U svojoj poslednjoj knjizi, Reakcionarna svest: konzervativizam od Edmunda Burkea do Sare Pejlin, Kori Robin pokušava da definiše suštinu konzervativizma.
Dejvid Džonson: U svojoj knjizi tvrdiš da je ono što karakteriše konzervativizam u suštini njegovo zastupanje hijerarhijskih režima moći i ograničavanje uticaja potčinjenih klasa. Neki konzervativci će možda priznati da je ovo nusproizvod konzervativizma, ali će tvrditi da se konzervativizam prvenstveno tiče ograničene vlade i odbrane ljudske slobode, ili stabilnosti značajnih institucija, ili nekog sličnog principa. Zašto bismo mislili da si ti u pravu, a ne oni?
Kori Robin: U pokušaju da shvatim šta je konzervativizam, prvo sam se okrenuo konzervativnim antologijama, posebno onima koje štampaju konzervativni izdavači. Naravno, one se razlikuju i stavljaju naglasak na različite mislioce, ali među njima ipak postoji značajno preklapanje. Ono što sam otkrio je da konzervativni mislioci zapravo ne iznose argumente u korist ograničene vlade, niti za tradicionalizam; oni iznose sasvim drugačije argumente. Dobro, poneki iznose argumente i u korist ograničene vlade, ne poričem. Ali ta pozicija nije ni približno onoliko rasprostranjena koliko biste mislili. Te osobine, ili posebne pozicije za koje ljudi misle da ujedinjuju konzervativnu ideju, prosto ne objašnjavaju promene kroz koje ova ideja prolazi tokom istorije.
Drugo – i ovde bi nam istoričari bili od velike pomoći, jer su univerzitetski politički teoretičari naročito skloni da to zaborave – konzervativizam nije pre svega analitička tradicija, već filozofija prakse, po sopstvenim rečima. (Nemojmo zaboraviti: jedan od Berkovih najvećih argumenata protiv revolucionara u Francuskoj je da su oni filozofski idealisti, dok je njegova filozofija, filozofija prakse. Ja mislim da konzervativce treba držati za reč po pitanju ovog samorazumevanja, jer u njemu ima puno istine. Pa ako je to slučaj, onda obratimo pažnju i na praksu.) Konzervativizam je ideologija sa izvesnom periodičnošću; ima trenutaka kada je u usponu i kada dostiže vrhunac. I ovi trenuci kada je konzervativizam bio u stanju da mobiliše najveću podršku, bilo među elitom, ili među narodom, uvek su bili trenuci političke reakcije, ili trenuci kada on pokušava da se suoči sa prevratničkim, demokratskim pokretom „odozdo“.
Šta je veliki uzrok konzervativne intelektualne tradicije? Suprotstavljanje Francuskoj revoluciji a zatim, mogao bih da dodam, i svim revolucijama koje je ona izazvala. U Britaniji je proširenje prava glasa naišlo na velike otpore. Suprotstavljanje pojavi radničkih sindikata. Suprotstavljanje Sovjetskom Savezu i svemu od boljševičkog revolucionarnog socijalizma do najblažih oblika socijalne države. Suprotstavljanje pokretu za građanska prava. Suprotstavljanje feminizmu. Ovo su istorijske prekretnice na koje se mora obratiti pažnja kako bi se razumela većina argumenata koje konzervativci mobilišu. Ovo je razlog zašto većina akademskih političkih teoretičara misli: „Edmund Berk, Majkl Oukšot, Robert Nozik…“, kao da je konzervativizam bezvremena tradicija, što on nije, po svom sopstvenom samorazumevanju, već je to vanredno angažovana tradicija koja se prilagođava neposrednim izazovima specifičnog konteksta.
Čitanje tvoje knjige me je podsetilo na forum o libertarijanizmu koji smo nedavno imali sa harvardskim profesorom političke filozofije, Timom Skenlonom. Ti tvrdiš, baš kao i on, da postoji jaz između onoga što konzervativci tvrde da su njihove fundamentalne vrednosti i onoga što zastupaju na osnovu njih. Nešto dublje je na delu, jer i vrednosti koje oni ispovedaju nisu fundamentalne – više su epifenomenalne, retoričke ili ideološke.
