Koja budala ima najveći

žena na pijaci prodaje cveće, a iza nje je kalendar sa likom Vučića

Foto: Aleksandar Zdravković

Ministar zdravlja, to je isti onaj koji je uveo bolesnog predsednika kod teško obolelog deteta. Možda ga nije uveo, pošto ga nije vodio nego pratio, ali gospodar je baš zapeo, kao junac, i kao takav provalio u sterilnu sobu. I ministar ga nije sprečio, obrazloživši svoju bolećivost bezdušnom, neljudskom aluzijom: da je dečak, možda, videvši zanosno lice voljenog predsednika, tako sebi uslišio jednu od poslednjih želja.

Ministar često boravi na granicama koje dele život od smrti, ali on je dužan da štiti zdravlje, što i naziv njegove funkcije govori. Kao takav, Lončar je jedan od odanih i probranih predsednikovih ljudi, koje on čuva kao kotrljan skarabej svoju balegu pretvorenu u kuglu, od materijala savršenog za oblikovanje.

Nema sumnje da mu je Lončar u vidokrug za odabir elite zapao kao već dovršeni materijal, jer se kalio u krilu uglednog surčinskog klana, gde je iz nekih razloga, koje gazda verovatno dobro zna, prozvan „doktor smrt“. Strašno ime za nekoga ko je u stanju da bezazlenim tenorčićem obrazloži i opravda svaku svoju i vrhovnikovu opaku budalaštinu. Ima naznaka da je ministar bolesti prošao najstrožije kriterijume za elitnu inicijaciju, jer bar u nečemu podseća na vođu, kao uostalom i svi predsednikovi ljudi.

Svi su oni naučeni da u javnim nastupima produhove, makar koliko je to moguće, svoju apologiju spram apsolutnog vlastodršca i tako postignu bar dva cilja: pokažu nenadmašnu odanost, a s druge strane ništavnost oponenata. Onih dakle koji nedovoljno ili nimalo ne vole vrhovnika, kome Lončar udeljuje sve svoje najbolje emocije i nije u stanju da mu odbije bilo šta.

Nije jedini u tome, ali je poseban i svoju izuzetnost mora da čuva, jer je konkurencija strašna. Otpao je Babić, neuporedivi as bizarnog udvorištva, onaj koji je vlasnik antologijske ljigavosti u isticanju natprirodnih osobina svoga vođe i učitelja. A one se tiču sposobnosti idola na ne urinira satima, možda i danima. Niko ga, kaže Babić, još nije video da ide u nužnik, pa mu se zbog toga divi „i mentalno i fizički.“

Kao servilni urolog naturščik, Babić je politički pao na saobraćajnom udesu, u kome je bilo i žrtava i u daljem radu će se verovatno kloniti upadljivog samoponiženja. Bar je koju godinu stariji posle istorijske predsednikove urinarne apstinencije.

Uz redovno sasluženje, koje prirodno ide uz pokušaje da se razoreno srpsko zdravstvo pokaže bar dovoljno podnošljivim za slikanje sa prvim licem, Lončar u suštini nije mnogo odmakao od nesrećnog Babića u traganju za originalnim modelima servilnosti. I on se prihvatio urogenitalne regije kao sredstva za političke obračune, mada mu ta stvar nije uža struka. Ali mu je valjda nešto ostalo i iz vremena opšte prakse.

Već je poznata njegova, u sferi duha neobjašnjiva dosetka o nemoći medicine pred minornošću muškog ponosa jednog Sergeja Trifunovića. Recimo, u tako ekstremnim problemima sa dimenzijom, moguće je sa 3 cm nekako navući na 7. Ali na 14 nikako. To kaže ekspert za rastezanje delikatnih organa, član vlade.

Nema sumnje da je ministar zdravlja pokušao da ismeje Sergeja i da pritom oduševi vođu, apsolutno lišenog smisla za bilo koji, pa i bizarni humor, svojom falusnom lucidnošću. Kao, aha, on tu kao nešto glagolji protiv predsednika i ne bira reči. Ali ua, mali mu je!

Ali ministar zdravlja u tom teškom slučaju muškog opozicionog deficita nije sasvim bez emocija za čoveka koji je predmet pozicione mržnje. I pokazuje licemernu hipokratovsku želju da pomogne. Recimo, da se kod Sergeja nategne i razvuče malo, ugradi se neki tvrđi građevinski materijal, ali ne baš do maksimuma, još vladajuća struka dotle nije stigla.

Ministar je, dakle, uz pokušaj da neizmerno zadovolji šefa načeo i temu raspodele testosterona i muškosti uopšte. Uz poruku da su pri režimu te stvari znatno duže i da kuroplastika kod Trifunovića naprosto nije delotvorna. Mogao bi Sergej da se vadi kako je „mali, ali tehničar“, ali kod ove vlasti to ne prolazi. Šta uopšte ima i o čemu da govori opozicionar sa praznim gaćama!

Na ovom mestu dolazimo do ključne nedoumice u ovoj krajnje srpskoj temi: kako Lončar zna? Tačnije, kako je izmerio i proračunao hipotetički hirurški podvig za delimično otklanjanje mane, koju je, sa visokog mesta, ustanovio režim.

Moguće je da je kod Sergeja Služba umešala svoje prste i da je nastup ministra na temu minimalnih opozicionih genitalija dobro i pouzdano pripremljen. Obaveštajni podaci, operativni rad na terenu, pomoć doušnika, zavodnica koju je lično Bata Gašić poslao kod Sergeja Trifunovića sa lenjirom, na primer. Sve što je potrebno da bi bila zadovoljena ubitačna radoznalost ministra Lončara.

Baveći se ovom temom pre nekoliko dana Basara se fino poigrao Crvenbanom vlasti, koristeći svoju verziju novogovora za ime te stvari (Sebastijan, po prezimenu austrijskog kancelara). Lepo se zajebavajući, Basara kaže da u svojim najboljim vremenima nije premašio 14, uz tvrdnju da su najveće „sebastijane“ imali najveći budalaši, koji su, uz takav dar prirode, vijali koze po pasištima.

Pa kad je došlo vreme, te su budaletine batalile božija stvorenja, nedužne kozice, sišle u velegrad i pošto su obavile posao nad narodom, uzele vlast.

Šta je, u stvari, želeo da kaže Lončar i konačno preuzme šnjur od Babića?

Pa, zna se valjda u koje je budale ovde najveći.

Peščanik.net, 01.03.2019.