milošević nije posetio, rebetskih pesama se više niko nije sećao, turbo i nacionalizam vodili su kolo. Sa krizom u našem veku, baš kao i ranije u krizama, rebetske pesme i borbena muzika vratili su se sa osvetom. Na završnoj svečanosti Olimpijskih igara u Atini 2004, izvedena je pesma „Moja majka Grčka“ Nikosa Gacosa, u kojoj „majka Grčka“ prodaje svoju decu u roblje, odevena u antički kostim i vodi ih na vašar kao Ciganka majmuna. Strani novinari su sa ushićenjem govorili o patriotskoj poeziji, Grci i znalci grčkog toj su pesmi pljeskali više nego bilo kojoj drugoj tački. Vasilis Lekas ju ovako peva. Moja omiljena Lekasova interpretacija je (u duetu sa Ilijasom Ljungosom, pevana a capella) pesma „Severna zvezda“ Nikosa Gacosa, još jedna o emigraciji i tugi, sa Hadzidakisovom muzikom. Lekas je inače dugotrajni kulturni fenomen u Grčkoj, pozivan u evropske programe, nagrađivan, imao je koncerte sa Salavatoreom Adamoom i Andreom Bočelijem.
No, takav kakav je, izdvojen po izuzetnosti, Vasilis Lekas je došao u Sežanu sa dobro promišljenim programom, da pred pedesetak oduševljenih predstavi najbolje od oratorijske muzike u kamernom obliku. Ništa manje nije uložio u taj koncert nego u svoje nastupe u Odeonu Heroda Atičkog ili u Megaronu, u Atini. Povlašćeni su to osetili. U jednom trenutku, neko je blizu mene pomenuo reč „sirtaki“: okolina ga doduše nije linčovala, ali ga je grubo utišala. Bio je i neki starac, redak ostatak Grka koji su nekad davno iz Trsta otišli još dalje za svojim ovcama i kozama. Potpun odgovor na pitanje zašto je Lekas došao još uvek nemam, premda poznajem ubedljivost Branke Novaković Nikolau. Deo odgovora je izvesno to da mu stilski savršeno odgovara da peva u nadahnutoj modernoj arhitekturi u gradiću na ivici kraškog sveta. Delim sa budućim obožavaocima neka njegova izvođenja:
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
