Foto: Predrag Trokicic
Svi znaju onu legendu prema kojoj je francuska kraljica Marija Antoaneta, kada su joj na pitanje „zašto protestuju građani Pariza“ odgovorili: „nemaju hleba“, uzvratila: „Pa što ne jedu kolače?“.
Na to podseća poruka ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović kombi prevoznicima kada je na njihove žalbe da će ih novi zakon ostaviti bez posla odgovorila: „Pa što ne kupite autobuse?“.
No, najmanje je ovde važno ponašanje Zorane Antoanete. Slučaj kombi prevoznika zaista je paradigmatičan.
Da najpre podsetimo, ima sad već blizu pune tri sedmice kako su vlasnici kombija organizovali protest zbog toga što novi Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju – koji je u međuvremenu, 12. februara, stupio na snagu – zabranjuje prevoz putnika ovom vrstom vozila. Zakon je, i to treba reći, zapravo donet pre godinu i po dana, i s te strane prevoznici su imali relativno dosta vremena da se, kako to reče ministarka Mihajlović, pripreme za nove propise i novi „poslovni ambijent“. Tako je, međutim, samo formalno, birokratski gledano. U stvari, to je isto kao kada bi neko ministarki postavio zadatak da za godinu i po dana mora da doktorira, recimo, na Kembridžu – što je, uzgred, zahtev mnogo razumniji od onog postavljenog kombi prevoznicima – pa ako kojim slučajem ne uspe, onda za kaznu neće biti ministarka u Vučićevoj vladi. Ili, bolje, biće ministarka u Vučićevoj vladi.
Šalu na stranu, pravna norma, to je osnovno, mora da bude u skladu sa stvarnošću; može malo da „isprednjači“, ali ne previše, tj. ne toliko da bude nesprovodiva, tj. da uguši život.
Novi Zakon, međutim, radi upravo to – sputava i guši (privredni) život. Ako je stvarna namera zakonodavca – kao što se priča – bila da se zaštite vozači, tj. ograniči njihovo radno vreme, to se moglo postići na drugi način, možda uvođenjem tahografa, da sad u to ne ulazimo, ali sigurno je postojalo bolje rešenje od proste zabrane.
Zabrana – to je omiljeno sredstvo birokratije. Ona naravno ništa ne rešava, naprotiv, pravi još više i većih problema, ali je birokratima tako najlakše. Vi pitate „može li“, a on gordo kaže: „ne može“. I spusti šalter. Uopšte, neobična je, mada je u stvari uobičajena, arogancija s kojom su državni organi pristupili ovom problemu.
Od pravne je još važnija njegova ekonomska dimenzija. U Srbiji, naime, prema podacima koji su se mogli čuti u danima protesta, ima 40.000 registrovanih kombi vozila (sa 6-8 mesta, koja služe za prevoz putnika, dok je novi minimum 9 putnika – možete li da zamislite apsurdnost takvog zakonskog „rešenja“) te da je u tom „sektoru“ zaposleno oko 5.000 radnika. Jedna Železara Smederevo, ili RTB Bor, dakle.
Setite se samo koliko je društvene energije, vremena i novca uloženo u pronalaženje tzv. rešenja za „Smederevo“. Ili koliko se sada ulaže u „Bor“. Milijarde evra potrošeno je – i još će biti (po)trošeno, dok se vrate svi njihovi dugovi – iz džepova građana Srbije. (Ministri bi rekli: iz „državnog budžeta“, ali država ne zarađuje nikakve pare – to je novac poreskih obveznika.)
Sa druge strane, tih 5.000 zaposlenih i par desetina hiljada vlasnika kombija (pošto u praksi često ista osoba poseduje više vozila) državu Srbiju nisu koštali ništa. Naprotiv, samo su doprinosili: kroz investicije, potrošnju benzina, plaćajući putarine, zapošljavajući auto i ostale mehaničare, kupujući ovo, nabavljajući ono… Doduše, možda su malo, izbegavajući dažbine, državu ponegde i ogrebali – ako je tačno, kao što kaže Zorana Mihajlović, da država zbog sive ekonomije u oblasti drumskog prevoza godišnje izgubi 55 miliona evra, u tome je najmanji udeo kombi prevoznika – ali to je daleko, daleko manje od onoga koliko su građane koštala pomenuta dva giganta. Pa ipak, država je ove druge mazila i tetošila i još uvek to čini, dok se prema prvima ponašala i ponaša kao „maćeha“, ako ne i gore.
Ni tzv. javnost, pogotovo stručna, nije pokazala mnogo više razumevanja za kombi prevoznike. Kakva se samo halabuka digla oko koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“, dok o sudbini ljudi koji su privredno daleko značajniji, jer preko njihovih „leđa“, prema grubim (i konzervativnim) računicama pređe 3-4 puta više putnika (pet naspram 15-20 miliona), niko nije progovorio ni reč.
Konačno, mada u stvari pre svega, ima ova priča i svoju razvojno-filozofsku, ako hoćete, dimenziju.
Najpre, nešto praktičnije, možda problem ogromnog viška zaposlenih u javnom sektoru ne bi bio toliko težak, jer bi oni mogli relativno lako da se (s)nađu u privatnom poslu, odnosno nezaposlenost ne bi bila tako velika, sa druge strane, kada država ne bi tako čvrsto stezala privatni sektor, kada za preduzetništvo ne bi bilo toliko prepreka, bukagija i lanaca svake vrste.
Drugo, kada se traži – kao što se u Srbiji svaki čas traži – da država negde interveniše i nešto reguliše, naravno sve u ime lepih i poželjnih ciljeva, onda neizostavno treba imati u vidu ovaj primer – kao uostalom i onaj od pre neki dan sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu – jer oni ilustruju ono što se dešava u stvarnom životu. To je pravilo, drugačiji slučajevi su izuzetak, ne obrnuto. Slučaj kombi prevoznika je paradigma odnosa aktuelne vlasti prema građanima i privredi u Srbiji.
Slutim, međutim, da iza svega stoji jedan, ključni razlog za donošenje novog zakona. Slično kao u maločas pomenutom nedavnom članku: naime, da se iz posla izbace jedni, njihovi, a ubace drugi, naši. Sve u svemu – dobro (o)smišljena strategija, dobitna kombinacija.
Peščanik.net, 25.02.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024