Ovde moramo biti oprezni, jer mi se čini da je to način na koji su neki ljudi pročitali moju knjigu, i mogu da razumem zašto su je tako pročitali, ali to nije način na koji ja razumem ono što pokušavam da uradim. Ne pokušavam da kažem da postoji neka dublja motivacijska struktura koja psihološki podstiče ili prinuđuje konzervativce da kažu X, jer je to zgodan način sakrivanja Y. To je sasvim legitimna teza, i mnogi ljudi je zaista iznose, i iskreno govoreći, veliki deo istorije bi mogao da je potvrdi. Ali to nije moja teza. Niti je moja teza poput one Skenlonove: ja nisam analitički filozof po obrazovanju.
Ja zapravo pokušavam da radim sa tekstovima kakvima se oni sami predstavljaju. Kao što sam rekao u svom odgovoru na prikaz Mark Lila, izneti tezu koju ja iznosim o konzervativizmu nije zahtevalo puno istraživanja. Ja se ne spuštam duboko u arhive ne bih li našao tajnu strukturu konzervativne misli. Samo se vraćam standardnim tekstovima i otkrivam da smo prevideli puno argumenata koji su potpuno neskriveni. Sve je tu. Ponekad je ideja potpuno izložena, ponekad moramo biti osetljivi na njen pokret dok se izlaže u tekstu, ali moj način čitanja je u osnovi način pažljivog književnog kritičara – kao i istorijski obrazovanog političkog teoretičara, koji obraća pažnju na odjeke kroz vreme – i tako otkrivam ove argumente.
Na primer, osvrćem se na Savest jednog konzervativca Berija Goldvotera. To je bio politički traktat napisan za predsedničku kampanju. I ljudi se koncentrišu na par rečenica, ali ne pročitaju ceo tekst. Isto je sa Berkom – ljudi ne čitaju stvari koje je napisao o Francuskoj revoluciji, niti obraćaju pažnju na način na koji on gradi svoje argumente. Dakle, ja sam pomalo staromodni čitalac teksta. Nema ničeg „fensi“ u mojim metodama, nema marksističke i frankfurtske kritike, niti ičeg sličnog.
Iznenadio sam se kada sam video koliko se oslanjaš na Berkov rad o uzvišenom i lepom (Filozofsko istraživanje o poreklu naših ideja o uzvišenom i lepom). Zašto bismo koristili ovaj tekst da razumemo Berkove političke stavove?
Odlično pitanje. Pre svega, to je tekst u kojem Berk u najvećoj meri razvija teoriju moralne psihologije, ljudske prirode, gde on te ideje zaista razvija, istina na čudan i pomalo razbarušen način. Ali ono što je posebno zadivljujuće jeste da on u toj knjizi izlaže celu viziju koju će u kasnijim tekstovima razviti do političkih i društvenih detalja. Ona kao da predstavlja uputstvo za dešifrovanje ovih kasnijih tekstova. Tako, na primer, on razvija psihološku teoriju da ljudi koji se ne suočavaju sa nedaćama – to jest, ljudi koji su spokojni u ispunjavanju svojih svakodnevnih potreba koje bi stereotipni berkijanac pokušavao da osigura – atrofiraju i umiru. Berk kaže da se susrećemo sa svojevrsnim samoumrtvljivanjem, depresijom i, konačno, samoubistvom. To kaže u ranijim tekstovima. Ali, pazite dobro, kada počne da piše o evropskoj vladajućoj klasi koja se suprotstavlja kataklizmičkoj opasnosti jakobinizma, vidimo ga kako upotrebljava vrlo sličan set argumenata protiv tog establišmenta.
Vrlo je malo ljudi obraćalo pažnju na kasniji argument kod Berka; oni kažu, dobro, on prosto brani postojeće vladajuće klase. I mnogi se, i na desnici i na levici, slažu sa tom tvrdnjom. Pa, ne, on to zapravo ne čini. On se zapravo zalaže za rekonfiguraciju ovih vladajućih klasa i veruje da je tradicionalna vladajuća klasa mrtva i da nam je potrebna nova vladajuća klasa za novo doba. Ljudi to neće videti ako ne obrate pažnju na onaj njegov raniji tekst.
Trenutno čitam i Frenkovu knjigu Pity the Billionaire. Zanimljivo je paralelno čitati tvoju i njegovu knjigu, jer su obe u velikoj meri uobličene fenomenom Tea Party. Postoji neki pre-okupacijski senzibilitet u oba teksta. To je bio vrlo čudan trenutak, odmah posle početka finansijske krize. Ako je išta zahtevalo pobunu, onda je to bio krah iz 2008. i način na koji se sa njim izlazilo na kraj. Pa ipak, ko je predstavljao revolucionarni pokret u tom trenutku? Tea Party pokret, kontrarevolucionarna snaga.
