Beograd na vodi, foto: Ivana Karić

Beograd na vodi, foto: Ivana Karić

Lista koju sam sačinio po svojoj, a moguće i uz iščitavanje opšte nevolje, postavljena je naopako: od desetke do nule. Ovde je samo nula vrh, ona je nedostižna i neuništiva. Naopaka lista najvažnijih primera besmisla ne mora da potvrđuje niti da negira bilo šta. Ona je samo nedužni svedok zlosrećnih vremena, uz pouzdani strah da nam dolaze još gora.

10. Beograd na vodi. Zasad su graditelji obezbedili samo vodu. To je srpski doprinos evoluciji unatrag, povratak homo sapiensa u rodnu tekućinu, opijanje najzdravijom zagađenom supstancom. Idealni ambijent za ljude-žabe koji će vremenom reevoluirati u srećne vodozemce. U skrušene građane budućnosti, kojima neće biti potrebno ništa.

Šeici i drugi izdašni darodavci napustili su ideju o vodenom Beogradu, iako su u prvom zanosu obećavali milijarde. Šta im bi odjednom, zar inače nisu navikli na pustinju oko sebe?

9. Voz crkva. Oslikan treš ikonama i besmislenim parolama, pod kreativnom rukom Marka Đurića. Prevozno sredstvo koje je krenulo zapuštenom prugom da širi srpski patriotizam među Albancima. Kad je video da bi taj originalni rodoljubivi železnički poduhvat mogao da izazove opasne sukobe, Vučić je zaustavio voz, a Nikolić najavio rat. „Ako to još jednom učine, izvodim vojsku“.

Vučić tvrdi da nije na vreme saznao za tu savršeno mudru ideju lucidnog Marka Đurića. Mada, odani seiz Marko to nije mogao da istrese samo iz svog razgranatog uma. Jedna relativno nezavisna televizija objavila je najtačnije analitičko mišljenje koje se tih dana čulo povodom tog maloumnog eksperimenta. Analiza jedne lokalne babe glasi: „Kuj ga je taj voz poterao, taj ga i ukočio!“

8. Hoblovanje Nikolića. Rekoh više puta, Vučića nikada nisam uhvatio u istini. Tako je bilo i za predsedničku kandidaturu. Rekao je: „Ne pada mi na pamet da se kandidujem!“ To je bio pouzdan signal da mu pada.

U danima kad je Vučić progutao svoju nepostojeću doslednost i objavio kandidaturu, Nikolić je slavio neki svoj rođendan, popio u to ime koju više, dobio napad kuraži i putem „Sputnjika“, posredno najavio da će se i on kandidovati.

Njegova partijska deca su se odmah bacila lajnima na njega, uvaljali ga u katran i perje i blato, prozvali ga plaćenikom, izdajnikom, huljom, đavolovim slugom. Tačno kako ih je naučio.

A zatim se pokunjio, odustao, odbolovao. Dobio vilu za stalno, obećanje da niko neće da čačka Dragičin sumnjivi fond i kancelariju sa 30 činovnika za opštenje sa Moskvom i Pekingom.

Pa sad vidite ko je to u stvari: nepismeni lisac u kokošinjcu, neobrazovani polutan koji je pazario diplomu, štrajkač glađu, vlasnik pecare, komunalni radnik ili četnički vojvoda koji je osvojio partizansko Dedinje!

7. Gašić i Vulin. Dva Vučićeva oslonca. Ministar vojske koji vojsku nije služio. Šef BIA koji nije znao šta to znači, dok mu nisu objasnili skraćenicu. Obojica dokazuju apsurde Vučićeve vlasti, pravilo koga se on drži: samo se osloni na najgore, ništa gore ne može da te snađe.

Gašić čuva Vučićev miran san, Vulin se drži zida i slike „vrhovnog komandanta“. Još ga nije okačio. Priča se da vrhovni nije zadovoljan svojim izgledom, a u foto-šopu to što treba da visi ne liči na njega, ne liči ni na šta. Gašić ćuti i radi. Šta radi? To ne zna niko, čak ni Gašić, u pitanju je tajna služba.

