Uzmimo tri primera: sukob dveju američkih partija oko daljeg zaduživanja države, sukob unutar Evropske unije oko raspodele gubitaka bankrotiranih država i sukob oko nadležnosti, zapravo suverenosti, na granici između Srbije i Kosova. Koja je korist od tih sukoba?

Koja je korist od sukoba uopšte? Sukobi mogu da se podele na kooperativne i nekooperativne. Razlika je u tome, pojednostavljeno rečeno, da li se dobiti ili troškovi dele tako da svako u njima učestvuje, recimo jednako, ili je cilj da troškovi padnu samo na jednu stranu.

U Evropskoj uniji se u načelu teži kooperativnim rešenjima, između ostalog i zato što se o svemu što je važno odlučuje saglasnošću svih. U ovom času raste broj onih koji zahtevaju da se sukob zaoštri jer računaju da bi tako njihov deo ceha bio manji. Kako obično biva, nekooperativni sukobi znaju da izgledaju privlačno svim potencijalno sukobljenim stranama, recimo i demonstrantima u Grčkoj koji traže da ne vraćaju dugove i njihovim kreditorima, pre svega u Francuskoj i Nemačkoj, koji traže da im se sav novac vrati. Za sada kompromisi izgledaju privlačnije.

U Sjedinjenim Državama, opet, očekivana politička korist, što u Americi uvek znači rezultat na izborima, čini nekooperativnost privlačnijom strategijom od saradnje. Ipak, očekuje se da je cilj relativna dobit, a ne potpuni poraz druge strane.

Sukob Srbije i Kosova je nekooperativan, što se vidi i po tome što se pregovori koriste kao sredstvo nepomirljivog sukoba, a ne obratno. Ovo je zato što je korist kojoj se teži kontrola nad teritorijom, a ti sukobi su tradicionalno rešavani silom, a ne saradnjom, čak i ako nisu mali izgledi da troškovi obeju strana budu veoma veliki.

 
Blic, 27.07.2011.

Peščanik.net, 27.07.2011.