Bio sam zatečen, mada je deo mene cenio činjenicu da se bar neko razbesneo! Ali zašto levica nije protestovala 2008? Kako smo došli do te tačke u kojoj je dominantni revolucionarni politički pokret bio konzervativan i kontra-revolucionaran?
Reako bih da ni Tom ni ja ne reagujemo samo na Tea Party; mi reagujemo na politiku kakva je ona bila tokom celih naših odraslih života. Obojica smo odrasli u sumrak Nju dila 60-ih godina prošlog veka. Šta nam je ostalo? Nešto sivo, dosadno, mlako – poput britanske države blagostanja oko 1959. Pritom se činilo da desnica ima sav polet, energiju, dinamizam, revolucionarni glamur. Mislim da se ovo jasno oseća i u Tomovom radu.
Tea Party predstavlja prosto najnovij vid ovoga fenomena. Istorijski, dužničke krize poput ove kroz koju prolazimo, predstavljaju priliku za revolucionarnu levicu: engleska revolucija, francuska revolucija, ruska revolucija, 1905. i 1917, sve su bile proizvod dužničke krize. Ali sada imamo dužničku krizu i desnica je ta koja se mobiliše. Stoga mislim da je Tea Party samo potvrda svega šta smo Tom i ja iskusili još od kasnih sedamdesetih.
U zaključku knjige, ja kažem da je Tea Party znak opadajuće moći savremenog konzervativnog pokreta, a ne trijumf Bušovih godina, kada je konzervativni pokret ostvario svoje dve velike strasti: imperijalni rat i smanjenje poreza. Ali tokom svih Bušovih godina osećao sam da će posle njega sve poći nizbrdo. Tako da nikada nisam mislio o Tea Party pokretu, sa njegovom povišenom retorikom, kao o pokretu u usponu ili na vrhuncu; video sam ga kao znak opadanja.
Ti kažeš: „Prioritet konzervativnog političkog agrumenta je bio očuvanje privatnih režima moći, čak i po cenu snage i integriteta države“. Čitajući ove redove, pomislio sam da dodam: „Čak i po cenu svojih izbornih izgleda“. Sa skorašnjim debatama o kontracepciji, gej brakovima i imigraciji, čini se da se konzervativni pokret drži ovih prevaziđenih gledišta po svaku cenu.
Da, mislim da su mnogi ljudi propustili da u knjizi uoče tezu o onome što nazivam privatnim životom moći. On je zaista centralan. Setite se Konfederacije. Ne samo što se ona odvojila od Unije kako bi zaštitila instituciju ropstva, već ona onda nije mogla da ubedi čak ni svoju vladajuću klasu, vlasnike plantaža, da se odreknu dela svoje moći kako bi Konfederacija pobedila. Na kraju krajeva, zaista se jeste radilo o održavanju ropstva. Zašto je to bilo tako? Postoje brojni razlozi, ali jedan od njih ima veze sa strukturom konzervativne teze. Konzervativizam je odbrana hijerarhije u demokratsko doba, u susretu sa revolucionarnim ili refomističkim pokretima „odozdo“. I ako mu je cilj da postigne svoje ciljeve, on mora naći načina da udeo u plenu hijerarhijskog uređenja učini dostupnim širem krugu ljudi, a ne samo maloj, elitnoj klasi. To je ono što je ropstvo nudilo: način da mnogi beli muškarci iskuse ličan oblik vladanja nad crnim muškarcima i ženama. Pošto je to bilo tako značajno za stvar Konfederacije, onda je to bilo nešto od čega nikada nisu mogli da odustanu. Čak i ako je to vodilo u poraz.
Mislim da je, uzgred budi rečeno, ovo još jedna razlika između Toma Frenka i mene. Ja nemam teoriju lažne svesti; ne mislim da je bilo ko zaveden. Mislim da desnica zaista isporučuje dobra moći i privilegija mnogima izvan elitne klase. A način na koji to čini je često kroz privatni život moći – plantaža sa robovima je naočigledniji oblik, ali porodica i radno mesto su takođe od suštinske važnosti. Berk je ovo razumeo – da je naš identitet istorijsko nasleđe, a da je jedan od osnovnih aspekata ovog nasleđa privatni odnos moći i dominacije. I taj nam je odnos tako blizak da bi odustati od njega zaista predstavljalo jedan oblik samouništenja.
Pa ipak, mnogim ljudima ovo promiče. Smešno je kako su povodom ove graje koja se podigla na Raša Limboa, kao i oko ove urnebesne debate o kontracepciji, ljudi počeli da spekulišu: „To je zavera demokrata koji pokušavaju da unište republikanske izglede na izborima“.