6. Tetka iz Kanade. Urbana legenda novog doba vlasti. Pokušaj da se glupom pričom skine teška sumnja. Reč je o tetki Vulinove žene, koja ne stoji dobro sama sa sobom, ako je bez priznanice „pozajmila“ tolike pare srpskom revolucionaru i najrevnosnijem čuvaru vođinog kulta. Odakle pare, to ne zna ni Bata Gašić, a i ako zna, ne zna kome bi to smeo da kaže.

5. Fontana na Slaviji. Estetsko i tehnološko čudo, simbioza prskalica, vode i muzike. Idealna zamena za Dimitrija Tucovića. Fontana koja svira besplatno, ravna atrakciji u kojoj medved vozi biciklo, ili lutki koja diže dreku kad joj se izvadi cucla. Igračka za idiote koju su stvorili po svojoj nastranoj meri. Mesto gde svoje kreativno ushićenje ispoljavaju Mali i Vesić, dok objašnjavaju da su fontana, ili onaj najveći jarbol u regionu, važniji od dečjih vrtića i bolnica, ili domova za napuštene.

4. Unutrašnji dijalog. To je fenomen unutar samog vrha, to jest predsednika, koji opšti sa samim sobom, na mnogo načina, donoseći odluke koje su jači od njega već doneli. U svom unutrašnjem dijalogu predsednik se sreće sa različitim mišljenjima, sukobljenim stavovima i besmislenim idejama.

Prinuđen je da se svađa sa sobom, pri čemu ne može da nađe pametnijeg koji bi popustio. Svaki unutrašnji dijalog završava se spoljnim monologom i neiskrenom ispovešću, za koju više ne odlazi kod patrijarha, nego kod Marića.

3. Moravski kanal. Taman je izgledalo da je ta stvar „legla“, kao proizvod zapuštenog uma. Bačević je u Kini, Nikolić bez moći da ponovo kopa. Oni su bili zagovornici tog velikog plovnog puta, sa potopljenim Jagodinom, Paraćinom, Ćuprijom, Đunisom, Grdelicom, Vladičinim Hanom. Oko kanala bi se navodnjavao pirinač, a na plažama ležao svetski krem, uz palačinke sa pekmezom od šljiva. Prema Grčkoj bi plovili prekookeanski brodovi i kruzeri sa po 7.000 putnika, punih para.

Prekjuče se javio izvesni Mrkić, prijatelj navedene dvojice, tvrdeći da bi moravski prokop od Srbije napravio Švajcarsku.

Moje pitanje za nadležne zdravstvene službe glasi: gospodo, jesu li vam dostupni ovi ljudi?

2. Boban Gašić. Brat gospodina Gašića iz BIA, koji tvrdi da ne zna šta mu brat ima od škole. Dakle ništa, kad ni BIA ne zna. Pošteno! Kao takav, po nalogu srpske vlade postavljen je za predsednika Nadzornog odbora niškog Kliničkog centra.

U vladi se priča da je mlađi Gašić sa dovoljnim uspehom završio bolničarski kurs u vojsci, zna sa nosilima, udlagom, prvim zavojem i veštačkim disanjem. Za početak, na novoj dužnosti radiće samo lakše hirurške zahvate.

1. Predsednički izbori. Festival pritisaka i torture, kružno kretanje „bugarskog voza“, kupovina, prodaja, krađa glasova. Pre svega, medijska presija koja je pred javnost, posle dugog i teškog varenja izbacila samo jedno lice: Najavu gadne i ružne budućnosti.

0 (nula). Inauguracija. Na samoj granici dna, tamo gde počinje mulj. Pompezno uvođenje u dužnost nadmoćno izabranog predsednika, malograđanski bal sa suvišnim ljudima. Manjak ukusa, izostanak stila, nedostatak sredstava za borbu protiv obilnog znoja. Ljubljenje, tapšanje, šljapkanje, razmena kapljica i rikecija. Estradna elita među svojima. Nada Macura sa providnom ‘aljinom i crvenim gaćama. Bilo je časno ne biti tamo.

Trebaće nam mnogo sreće za 2018. Da li ja to mislim da će ona biti gora od ove kojoj brojimo poslednje sate? Mislim, naravno.

Peščanik.net, 29.12.2017.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)