Policija i službe bezbednosti godišnje u proseku vode oko pet miliona prethodnih postupaka. Ilustracije radi: 2006. prisluškivanje je bilo odobreno u tri slučaja; 2005. u sedam, a 2004. čak u jedanaest slučajeva. Naše Ministarstvo odbrane skrušeno je priznalo 35 odobrenih prisluškivanja tokom ove godine. To je za svaku pohvalu; mislim što su priznali. BIA i dalje odbija da saopšti taj podatak. Neko iz struke stavio je očekivanu primedbu: da se te nemačke cifre odnose na pretkrivične postupke koje vode tužioci, a da tu ima još mnogo toga pod kišobranom BfV (Saveznog ureda za zaštitu Ustava, njihove Udbe), BND (Savezne obaveštajne službe), MAD (Vojne kontraobaveštajne službe), ZKA (Carinskog kriminalističkog ureda) itd. Možda, ali u Nemaca je to uređeno tako da sve mere mora da odobri sud i teško da su druge službe imale mnogo veće proseke od ovih. Neko drugi iz iste struke rekao je da je lako Nemcima hvaliti se sa tako malo odobrenih mera. Neko treći skrenuo je pažnju prisutnih na okolnost da bi to moglo značiti i otrežnjenje glede istražne taktike: da se ipak došlo do zaključka da je klasičan policijski rad, peške i sa ljudima, bolji od preteranog oslonca na tehniku (a tu su Nemci, po običaju, bili superiorni uvek).
Daleko od toga da je ovaj primer bio neka zamerka gen. Svetku Kovaču, načelniku Vojnobezbednosne agencije; naprotiv: gen. Kovač je sjajan profesionalac i veliki kriminalist. Pre će biti da je reč o nedostatku potrebnog ljudstva ili o slučajevima koji nisu pružali alternativu primeni mera prisluškivanja. Meni, međutim, nije jasno zašto BIA uskraćuje javnosti taj inače banalni podatak; sigurno ne zato što je broj slučajeva jako mali, rekao bi onaj prethodni sagovornik. Sve i ako bi taj broj bio iznenađujuće visok, njegovo objavljivanje imalo bi korisno dejstvo na javnost: s jedne strane akcije Službe porasle bi u čaršiji i svaki magarac mogao bi da se hvali kako i njega slušaju (važan statusni simbol oduvek u Srba), što bi doprinelo daljoj mistifikaciji; s druge strane, direktor Vukadinović uvek bi mogao da se opravda sve širom saradnjim i ispomoći koju BIA pruža bratskim policijskim i drugim službama, jer jedina raspolaže potrebnom tehnikom. Uostalom, i sam je lepo rekao te večeri, prošlog petka na Banjici, pred uvaženim skupom dosta široko odabranih gostiju, da su prioriteti BIA danas drugačiji: borba protiv organizovanog kriminala itd.
Nažalost, nisam bio u prilici da i sa direktorom BIA porazgovaram o značaju tih nemačkih podataka: ne zato što bi on to odbio (ne bi, on je pristojan mlad čovek), nego zato što mu se nije moglo prići. Bio je najveći deo večeri u društvu Borisa Tadića, kao dobar domaćin, a oko predsednika Republike okupila se uobičajena gomila „bumbara“ (kako se izrazio jedan od prisutnih), pa se nije moglo ni prići. Jedan od redovnih gostiju pakosno je primetio da je proteklih godina, za vakta Koštunice i Bulatovića, predsednik Tadić bio mnogo usamljeniji na tom istom koktelu na Banjici.
Sociološki i politički, kokteli su važni po tome ko je pozvan, ko nije pozvan i ko je pozvan, ali nije došao. Oh, da, bili su svi prethodni direktori, osim opravdano odsutnih Jovice i Radomira: Andra Savić, Miša Milićević, Rade Bulatović. Bili su odgovarajući ministri i reprezentativna ekipa sudija i tužilaca, uključujući čak i one specijalne. Bili su i pravi policajci – za promenu. Nisam u stanju da pravim poređenja sa prethodnim periodom, jer je ovo prvi put posle pet godina da me je pozvalo; valjda nisam bio baš persona grata za prethodnu postavu, a slutim i zašto. Moram priznati da mi je doživljaj večeri bio sledeći prizor: Milan Obradović, bivši načelnik GSUP Beograd, bivši pritvorenik u CZ, a od danas načelnik Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija Ministarstva pravde i Milan-Micko Micić, upravnik CZ, stoje i razgovaraju prijateljski, smejući se nečemu. Milan je Micku postao šef; razmislite o krivinama srbijanske politike. Siguran sam da taj prizor nije promakao vazda budnom oku Rada Bulatovića, ali – na moju veliku žalost – nisam primetio Koštunicu dr Vojislava, adv. Zorana Stojkovića, gen. Miroslava Miloševića i još neke likove koji su imali prste u skandalozno nepravednom i protivzakonitom progonu Milana Obradovića, poštenog čoveka i sjajnog policajca (Dragan Jočić je bio opravdano odsutan). Bilo je tu, slutim, još ljudi kojih nije bilo u prethodne četiri godine, ali nisam hteo da pravim anketu.
Koktel je bio pristojan i na nivou, kako to već ide. Malu zebnju, međutim, pobudila je ta renovirana zgrada pored Instituta bezbednosti: sve je to malo suviše lepo, luksuzno i moderno za jednu Agenciju koja ima pred sobom ogromne poslove: oslobađanje od teške hipoteke prošlosti, kadrovsku obnovu i borbu protiv organizovanog kriminala – o obaveštajnom radu i da ne govorimo. Bio bih mirniji da sam video nešto skromnije i ofucanije, ali to ne ide na dušu Saši Vukadinoviću. On, veselnik, još nije stigao ni da „stane na obe noge“, kako neko reče te večeri. Na moju primedbu da je otkrivanjem onog „laufera“ Veljkovića valjda stao na jednu nogu, odgovor jednog od sagovornika je glasio: „Mi smo tog Veljkovića oterali još 2003, ali ga je neko vratio; kao i razne druge“ (odbio je da specifikuje koga to još, mada ptice sa grane kažu da je spisak zanimljiv). Saši Vukadinoviću, očigledno, nije lako i neće mu dugo biti lako. Ali, svaki posao ima kraj – ako se na vreme počne i ako ljude puste da rade na miru, bez političkih pritisaka i manipulacija.
A taj podatak – koliko je prisluškivanih bilo – baš bi mogli da nam daju. Čisto da vidimo gde smo.
Danas, 19.10.2008.
Peščanik.net, 21.10.2008.