Zaista? Nisam to video.
Da, bilo je teorija zavere o tome zašto republikanci ulaze u javne sukobe koji im ne pomažu oko izbora. Pa, možda je to zato što su duboko zabrinuti oko tih pitanja.
Vrlo, vrlo, vrlo duboko. Postoji nova teza koja kaže da republikanci imaju stvarni osećaj da istorija radi protiv njih – ne na uobičajeni način na koji konzervativci uvek misle da je istorija protiv njih, već u smislu izbora, u demografskim pojmovima. Postoji ta jeza da im je ovo možda poslednji pokušaj.
S druge strane, oni sasvim ispravno osećaju trijumf sa tačke gledišta politike i javne politike: „Uspeli smo da vratimo stvar unazad jako, jako daleko, tako što smo bili smeli, imaginativni, drski, i sada idemo ka pobedi“. Zašto bismo stali kada je pobeda na domak ruke?
Upravo tako. Hteo sam da te pitam o republikanskim preliminarnim izborima. Čini se da je Mit Romni ojačao svoje izglede za nominaciju, ali je isto tako pokazao i suštinsku nemoć da pridobije konzervativno krilo partije. Šta misliš o ovoj trci?
Mislim da je u svemu tome najneverovatnije to koliko je dugo potrebno – i još uvek je potrebno – da se republikanci slože oko jednog kandidata. Već smo na sredini marta. Ja nisam neki poznavalac izbora, ali ne mogu da se setim predsedničke kampanje u kojoj je tako kasno u kampanji bilo toliko nesigurno ko će biti kandidat. I mislim da to pokazuje, na neki način, pravu snagu ovog pokreta, koji je isterao svoje i sada je u opadanju.
Ako sam u pravu i konzervativizam jeste jedan inherentno reakcionarni pokret u politici, onda to znači da on dobija energetski podsticaj od stvarnih pokreta s leva. Kada bi postojao stvarni pokret s leva – a Occupy to još uvek nije, stvarno su neartikulisani, nemamo nikakvu ideju o tome kuda idu, pa čak ni šta taj pokret jeste – ali kada bismo imali stvarni pokret s leva, desnica bi bila jedna izuzetno disciplinovana partija, na način na koji je to kroz istoriju uvek bila kada se suprotstavljala socijalnoj državi, pokretu za građanska prava i feminizmu. I sva njihova međusobna gloženja bi utihnula i bila dovedena u red pred činjenicom da postoji pravi neprijatelj, ne samo izborni neprijatelj, već pravi politički neprijatelj s druge strane.
U knjizi tvrdim da postoji usaglašenost između socijalnih konzervativaca, libertarijanaca i onih kojima je najviše stalo do nacionalne bezbednosti. Čak i tako, čak i tamo gde postoji teorijska usaglašenost, oni su očigledno različite grupe kojima je stalo do različitih stvari. I ja mislim da svi oni osećaju da je konačna pobeda na vidiku i svi pokušavaju da je dosegnu. Socijalni konzervativci misle: „Znate šta? Sedeli smo mirno tokom svih onih godina smanjivanja poreza, a nismo stekli ono što smo želeli. Pa nećemo više mirno da sedimo, jer više nema potrebe za tim; levica je mrtva. Zato ćemo da guramo socijalno konzervativnu agendu – ovu kontracepcijsku agendu – i Santorum je naš čovek.“ Mada je pre toga to bila Mišel Bahman, i tako su obrnuli krug sa svim kandidatima.
Ali ono što je zanimljivo kada je u pitanju Romni: nije u pitanju samo njegov problem sa samo-određenjem i manjkom autentičnosti – niko nije bio manje autentičan u politici od Niksona, a ipak je uspeo da postigne to što je postigao; ili Džordža Buša mlađeg, kad smo već kod toga. Ali Romni ne može da nađe načina da ujedini tri krila partije, ne u sopstvenoj ličnosti, onako kako su to učinili Regan ili Buš mlađi, a razlog je to što u partiji postoji stvarni rascep, i nejasno je da li bi iko mogao da ga reši. To nije Romnijeva krivica, bar ja ne mislim da jeste. Ono što je istorijski pomagalo konzervativnim frakcijama da se ujedine, bila je činjenica da ste imali pravu socijalnu državu koja emancipuje crnce i žene i pripadnike radničke klase, a to sada više ne postoji.
Boston Review, 22.03.2012.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 04.04.2012.
