Ovih dana kruži neproverena, nezvanična, no svakako zanimljiva vest: Milenijum tim obustavlja gradnju na mestu Hotela Jugoslavija. Povučen je veliki deo mehanizacije, i gradilište je, kako mi prijatelji javljaju, neaktivno danima.
Podsetimo, rušenje zgrade od nespornog arhitektonskog i istorijskog značaja, zarad gradnje nekakvog luksuznog besmisla (za šta su Milenijum timu dodeljene državne subvencije u iznosu od 30 miliona evra, 6 miliona više nego što ih je koštala kupovina samog hotela) izvršeno je na način kojim su narušavani bezbednost i zdravlje ljudi, uz bespravno širenje gradilišta, uz istovarivanje otpada na divlje deponije, uz spornu građevinsku dozvolu, uz sporan plan upravljanja otpadom i brojne druge neregularnosti.
Na suđenjima po dve privatne tužbe, krivičnoj i parničnoj, koje je ova kompanija protiv mene podnela zbog mojih javnih izjava i kolumni, i koja su još uvek u toku, zastupnici Milenijum tima dostavili su sudu „dokaze“ o nepostojanju azbesta u zgradi Hotela, a na osnovu uzetih uzoraka. Podnetim „dokazima“, međutim, dokazuje se zapravo samo to da vlasnici i izvođači u najmanju ruku pojma nisu imali da li je azbesta bilo ili nije, i da su svesno ušli u rušenje, najpre bez ikakvih analiza, ugrozivši time desetine hiljada ljudi u neposrednoj blizini zgrade hotela, vrtiće i škole, pa i zaposlene u Prvom osnovnom sudu gde se protiv mene vodi parnični postupak.
Potonje analize instituta Mol dostavljene sudu (koje imam, i koje ću u trenutku kada to bude potrebno objaviti) ukazuju na to da su one urađene tek kada je zgrada već pretvorena u ruševinu, a otrovni oblak se već širio okolinom, te da su, pritom, tri od pet uzoraka, prema navodima samog instituta, uzeti na način neadekvatan za utvrđivanje prisustva azbesta.
I institut IMS je, po zahtevu Sekretarijata za inspekciju, nadzor i komunikaciju Grada Beograda obavio analizu na 33 uzorka građevinskog materijala uzetih sa gomile otpada, na šta su reagovali stručnjaci iz Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu upozorivši da takvo nasumično uzorkovanje čvrstog šuta nikako u ovom slučaju ne može da bude relevantno, niti da odmeni kontinuirano merenje prisustva suspendovanih azbestnih vlakana u samom vazduhu dok rušenje traje.
I Gradski zavod za javno zdravlje „pratio“ je kvalitet vazduha u dvorištu obližnje škole, tako što je merio koncentraciju PM10 i PM2.5 čestica. Utvrđeno je da one „ne prelaze dozvoljene opšte granične vrednosti“, međutim, primenjeni način merenja svakako ne bi mogao da detektuje mikroskopska azbestna vlakna. Drugim rečima, vazduh može biti u granicama normale po količini obične prašine, ali i dalje sadržati opasna vlakna koja standardne eko-stanice, poput za ovu svrhu upotrebljenih, ne registruju.
Svako od tih istraživanja, po svemu sudeći, rađena su da bi se uznemirena javnost primirila, i to u interesu privilegovanog izvođača radova koji, kada mu to nije pošlo za rukom, jer se nijedno merenje nije pokazalo uverljivim, počeo sa svojim notornim pretnjama krivičnim prijavama protiv svakoga ko „unosi paniku“ i „uznemirava javnost“ kojekakvim slutnjama i sumnjama.
Dodajmo i to da zastupnici kompanije sudu nisu dostavili „originalnu dokumentaciju Hotela Jugoslavija“ koju su tvrdili da imaju u svome posedu, a koju bi, pretpostavljam, priložili da u njoj stoji bilo šta što bi išlo u prilog njihovim tvrdnjama. A ako je imaju, a nisu je priložili, to teško da može da ukaže na bilo šta dobro.
No čak i uz nadu da azbesta zaista nije bilo, što bi bilo vrlo neobično imajući u vidu vreme gradnje hotela, prašina koja se danima dizala sa rušilišta – jer rušenje je, po mišljenju najrelevantnijih stručnjaka, vršeno nepropisno i nasilno – svakako je morala da bude, kao svaka gradilišna prašina, puna mnogih toksičnih komponenti, poput teških metala, plastike, veštačkih mineralnih vlakana, gipsa, kreča itd. Ako se tome doda prevoz građevinskog otpada u nepokrivenim kamionima kroz grad i naseljena mesta, do divljih deponija u Šimanovcima, Rakovici, Surčinu, Ostružnici (o čemu postoje snimci i svedoci) svesno i bahato izlaganje riziku zdravlja ljudi višestruko je uvećavano.
A sve ovo vreme, ono što je i na mojim ročištima, a i iz uvida stručne javnosti izostalo, jeste dokumentacija o kretanju otpada kao i Plan upravljanja otpadom na gradilištu, dokumentacija koja bi jasno pokazala ne samo odnos Milenijum tima prema sopstvenim obavezama, već i države prema sopstvenim uredbama i zakonima.
Ponoviću i to što sam na sudu više puta rekao: baš me briga da li se to što je rušilo zvalo Milenijum tim, Danube Riverside, Vlado Baumašinen ili kako god. Nije ovo nikakvo lično prozivanje vođeno namerom da bilo koja firma sama po sebi bude diskreditovana – jer upravo mi se na teret tim njihovim tužbama stavlja to da sam imao nameru da oštetim firmu kao takvu, a što je u osnovi svake njihove SLAPP tužbe koje su podnosili protiv desetina aktivista, novinara, građana. Ne. Tamo gde je na delu elementarno ugrožavanje bezbednosti, kršenje zakona, gaženje javnog interesa, a sve uz koruptivne privilegije, ukoliko se to utvrdi, svako ko je tako postupao, i svako ko je takvom postupanju davao podršku, moraće za to da odgovara.
No, pre toga, hajde da prvo vidimo kakva je tačno situacija na terenu, i da sačekamo oglašavanje zastupnika Milenijum tima o tome šta se dešava sa tom ogromnom, zastrašujućom jamom koja sada stoji na mestu jednog od srušenih simbola Beograda čije su uništenje građani Srbije platili 30 miliona evra.
Peščanik.net, 09.11.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Atanacković (see all)
- Milenijumska bežanija - 09/11/2026
- Ispod Savskog mosta, dok se EXPO sprema - 02/11/2026
- Dejvid Hokni: neophodne slike i fragmenti sveta - 20/06/2026
